Vanja o borbi s bulimijom: „Pakao je počeo kad sam imala 13“

Njena priča 19. sep 202119:45 > 20:21
Podeli:
Vanja Živković
Vanja Živković Foto: Andrej Radin

Poremećaji u ishrani su tihe bolesti koje opsedaju sve veći broj ljudi, najčešće u tinejdžerskom dobu. Ovim problemima se ne bavi mnogo naših institucija, a neminovno je su da osobe koje sebe podvrgavaju štetnim restriktivnim dijetama i mnogo još čemu, emotivno i psihički osetljive. Neophodno im je ukazati stručnu pomoć. Najveći problem je što je ovakve poremećaje vrlo teško primetiti, a kada posledice postanu primetne - bolest je već pustila korenje. Kako izgleda kada imaš poremećaj u ishrani, te kako se sa istim boriti i izboriti u Srbiji, pričala nam je Vanja Živković.

Vanju znam još sa Tamblera, jedne u isto vreme vrlo oslobađajuće platforme, ali i vrlo toksične. Zašto? Zato što su tu mladi imali slobodu da dele svoja iskustva i probleme sa drugima i tako komuniciraju i povezuju se. Dok je sa druge strane plasirano mnogo sadržaja koji su osetljivim i nesigurnim osobama i te kako bile triger. Jednostavno to je bio mač sa dve oštrice, kao što je i ova bolest. Super si jer izgledaš mršavo, sve dok bolest ne preuzme kontrolu – i više ništa nije super.

Vanja je pre nego što je upala u začarani krug prejedanja i povraćanja, sa 13 godina prvi put kupila tablete za dijetu, a apotekarki je rekla da su za mamu. Čitala je o sumanutim dijetama i o poznatoj ličnosti koja je ispričala da kada oseća glad samo legne da spava.

„Mislim da je to bio prvi korak u svesnom izbegavanju hrane. Moj poremećaj u ishrani je krenuo sa anoreksijom. Razvila sam užasan strah od hrane, ali sam u momentima “gubila kontrolu”. Do petnaeste, šesnaeste godine je to već bio potpuni poremećaj u ishrani gde su se anoreksija i bulimija non stop smenjivale. To je bio početak”, kaže Vanja.

Vanja Živković
Vanja Živković Foto: Andrej Radin

Mrzela je svoje telo i nije bila srećna sa svojim životom, niti sa situacijom kod kuće. Kako kaže, sve to što je radila sa hranom joj je davalo neki osećaj da ipak ona ima kontrolu.

Šta je bio presudni momenat kada si shvatila da je bulimija nešto sa čime se boriš?

„Znala sam ja i sa 16 da je to što mi se dešava poremećaj u ishrani. Znala sam da polako gubim kontrolu čim sam krenula da povraćam po kesama u sobi jer mi majka nije dozvoljavala da budem duže od 5 minuta u kupatilu. Znala sam da imam problem, ali tada nisam bila uopšte svesna toga koliko ću sebi narušiti život. Klasika – mogu ja ovo da prestanem”.

Smatrala je da će konačno biti srećna i da će sa time prestati kada napokon bude bila mršava.

„Međutim, poremećaj u ishrani ti apsolutno menja percepciju kako izgledaš. Nikad nisam bila dovoljno mršava i sopstveno telo mi je bilo najveći kavez.”

‘Epizode’ i poziv u pomoć

Kada si shvatila da se iz tog začaranog kruga nekako mora izaći?

„Posle prve godine na fakultetu – dakle sa 18. Živela sam sama što je bilo idealno za moj poremećaj u ishrani. Lagala sam roditelje da jedem u menzi (tek pre par godina sam krenula da jedem u javnosti normalno, tako da to je bila laž i po) i pošto sam bila sama, niko nije bio tu da me nadgleda.”

Vanja kaže da je jedino njena tadašnja partnerka znala šta se zaista dešava i kako njena ‘epizoda’ izgleda od početka do kraja. Epizodama je nazivala trenutke kada se upadne u stanje prejedanja, zatim povraćanja. U tom periodu je pokušavala da kontaktira stručnjake u psihoterapeutskim grupama, ali se oni nisu bavili ljudima sa poremećajem u ishrani.

„Znala sam da sam izgubila kontrolu. A ako ću da budem jako iskrena, tada sa 18. nisam bila spremna da “predam” svoj poremećaj u ishrani. Jako je čudno i sj***no što u jednom momentu to kreneš da doživljavaš kao deo tebe, kao nešto što ti jesi”, priznala je Vanja. Kao i to da je bila svesna da mora izaći iz toga, ali da to ne može sama.

Vanja Živković
Vanja Živković Foto: Andrej Radin

Šta je najteže bilo kod tvog oporavka?

„Nerazumevanje, brojni relapsi, osećaj gubitka i novi osećaji u telu, osećaj da svaki put kad relapsujem razočaram ne samo sebe nego i druge drage ljude koji navijaju za mene. Bilo je teško jesti, neću da lažem. Zvuči tako glupo i tako privilegovano za reći, ali je činjenica.”

Kako sama kaže, anoreksija i bulimija su mentalne bolesti/poremećaji koji ti u potpunosti promene percepciju realnosti i toga šta je normalno, a šta ne. U jednom trenutku se osećala kao da gubi deo sebe i kao da ne zna ko je bez tog poremećaja.

