Glumac Petar Benčina za portal Zadovoljna.rs priča o idealima koje bi preneo na svoju decu koju ima sa koleginicom Tamarom Dragičević, kako stiže i da bude dobar glumac, roditelj, suprug, sin, čemu se nada kad jednog dana korona konačno prođe, ali i koliko se divi koleginicama na hrabrosti što su progovorile o seksualnom zlostavljanju.
U poslednje vreme prva pomisao koja uz glumu ide u Srbiji nažalost nisu velike premijere, već priznanja mladih glumica, prvo Milene Radulović, pa Ive Ilinčić i Danijele Štajnfeld, da su ih kolege i mentori seksualno zlostavljali.
„To je jako velika trauma i strašno je to za sve. Danijela je jedna čestita i plemenita divna osoba i siguran sam da bi ona prva volela da to nije istina. Teško je i mučno sve to i slušati i misliti o tome, a kamoli tako nešto preživeti. Duboko sam uveren da to nije vezano samo za našu branšu, ali u svakom slučaju, te žene su pokazale nadljudsku snagu da se iz toga izdignu i o tome progovore. To je strašna stvar za kompletno društvo. Svest o tome je važna, bez ulaženja u satanizaciju bilo koga, vinovnika tih strašnih događaja“, kaže Petar.
Zato se on divi i svakoj drugoj ženi koja je neprikosnovena u onome što radi.
Pročitajte još:
„Toliko je oko nas žena sa najvišim mogućim moralnim, etičkim, profesionalnim dostignućima, a uz sve to su i majke. To je stvarno za divljenje.“
Današnje vreme nikako nije bez izazova, za sve nas, posebno za roditelje. To Petar zna odlično jer sa Tamarom ima sina Lazara i ćerku Stašu. I u isto vreme on je tu za njih, a i za publiku u predstavama njegovog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i u serijama Klan, Ono kao ljubav, Vojna akademija, Miris kiše na Balkanu…
“Ono – biti dobar roditelj, svakako je tu… Ali važnije je biti – dobar. Koliko god godina da imaš, srž je biti dobar sin, komšija, brat, ma šta ti se dešavalo i uprkos svemu. I to se sigurno dalje reflektuje na ono što radiš.“
A da li je Petar Benčina za nijansu bolji otac, suprug, glumac, sin…?
“Mogao bih biti još malo bolji sin“, priznaje.
Kao roditelj i muž, deluje da je našao svoj ritam sa suprugom. Pre 10 godina Petar i Tamara su se zavoleli, a 2015. on je učinio ono čemu se mnoge potajno nadaju. Tamaru je zaprosio dok su plovili oko Korčule u Hrvatskoj. Naredne godine venčali su se na Adi Bojani – Tamara na obalu stiže uz zalazak sunca, Petar je dočekuje, a onda velika žurka na plaži, uz drage ljude. Ta njihova bajka traje i danas. I mogu sve i stižu sve sa dvoje dece, i to uz posao koji ni najmanje nije od devet do pet.
“To je posao od 0 do 24. Ali našli smo se. Manje-više, to Tamara sve savršeno organizuje, a ja sam tu apsolutno u svakom trenutku. I onda se sve to lepo prepliće. Sve je pitanje ljubavi. I ljubavi između partnera i prema profesiji. Kad nešto voliš, to nije obaveza“, kaže Petar.
Ipak, rado koriste baka-servis.
“Imamo pomoć i moje i Tamarine mame, dosta nam znače s klincima. Tu su i moje sestre i njena sestra. Obe naše porodice su velike i to je zapravo jedna velika zajednička porodica i uvek je zanimljivo.“
Sad je, prirodno, mnogo toga drugačije zbog korone, ali jednog dana kad sve ovo prođe, kad nam pandemija ne bude svaki dan u mislima, Petar zna šta bi prvo.
“Mi smo ranije bili navikli na česta, kraća putovanja. To je bio naš mali ritual pre korone, da se osvežimo i restartujemo, par dana na more, u neki evropski grad… Nije to neka velika falinka, ali nedostaje. Ipak, ljudi se mahom sve više okreću Srbiji, našoj prirodi koju smo ranije zaboravljali, a nije trebalo. Ja volim malo poznata skrivena mesta po Fruškoj gori, Divčibare, Taru, volim da odem kod kuma na Kosmaj. To mi sada znači“, kaže Petar.
I danas i ranije, kad se osvrne unatrag, on shvata koliko je važno imati nekog uz sebe.
“Kao dete, stvari naravno uzimaš zdravo za gotovo, ne pitaš se odakle nešto i zašto je tako. Tek kasnije sam uvideo koliko je važno imati nekog ko ti je blizak do srži”, priča o odrastanju sa dve sestre i bratom.
Sad kad njegovi klinci rastu i upoznaju svet, važan je osećaj koji dele, intuicija kojom se on vodi u vaspitavanju.
„Deci ne možeš ništa da utuviš i usadiš. To je i bespotrebno jer ona po prirodi uče ono što vide, osećaju energiju, a ne prisvajaju ono što im proklamuješ. Možeš da učiš dete šta god, da je nešto lepo ili ružno, ali deca će prepoznati originalan i autentičan model. Zato se treba opustiti, ne treba da se previše truditi da se nešto sprovede veštači. Jedinu promenu koju možeš da izvedeš a da kasnije ima efekta je promena na sebi samom.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
