Znate kada se kaže da treba biti dobar prema svakom, jer ne znaš sa kakvom se mukom neko trenutno nosi? Eto, nešto slično desilo mi se prošle nedelje kada sam odlučila da za venčanje prijatelja naručim minđuše, velike, kabaste, keramičke minđuše koje bi se divno slagale uz moju jednostavnu suknju i još jednostavniju bluzu, o mojoj jednostavnoj glavi, ukrašenoj samo povećim nosem i Beti Bup očima i da ne govorim.
Ne mogu da kažem da sam se navuka na Instagram kupovinu od domaćih kreatora i autora, ali ne mogu da kažem ni da nisam. Nekoliko puta sam se prevarila, odnosno stvari nisu bile kao na slici u potpunosti, ali se češće dešavalo da sam baš zadovoljna.
Printovi i plakati mladih ilustratora bili su pun pogodak, izgledalo je da kožne espadrile neće ukrotiti moje Pepeljugina sestra stopala, ali se ipak ispostavilo da pašu, maramama i ešrpama sam bila zadovoljna, sve u svemu – bila sam ohrabrena empirijski da nastavim da naručujem stvari slobodno i ubuduće.
I naručim ja minđuše, bele, prošarane tamnim crticama kao pukotinama na kući negde na Hiosu, tako ja to zamišljam, a da na Hiosu još nisam bila. A pre nego što ih pronosam po Hiosu i uporedim, nosiću ove minđuše na venčanju dragih prijatelja. Baš se radujem. I naručim ih, i treba da stignu, i pripremim sitne pare, tačan iznos i stavim pored televizora, tako i muž i ja uvek ostavljamo kad treba nekom da stigne paket.
Stigne mi sms da je za mene tog dana prispela pošiljka, zvoni mi malo kasnije telefon, to je to, dobro je da sam kod kuće, evo pošiljke, evo dostave, sa druge strane se javlja čovek, koji me obaveštava kako ima za mene paket, ali kako je na Novom Beogradu, gde i živi, kako mu je pozlilo i teško mu je da dođe do Zvezdare, otići će kući, parkirati kombi, i pošto je petak popodne, isporučiti sve zaostale stvari u poštu u ponedeljak. Zove samo da pita da li sam ja u redu sa tim, ko zna šta imam u kutiji, da li je to nešto od neizmerne važnosti što ne može da čeka ponedeljak. Venčanje je tek za dvadesetak dana, minđuše mi nisu potrebne hitno, kažem čoveku pomalo zbunjena da je sve to u redu i da ću paket potražiti u pošti u ponedeljak. Šta je tu je, nije baš najstrašnija stvar na svetu samo malo sačekati.
U ponedeljak odlučim da pre posla svratim do pošte po svoj paketić, ali shvatim da ipak nemam toliko vremena da prođem Bulevarom, nego posle posla. Kad sam već čekala ceo vikend mogu i još nekoliko sati. Završim posao, krenem kući, nemam nikakvu obavezu osim da kupim hleb i pokupim minđuše, uđem ushićeno u poštu, a tamo pao sistem i džaba mi poruka u telefonu da sam došla po moj paketić. Kaže službenica da je sistem pao u celoj Srbiji, pa da pakete ne mogu ni da pošalju ni da pokupe ni u Apatinu ni u Lapovu ni u Babušnici. Pomalo razočarano i pokunjeno izađem iz pošte i zaputim se kući. Ponovo sam izgubila vreme, ali hajde, pokušaću ili večeras ili sutra. Bolje sutra, nešto mi se čini da kada kod nas padne sistem da to ne traje malo.
Sutradan eto mene, jurim niz ulicu, srećna kao dete kad treba da dobije poklon, sad će sigurno biti u redu. Visim red ispred pošte, znači funcioniše, došli ljudi po penzije i plate, po svoje paketiće, možda je i njima ostavio onaj čovek kome je u petak popodne pozlilo. Gleda žena moju poruku, ide po paket, i kaže mi da osim onog što sam mislila da platim moram da platim još petnaest dinara ležarine, jer je juče ceo dan paket bio kod njih. Ja se tu brecnem, nije meni do petnaest dinara, daću vam trideset ako treba, ali nije fer, pao vam sistem, nisam ja kriva bila, izgubila sam vreme, a oni meni još da naplate još nešto, kakva crna ležarina, a i u petak me je zvao vozač kome je pozlilo, a ja sam htela da mi se moje Hios minđuše donesu kući, da ih prihvatim u bade mantilu dok pijem ledeni čaj.
Kaže meni žena da me razume, ali da joj je mnogo bilo u petak žao, dečko kome je pozlilo ima dvadeset godina i ne zna šta mu je bilo. Mene to gane, razmišljam o tom dečku koji razvozi i onda mu se sloši, kažem ženi da mi je žao, skoro se pa rasplačem, ne znam što, a ipak znam. Odmah se pokajem, kažem joj da ne treba biti grub, da mi je žao, jer pusti i moje vreme i ležarinu, žao mi dečka. Uzmem kutijicu i izađem, krenem kući suznih očiju. Padne mi na pamet negde uz put, pošto znam kad me je zvao deko što razvozi onog petka, da evo ga, jedini nepoznati broj tog ana i napišem mu poruku – da se nadam da mu je dobro, a da sam ja neimenovana osoba što je trebalo da primi paket.
Nije mi odgovorio. I ne treba. Luda neka devojka, šalje poruke nekom koga ne zna, ko je čak i uskratio za mirnu, relaksiranu dostavu u papučama i bade-mantilu. A bade-mantil čist, uštirkan i krt, grebljav i rustičan kao one minđuše. tek tad otvaram kutijicu, kako su lepe, baš mi idu uz Hios, Hios na kome doduše nikad nisam bila.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