Od bulimije nazad do anoreksije

Vanjinom začaranom krugu je na kraj stala – hospitalizacija.

„Pokušala sam da pišem dnevnik ishrane i da pijem lekove itd, ali moj poremećaj u ishrani je tu od bulimije otišao nazad u anoreksiju.”

Izgubila je strašno mnogo kila, a u tom periodu dala je intervju za jedan portal, gde je zvučalo kao da je prebrodila sve svoje muke. Ipak, taj intervju joj je predstavljao još veći triger, s obzirom da joj se javljao veliki broj devojaka sa istim problemom. A istina je bila da je ona u tom periodu i dalje imala ‘epizode’.

„I dan danas ako se gugluje ‘Poremećaj u ishrani Srbija’, moja faca je jedna od prvih stvari koja izađe. Osećala sam se kao poster child za poremećaj u ishrani u Srbiji”, istakla je Vanja.

Nekoliko puta je hospitalizovana, a ukupno je u bolnici provela četvrtinu godine. Dragiša Mišović je jedina institucija koja se bavi poremećajem ovog tipa i Vanja se, kako kaže, pridržavala svih pravila. Ipak, odvikavanje je blaga reč za ovaj period njenog života. Bilo je noći kada je toliko plakala da su joj lekari davali injekcije sa sedativima, jer nisu znali kako da je smire.

„Prvo se učiš da opet jedeš redovno i da se nosiš sa svojim telom u zdravijem stanju, zatim ide kopanje po psihi da se razume kako i zašto. Lekovi pomognu malo, olakšaju neke elemente poremećaja ali, bar za mene, nisu bili permanentno rešenje. Depresija koja te obgrli kao debelo ćebe je isto nešto što treba jako ozbiljno da se shvati. Moja poslednja hospitalizacija se desila usled mog poslednjeg pokušaja da se ubijem.”

Ipak, kaže da je nakon hospitalizacija imala sve ređe recidive i poslednji put ga je podstakao stres oko situacije sa koronavirusom. Tada je ipak bila srećna.

„Posle tog povraćanja sam imala suze od sreće jer se “iste lampice” kao kada sam bila bulimična i anoreksična nisu palile uopšte.”

Vanja Živković
Vanja Živković Foto: Andrej Radin

Život posle…

Pre neke dve godine sve posledice o kojima je čitala i na koje su je upozoravali su počele da se dešavaju.

„Mada, sa 18 godina sam imala prve probleme sa srcem. Sećam se da mi je žena u studenstkoj poliklinici posle EKG-a rekla da “štagod da radim sebi da prestanem odmah, jer će mi trebati novo srce do 30.” To me je uplašilo dovoljno da mesec dana ne povraćam i onda se lupanje srca smanjilo. Posle je opet bolest nastavila svojim tokom.”

Ovo joj je četvrta godina oporavka i jede najnormalnije nego što je jela od svoje 13. godine. Ipak, njeno telo je usled mnogobrojnih ‘epizoda’ pokazalo velike znake slabosti. Popucali su joj ligamenti u kolenu, kosa je krenula da joj opada, a kada je bilo baš loše – opale su i obrve.

„Imala sam pakao sa hormonima. Prošla godina je prva godina od moje 15-e godine da sam dobila 12 menstruacija. Sada imam 26 (godina). Imunitet mi je užasan. Kao dete nisam bila nešto bolešljiva, ali se ne sećam kada sam poslednji put bila u potpunosti zdrava.”

Vanja ima veliki problem sa crevima, jer ne vari hranu skroz normalno, usled čega ima bolove u stomaku svaki dan. Oseća posledice svega toga svaki dan.

„I teško je, jer na kraju štagod da prolaziš, lako je reći sebi “ja sam kriva za ovo, ja sam ovo sebi uradila”. Bolest je kriva. Krive su situacije koje su dovele do bolesti, ali na kraju tvoje telo plaća cenu. Jedna lekcija za mene je bila da te telo užasno mnogo voli čak iako ga ti ne voliš, i neće ti dati da umreš dokle god može da se bori. Ali, telo pamti.”

Istakla je da ova bolest nije isključiva, te da bi i devojkama i momcima poručila da potraže pomoć što pre.

„Bavite se onim što vas zapravo boli, ono zbog čega mislite da će se nešto drastično promeniti ako budete mršavi, ono zbog čega ste ubeđeni da je mršavost ono što vam fali i onda će sve biti okej. (Spoiler alert – neće.) Ovo je bolest sa kojom borba ne prestaje, i bolest koja će vas sigurno ubiti ako joj se prepustite.”

Naglasila je važnost sistema podrške ljudima kojima treba pomoć, te da su ljudi koji prolaze kroz slično – jači nego što misle.

„I telo vas mnogo više voli nego što vi volite njega. Nije sramota tražiti pomoć, nikada”, poručila je Vanja.

Ukoliko osetite da vam je potrebna pomoć, obratite se stručnim licima:

0800 309 309 – besplatni servis Ministarstva zdravlja za psihosocijalnu podršku tokom pandemije covid 19
011 7777 000 – Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva
0-24h – Urgentna psihijatrijska služba Klinike Dr Laza Lazarević, Višegradska 26, Beograd

***

Bonus video: Hrana i zagađen vazduh – kako očistiti organizam

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram