Prvo što me je Žaklina Tatalović pitala kad smo dogovarale intervju bilo je: „O čemu ćemo pričati? Da znam šta da obučem“. Rekla sam „ne brini, opuštena je varijanta, o tvom životu van posla“. Nisam kapirala u trenutku da kod Žakline to nije baš tako lako razdvojiti.
Pojavila se u jarko roze sakou i crnoj majici na kojoj piše „Happy Mind“.
„Volim svetle boje, ali sam naučila da mi bolje stoje tamnije, jer imam plavu kosu i dosta sam bleda. Osim toga, u svetlijim bojama delujem mnogo mlađe… Naučiš u ovom poslu te neke trikove da deluješ ozbiljnije“, smeška se. „A moram o tome da razmišljam, jer, čak i kad u pidžami idem do radnje, ja predstavljam televiziju na kojoj radim“, dodaje dobro poznatim tonom.
„Nezgodna“ novinarka
Žaklina Tatalović jedno je od istaknutih lica televizije N1, ali reputaciju „nezgodne novinarke“ stekla je još na TV Prva.
„Radila sam na televiziji s nacionalnom frekvencijom. Pred konferenciju za medije tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića dobijete ceduljicu s pitanjima koja treba da postavite. Nisam to prihvatala, zanemarivala sam, jer na ta pitanja on već odgovori, nema potrebe da ponavljamo ili se pravimo da nismo razumeli. Postavljala sam svoja pitanja, zbog čega sam uvek bila označena kao nepodobna za saradnju, a onda i politički nepodobna“, priseća se, ne bez odgovarajuće samouverenosti.
“Kada sam bila urednik vesti na Prvoj trudila sam se da u vestima bude što više istine. Sećam se dana kada je stigla informacija da se obesio radnik u fabrici Goša. Moja koleginica Žana Bulajić odmah je otisla na lice mesta, takvi događaji su jezivi za izveštavanje. U vestima u 14h imali smo uključenje. Žana je ostala da uradi priču i razgovara sa ljudima iz fabrike. Kada se vratila, ja sam već bila na razgovoru na kojem me pitaju zašto smo to objavili. Žana se vratila sa nizom izjava, radnici nisu primali platu, nisu imali zdravstveno osiguranje isplivalo je mnogo problema. Iz kabineta u Nemanjinoj 11 stigla je naredba kako nam je prenela urednica da tu vrst sklonimo. Tada sam se i ja sklonila sa uredničke pozicije. Uređivanje vesti preuzela je druga osoba. Ja nisam želela da budem daktilograf.”
Pročitajte još:
Momenat u kojem je na pitanje odgovorila sa “je l’ vi to mene nešto pitate?” postao je legendaran, a postavljanje pravih pitanja u pravim momentima postalo joj je specijalnost.
„Mislim da je rekord kad sam na konferenciji Kriznog štaba 11 puta morala da postavim pitanje zbog čega je poskupeo PCR test. Doktorka koja radi u laboratoriji Vatreno oko pokušavala da mi objasni da je to čitav niz ljudi, čitav proces koji mora da se isprati, kako tu treba dosta reagenasa… Ja sam sve vreme pitala šta je od toga poskupelo, pa sad plaćamo 3.000 dinara više, kome će to da ide, da li za reagense, da li će se tim ljudima povećati plata… Ona nikako nije uspevala da mi objasni, i onda sam ja 11 puta ponovila pitanje da bi ona na kraju rekla: „Ne znam“. I „ne znam“ je prihvatljiv odgovor, jer verovatno nije njena odluka i medicinskog dela Kriznog štaba, već odluka Vlade, i onda shvatite da treba dalje postavljati pitanja. Onda sutradan isto pitanje postavim premijerki, a ona kaže: Eto, tako smo rešili“, priča Žaklina, i zaključuje: „Ne stajem dok ne dobijem odgovor, po tome sam poznata. Mnogo puta su mi rekli: „Hajde, da budemo otvoreni, aktuelni predsednik to ne voli “. Pa onda govori da sam nepristojna. Ja ne mislim da je to nepristojno. Uostalom, samo mama može da mi kaže da sam nepristojna“.
“Da li uvek moraš ti?”
Mama joj ne kaže da je nepristojna. Kao i svaka mama, i Žaklinina je ponosna, ali istovremeno i brine zbog neustrašivosti svoje ćerke.
“Stalno pita: Pa, dobro, da li uvek moraš ti? Zar ne možeš malo da odstupiš?”, smeje se. I ne odstupa.
Jer, ma koliko da deluje da beskompromisnost košta, zna da radi pravu stvar, a neprijatnih iskustva s ljudima na ulici nema.
