Viena Kamerota trenutno se nalazi u Srbiji, a pešačila je 37 dana od Venecije do Beograda.
Svoj pohod Viena je nazvala „mirovne šetnje“ i krenula je iz Venecije do Pekinga, prateći putovanje Marka Pola iz 12. veka. Ova trgovačka ruta kojom se trgovalo svilom, začinima i porculanom je duga 22.000 kilometara i simbol je italijanske političke i ekonomske renesanse koja se diže iz pepela pandemije koronavirusa i sveta uznemirenog rusko-ukrajinskim ratom.
Trenutno se nalazi u Srbiji i za 37 dana prešla je peške od Venecije preko Slovenije i Hrvatske, do Beograda u kom ostaje nekoliko dana.
Da bi stigla do Pekinga, preći će još i Bugarsku, Tursku, Gruziju, Azerbejdžan, Iran, Turkmenistan, Tadžikistan, Kirgistan, Kazahstan, Mongoliju…
Našle smo se u jednom beogradskom restoranu gde me je pozdravila širokim osmehom i mekim italijanskim ‘ćao’. Ispred mene nije sedela starica, iako joj se 72 godine ocrtavaju na licu i šakama. Svojom energijom me je uverila da je na ovaj put pošla spremna. Oduvek se bavi sportom, ali se nije posvetila posebnom treningu pre ovog puta.
„Moja priprema je bila više bila za um i elan, a provodila sam dosta vremena na planinama. Ceo život sam kajakašica i veslam u reci”, kaže, a zatim mi šaljivo pokazuje kako su joj jaka ramena i ruke.
Kako kaže, sa deset godna je počela da se bavi kajakingom, tako da nam je računica da je u tome duže od 60 godina. Voli da skija, vindsurfuje i jedri. I danas radi kao vodič na planinama, i vodi najčešće nemačke i francuske turiste. Trenutno je u penziji, a radila je u turizmu i u oblasti javnih finansija u jednoj maloj opštini.
Pre nekoliko dana stigla je u Srbiju, a na samom graničnom prelazu dočekali su je predstavnici turističke organizacije iz Šida i grupa Kineza iz Novog Sada koji su joj poželeli dobrodošlicu u našu zemlju. Šiđani su joj pomogli oko smeštaja i hrane, a potrudili su se da joj pokažu i lepote Srema. Uz sve to, uživala je čak i u lokalnom laćaračkom kafiću blizu moje kuće. Pokazala mi je i video koji je snimila, a na kom sam prepoznala druga svog brata, a ispričala mi je kako su je super dočekali i zajedno su pili pivo. Odjednom me je obuzeo osećaj koliko svet ume da bude mali, na šta se Viena nasmejala i rekla da ništa u životu nije slučajno.
Zašto Put svile?
Osim što je ovo njena životna šetnja za mir koju je inspirisao Marko Polo, čak i knjigu o njemu nosi sa sobom, imala je i snažnu poruku za sve žene u poznijim godinama.
„Ideja je da pokažem svim ženama mojih godina da ne odustaju od svojih snova. Volim istoriju i arheologiju”, piše mi Viena na svom telefonu koristeći Gugl translate, s obzirom na to da ne govori baš najbolje engleski jezik.
Dodala je i da je ona ambasadorka kultura duž Puta svile.
Iako nam se komunikacija dosta svodila na Gugl translate i klasično italijansko mahanje rukama, ispričala mi je da uživa u tradicionalnoj hrani različitih zemalja, voli da upoznaje različite ljude i druge kulture. Ono što je posebno zanimljivo jeste da usput pronalazi smeštaj i da je imala problema s tim u nekim zemljama.
„Imala sam poteškoće u Hrvatskoj i Srbiji jer usput nema mnogo soba za izdavanje, hostela ili bilo kakvih prenoćišta. Takođe, nemam problem da prespavam kod nekih porodica, ali ljudi ovde nisu baš otvoreni za strance, iako mi se ponudila jedna porodica.”
Pitam je kakav joj je bio prvi utisak kada je stigla u Srbiju.
„Negativan”, kaže stidljivo kroz smeh i objašnjava da joj se čini da se Srbija ne brine o svojoj prirodi i da sve izgleda prljavo.
„Ima mnogo smeća i mislim da to nije dobro. Takođe, za ljude koji se bave sportom nema obezbeđenih staza za hodanje, trčanje ili vožnju biciklom.”
Iako je na ovom putovanju sama, ima tim koji joj pomaže da uvek ima internet, a sa sobom nosi i satelitski telefon. Uz nju je i ćerka kojoj šalje sve što napiše da bi se objavilo na blogu. Viena sa sobom nosi i gopro kameru i sav video materijal šalje jednom mladom dokumentarnom režiseru koji sadržaj prikuplja kako bi se kasnije snimio dokumentarac.
„O svemu ovome i pišem, a kada provodim vreme u velikom gradu uživam u razgledanju. Sve to radim sama, bez prethodnog informisanja, a volim da gledam arhitekturu i prenosim svoje lično iskustvo iz nekog mesta. Svim mladim ljudima uvek govorim ‘samo idite’. Samo izađite iz svog mesta, naučite nešto novo i onda se vratite u svoje selo sa novim iskustvima. Smatram da je to zaista važno”, poručila je Viena.
Dok hoda ne sluša muziku niti nosi slušalice, ne staje da bi jela, nego pije dosta vode i gricka suvo voće, bademe i orahe.
„Kada hodam razgovaram sa svime oko sebe, sa cvećem, biljem, pšenicom i oblacima”, stidljivo kaže, kao da je to nešto čudno.
Po svemu sudeći, sve što se tiče ove hrabre žene nije obično, počevši od njenog imena koje nije tipično za Italijanke.
„Otac mi je dao ime. Rođena sam u malom selu u Italiji i tamo su sva imena ista i česta poput Marija, Frančesko, Antonio… a on je želeo da se moje razlikuje.”
Ćaskale smo još malo o životu dok je pila vodu, a u jednom trenutku poručila je šopsku salatu. Potrudila sam se da joj objasnim kako to nije obrok, nego samo prilog i da porcija nije baš velika, na šta je sa osmehom odmahnula glavom. Konobar je prišao i sa istim iznenađenjem kao i ja, upitao je da li je sigurna da ne želi nešto više.
Sa uživanjem je jela tu šopsku i, kako smo se nalazile u ulici Maršala Birjuzova, komentarisala je kako su fasade stare i raspadaju se, te da je to čudi jer se nalazimo u centru grada. Okretala se oko sebe i pokazivala mi kako su svi namršteni i rekla da treba da se smejemo više.
Završila je svoj ‘obrok’ i zajedno smo gledale još nekoliko njenih videa. Pričala mi je o zanimjivim ljudima koje je upoznala u Slavonskom Brodu, a za kraj našeg susreta Srbima je poručila sledeće: „Ne plašite se onih koji hodaju. Ponekad se nasmešite i ponudite malo vode.”
***
Bonus video: Reciklaža otpada u Srbiji
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
