Mia Bjelogrlić i Staša Bajac: One se bude

Podeli:
Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Politikološkinja i autorka projekta „Ona se budi“ Mia Bjelogrlić i scenaristkinja Staša Bajac pripremaju dokumentarnu seriju koja će se malo drugačije od onoga na šta smo navikli baviti položajem žena u srpskom društvu.

Teško je priču o položaju žene u našem društvu smestiti u nekoliko pasusa ili jedan, ne baš dug razgovor. Mia i Staša su poželele da snime seriju o pričama koje žene razmenjuju među sobom. Kako mi kažu na početku – postoji jaz između onoga što se priča zaista iskreno i onog što vidimo u medijima i na društvenim mrežama.

Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

“Ne upiremo prstom ni u koga, nas dve ne tražimo krivce već preispitujemo uloge u patrijarhatu kojih često nismo ni svesni. Zanima nas pozadina svega što živimo a ne posledice i manifestacije. Želimo da raspetljamo klupko mizoginije i patrijarhata koji je svuda oko nas. Cilj nam je da to bude razumljivo svima”, kažu Mia i Staša.

Pa ako treba da bude razumljivo svima, da li su među njima i svi koji ne podnose reč “feminizam” i kako će jedna dokumentarna serija razbiti njihove predrasude? Da li će i pokušati?

“Kad se priča o ovome često se koriste reči koje neko ko se zaista suočava s tim ne  bi znao ni da imenuje. Ta neka žena možda ni ne zna da je žrtva patrijarhata, ni šta je emancipacija. U realnosti su ove stvari vrlo žive i opipljive i dešavaju se svima, a u medijima se o njima piše kao da se ne dešavaju svima. Kao da se bavimo nečim što nema veze s tim ko kako sedi u kafiću, kakve partnere biramo, šta smemo da kažemo naglas… To su bolno svakodnevne stvari. S druge strane uzroci su jako složeni”, kaže Staša Bajac.

Stvarnost prosečne žene u Srbiji

Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

“Žene u Srbiji su potlačene i njihov položaj je ugrožen. Igraju po pravilima koja su skrojili muškarci, ta pravila su prihvatile kao univerzalna. Verujem da bi mnoge žene rekle ‘pa evo ja nisam ugrožena’ ali mnogo je teško napraviti granicu između onoga šta je moj izbor a šta je ono što je neko drugi za mene odlučio, a da je toga nisam ni svesna. Mi smo oblikovani kroz svoje odrastanje –  književnost, vaspitanje iz kuće, školu, filmove, muziku, i rasli smo u društvu koje je ograničeno tradicionalnim vrednostima, neretko i mizoginim. Tu je malo ostalo onoga što ja želim, jer ja ne znam šta želim. Kad pogledate s te strane žene su prilično ugrožene jer je njihova sloboda izbora minimalna. Ta situacija je mnogo vidljivija u manjim sredinama nego u gradovima”, kažu one.

I tu je pravi trenutak da ih podsetim da su u odnosu na žene sa sela, i Mia i Staša privilegovane. Ženi sa sela je potrebno mnogo više hrabrosti nego njima ili meni da izađe iz začarnog kruga potčinjenosti. Pa kako je onda osnažiti?

“Moramo da proširimo svest o tome kako živi ta žena na selu, da li ima imovinu, koju količinu neplaćenog rada obavlja, koliko verbalnog ili fizičkog nasilja trpi. Ja to moram da shvatim da bih mogla da se bavim položajem žena u Srbiji”, kaže Mia.

“Ne treba da bežimo od toga šta je naša pozicija. Mi kontaktiramo žene koje su u našem kontekstu, i sutra će neko iz sela gledati to na ekranu i to će delovati na njega. Način na koji se na primer obraćaju Dariji Kisić svaki dan poslednjih godinu dana, bez obzira na to šta mislimo o tome o čemu oni razgovaraju, ima efekat na nekoga ko sedi i gleda. Kako ta žena mora da izgleda, a kako njene kolege ne moraju da izgledaju – to šalje poruku. Postoji i ogroman jaz između devojčice u Krnjači koja kad završi piće s drugaricama nema da plati taksi do kuće pa mora svaki dan da se plaši i misli da li će je neko silovati i baciti u kanal i mene koja razmišljam kako da se obučem za poslovni sastanak da bi me neko shvatio ozbiljno. Ali ako bismo se tako bavili hijearhijom, onda se nikad ne bismo dotakli nečeg suptilnog, a to je sve povezano”, kaže Staša.

Kobajagi ravnopravnost

Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Ima i muškaraca koji misle da žene treba da budu ravnopravne, ali u praksi to izgleda ovako:

“Muž je za to da žena ima jednake mogućnosti, da bude ostvarena u karijeri.  A onda ta ista žena posle posla dođe kući i  – vadi sudove iz mašine, kači veš, proverava da li je dete uradilo domaći, usisava, kuva, razmišlja da li ima jogurta… Ona se zapravo izborila za to da radi dva posla od kojih je jedan plaćen, drugi neplaćen. Tako imaš muškarca koji te podržava ali nikako da nauči kako da uključi mašinu za sudove. Ravnopravnost za mnoge zvuči super sve dok ti, sa svoje tačke ne moraš da se pomeriš. Muž misli da ona nema problem s tim jer ništa nije rekla, naučena je da je to ženski posao. Često čujem – meni je lakše da to sama uradim nego da gnjavim ili zvocam”, priča Staša.

Mia baš zato misli da je važno da se emancipacija odvija paralelno i među muškarcima i među ženama.

“Kad se muškarci ipak suoče s tim da moraju nešto da menjaju onda kažu – pa čekaj kako sad ovo? Vi uništavate flert, romantiku, pojam žene i muškarca, i tu se vraćamo na početak. Brzo se muškarci koji su za ravnopravnost vrate na početak”, kaže ona.

I muškarac je žrtva

Postoji mnogo primera koji ukazuju na to da su u ovoj borbi i muškarci žrtve, kažu Mia i Staša.

“Tu je finansijski teret, u užasu u kom živimo decenijama od njih se očekuje da budu jaki, da možeš da se osloniš na njih.

Pročitajte još:

Ako postoji par koji jednako zarađuje i izađu na večeru, muškarac će platiti i osećaće se nemuževno ako ne plati. Imamo mnogo više nelečene depresije, samoubistava među muškarcima, teže priznaju da imaju problem koji ne mogu da reše. Mogu samo da zamislim šta tu sve postoji kad su dečaci u pitanju, a da je stigma da se otvoreno kaže. Sve to je usko povezano”, priča Staša.

Papučar i bogomoljka

I sad kako razbiti te duboko ukorenjene stavove da je muškarac koji radi po kući papučar, a žena bogomoljka?

“Ti si kao neprivlačna ako zahtevaš od njega, a on je neprivlačan ako pegla veš. Te stvari su banalne, na kraju mi samo hoćemo nekom da se se svidimo. Hoćemo ljubav i na svašta smo spremni da to ne izgubimo. Na kraju tog puta muškarac nije bankar. Sluškinja te ne voli, ona te se plaši. Žena koja je srećna pored tebe može da te voli više nego iko”, kažu naše sagovornice.

Nasilje nad ženama

Nismo mogle da se ne osvrnemo i na period iza nas u kom su se neke hrabre žene odvažile da progovore o nasilju koje su trpele i o ljudima koji su ih na mrežama i u medijima podržali uz ono čuveno “ali”. Ali zašto nije ranije? Ali zašto je ćutala? Ali zašto je nosila kratku suknju?

“To je meni isto kao kad neko kaže – nisam ja rasista ali ne bih da mi cimer bude crnac. Pa jesi rasista. Govoriš nešto samo jer je društveno prihvatljivo. Poslednjih par meseci koliko god da su bili revolucionarni, grozne stvari su izrečene, što je baš obeshrabrujuće. S druge strane mnogo žena je u tom periodu steklo snagu da se povere bar drugarici, prijave nasilnika, da daju otkaz, da shvate da nešto više neće da trpe. A među muškarcima je došlo do velikog preispitivanja. Veliki talas postavljanja pitanja je uvek dobar, iako ima ljudi koji na njih daju katastrofalne odgovore.

Sve što su devojke uradile je revolucionarno i nismo ni svesni koliko će promeniti način posmatranja seksualnih interakcija između muškaraca i žena. Ne sme se stati na ovome. Bitno je da nastavimo da pričamo”, kaže Mia, dobra prijateljica glumice Ive Ilinčić koja je optužila Miroslava Miku Aleksića za zlostavljanje.

Na kraju je pitam jesu li žrtve zlostavljanja koje poznaje osetile ikakvo olakšanje od kad su progovorile.

“Jesu. Prvo kad su rekle ljudima oko sebe, roditeljima na primer. To je ogromno olakšanje. To treba da znaju i devojke koje još nisu progovorile. Kad pomisle – aha! Vidi kako su one prošle, koliko ih vređaju sad kad su progovorile, treba da znaju da je katarza koja se doživi progovaranjem zaista neuporediva s tim drugim”, kaže Mia.

Jer dok ćutiš ti si kao u tamnici, zarobljena si u tajni. Žene koje nisu u tvojoj koži ne znaju kako ti je, ali možda je baš njihov zadatak da bar pokušaju da ti otvore put ka slobodi koja nam svima pripada, a teško se osvaja.