“Naprotiv, baš zbog toga što sam navodno “nezgodna”, mada se stvarno trudim da budem “zgodna” (smeh), ljudi mi često prilaze i nisam zaista imala nijednu neprijatnu situaciju otkad sam prešla na N1, evo to je već treća godina. Ni pre toga nisam. Čak mi govore da moram ja to mnogo žešće, jače, da ne smem da odustanem kad mi se ne da odgovor ili kad mi se uzme mikrofon, da nastavim da pitam, kažu da su svesni toga da i kad ne dobijem odgovor – da je to odgovor”, ističe Žaklina.
Iako zvuči kao kliše, priznaje da živi svoj posao. I večeras će, iako ne radi, gledati Vučića na TV-u i spremati se za sledeću priliku. Uvek je spremna da odjuri na teren.
“Nikad se ne zna šta može da iskrsne. I na radnom mestu uvek imam i kaput za neko uključenje, gumene čizme, šampon za suvo pranje kose, šminku…”, smeje se.
Za suzavac na protestima prošlog jula ipak nije bila opremljena, ali nije bila u dilemi da li treba da bude tamo. Osim toga, bila je i u opasnijim akcijama, seća se kako je svojevremeno, izveštavajući s demonstracija ispred Bajrakli džamije htela da se uključi dok stoji na prevrnutom automobilu – snimatelj je srećom bio dovoljno uporan da je spreči u tome, jer je u sledećem momentu automobil eksplodirao.
Pitamo se kako njen partner prihvata tako nepredvidiv stil života.
“Duže vreme sam s osobom koja me u potpunosti podržava i dobro zna kako funkcionišem. Čak i kad ne radim, zna da me pita: Izvini, zar ti ne bi trebalo neku priču da juriš?” (smeh) Dobro smo se tu uklopili”, objašnjava nam i suptilno postavlja granicu za pitanja o intimnom životu.
Uostalom, sve što želi da podeli iz tog dela svog života – podeliće na svojim profilima na društvenim mrežama. Čak i ako zna da među pratiocima ima onih koji samo čekaju da to zloupotrebe.
Kome smetaju fotke u kupaćem
Naime, Žaklina je u više navrata bila na meti režimskih tabloida, koji bi objavljivali i komentarisali njene privatne fotografije, pokušavajući da je diskredituju.
“Ne vidim kako je to relevantno za bilo šta. Da li to znači da one koje su politički podobne smeju da se slikaju u kupaćem kostimu, a one koje nisu – ne smeju? Ne razumem”, sleže ramenima ne preterano pogođeno.
Vremenom je valjda i naučila da se nosi s takvom vrstom izloženosti. S druge strane, ono dobro što joj društvene mreže nude mnogo joj je važnije.
„Bukvalno su društvene mreže kod mene potpuno zakočene, i onda ih noću otvorim, pa polako čitam… Uvek sve pročitam i u mom inboksu se kriju mnoge priče koje su kasnije bile ekranizovane i dobile svoj epilog. Dakle, nisu samo poruke lične prirode, podrška ili neka vrsta kritike, već se kriju i priče, razni dokumenti koje ljudi šalju. Osim toga, tu imam i priliku da ih naučim da budu hrabri, da nemaju taj strah, da mogu javno da kažu svoje mišljenje, a da im se zbog toga ništa ne sme dogodi, trudim se da bude tako”, kaže Žaklina.
Nije sigurna da može da garantuje svima bezbednost, ali je sigurna da ne treba ćutati. Toliko je tema koje treba pokrenuti, zidova koje treba razbiti.
Pročitajte još:
„Ja sam 2018. prošla proces mobinga na Prvoj televiziji, prošla sam i to da nisam imala gde da se zaposlim, dakle otišla sam na ulicu, bez teatralnosti i o tome prvi put javno pričam. Nisam želela da se sporazumno raziđemo niti da uzmem otpremninu, ja sam tamo bila od prvog dana, dakle 12 godina sam radila na toj televiziji i bukvalno sam postavila prvu ciglu. Ali kad su mi iz HR-a saopštili da sam politički nepodobna i da ne mogu više da nastavim da radim u informativnoj redakciji, da moram da idem i da možemo sporazumno da se raziđemo, sve sam odbila, zato što je u tom ugovoru i postojala klauzula da ja ne smem da govorim šta se tu zapravo događalo. A mislim da je jako bitno da o tome slobodno govorim, da se zna kako se vrši ta cenzura, pa i autocenzura u medijima, šta se radi s novinarima, kako prolaze novinari koji postave pitanje koje nije naručeno, kako prolaze oni koji u uključenju ne kažu ono što im urednik kaže da treba“, objašnjava Žaklina Tatalović.
Drago joj je što su i druge žene progovorile o mobingu, što su se suočile sa nasilnicima, a što se žena u novinarstvu tiče… „Nismo hrabrije, samo malo luđe“, zaključuje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
