Ana Vučković: Poluostrvo

Stav 13. jun 202111:35 > 11:36
Podeli:
Ana Vučković Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

"Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom."

Ovako je pisao Džon Don, engleski pesnik, a ne Ernest Hemingvej, koji je samo poslednji stih preuzeo i njime nazvao svoj roman.

Dugo sam razmišljala o ovim rečima i saglasna sam, budući da sam vrlo empatična, što nekad i nije dobro. Znam na šta je Džon Don mislio, združio nas je, zbio u čovečanstvo, u metafizičku skupinu, mi smo jedno iskustvo. Čak i oni koji o tome ne razmišljaju ili koji bi to negirali okrunjeni su kada neko ode, kada neko nestane.

E sad, ako bih i ja, kao Hemingvej uzela jedan stih, ali ne poslednji, nego prvi, i kada bih se zapitala da li to nijedan čovek nije ostrvo, mogla bih da odgovorim na nekoliko načina. Ja bih sebe okarakterisala kao poluostrvo, jer ne znam da li sam introvertna ili ekstrovertna. Mislim, oba.

Delujem strašno otvoreno, neki mogu pomisliti da otkrivam previše o sebi i da sve znaju, ali to je samo vrh ledenog brega. Ne volim sumnjičave, ne volim kada kopaju po mom dosijeu, ali ću rado, kada sam ja za to raspoložena da svima obznanim šta mi je na pameti baš u tom trenutku, bilo to nešto opšte ili vrlo intimno. Zato sam ja poluostrvo, ne mogu sama skroz, ali često volim da sam sama, baš u tome uživam.

A onda kada se napunim energijom finog kućnog tihovanja uz radio i knjigu, onda sam spremna da odem među ljude, podignem čašu i pričam, pričam, dok se usta ne osuše, a onda opet nakvase nekakvom penušavom tekućinom iz te fine, elegantne, duguljaste čaše. Nikad za sebe ne bih rekla da sam ostrvo, iako volim da plutam sama, mnogo volim da ne sretnem nikog, pa da sebe samu odvedem u restoran ili bioskopsku projekciju, volim kad sam i kod kuće, pa svi zaspu, a ja konačno mogu da osvajam rečenice i frekvencije, da gledam aranžmane i destinacije ili da samo ležim i mirujem.

Ja nisam ostrvo i zbog toga što nije potreban neki čamac ili brodić, pa da se do mene dođe. To nikako, ja sam mnogo pristupačnija. Naizgled. Zapravo, a mislim da svako može tako sebe da proceni, da oni koji me znaju mogu da se bez ograničenja prošetaju i kopnom i uz vodu, ako je o meni reč. Ja sam mesto do koga je lako doći, ali će samo oni koji se stvarno potrude ili su talentovani doći do zakopanog blaga, videće lepotu u nekom sasvim trivijalnom uglu, tamo gde raste neki bršljan uz opeku. Ja nisam ekskluzivna destinacija, nego neko kao obično mesto u koje će se pravi i posvećeni putnik zaljubiti već posle nekoliko dana, našavši nešto setno, nešto nostalgično, nešto dramatično i ljupko za sebe. Volim da mislim ako o sebi, iako bih se u svojim ekstrovertnim fazama sigurno našalila da sam ja ekskluzivno letovalište, sa ukotvljenim brodovima, restoranima u kojima vam donose tek ulovljene ribe da ih ošacujete, pre nego što ih spuste u tiganj.

Ali da, čak i da sam ekskluzino letovalište na ekskluzivnom poluostrvu, ja bih bila letovalište sa starim gradom, kamenim kućama, uskim ulicama, tako sam odlučila i tako mora biti. Sa sve onim šarmantno i nehajno okačenim vešom koji leluja i mačkama, debelim od lepog života.

Da, ja sam sigurno poluostrvo, ima tu i kopna i stabilnosti i prašine, a ima i talasa, o da, ima i talasa i na njima surfera.

Držim da nije svaki čovek, ali da sam ja sigurno poluostrvo. A možda sam i šuma, tamnozelena, borova. Da, da zaključimo, ja sam borova šuma koja opasava ekskluzivo letovalište na poluostrvu. Sa vrha na kome je a šuma se jako lepo vide okolna ostrva.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram