Srpkinje koje žive u inostranstvu: Šta nam je bilo najteže

Podeli:
Foto:Privatna arhiva

Kako izgleda prva godina adaptacije na život u inostranstvu, šta je najteže i kako se uklopiti u nova pravila i među nove ljude, otkrivaju četiri žene iz Srbije.

Viktorija Korać

Viktorija Korać je imala prilike da živi na obe strane Zemljine kugle. Dobar deo života je provela prilagođavajući se različitim kulturama, a o svojim iskustvima bi mogla da priča danima.
“Od mojih 50 godina, trećinu života sam provela u inostranstvu. Pariz, Cirih, Rim i Peking su gradovi koji su bili moj dom tih godina.“
U startu je svakako potrebno neko vreme da se čovek snađe, u smislu administrativnih procedura koje se moraju obaviti. Svaka zemlja ima specifičnu administraciju i to je ono prvo sa čime se susrećeš.”
Viktorija kaže da je prilagođavanje neminovno, ali da veliku razliku pravi to koliko godina imaš.

“Kada sam bila u Pekingu prvi put, bila sam studentkinja i tada mi je bilo najlaške da se adaptiram. Ipak ti fakultet pomogne da obaviš najveći deo administrativne procedure, a na tebi je da se prilagodiš u socijalnom smislu. Sasvim je drugačija priča kada odeš da porodicom i sa decom.”

Prva i, možda najstresnija, prepreka koju moraš da premostiš je pronalazak smeštaja, pogotovo kada planiraš da ostaneš više godina u stranoj državi. Zatim, kada su deca uključena u priču, potrebno je dodatno se potruditi da se oni prilagode”, priča ona.

Sopstvena adaptacija je dovoljno zahtevan proces, međutim, kada se cela porodica preseli u potpuno nepoznatu, izazov je u toliko veći.

“Otišli smo u Francusku kada su moji sin i ćerka bili prvi i drugi razred, i ni jedno ni drugo nisu znali francuski. Svako veče sam im čitala priče na francuskom i prevodila u isto vreme, kako bi što pre naučili. Prvo sam morala ja da se adaptiram, što brže i efikasnije, kako bih njima mogla da pomognem.”

“Prve godine u novim državama su uvek izazovne. Osim jezika i kulture, potrebno je prilagoditi se i klimatskim promenama. Kada smo tek stigli u Peking 2012, gotovo da nije uopšte bilo moguće videti sunce. Grad je usled zagađenja bio potpuno siv, a to je psihički uticalo na sve nas i trebalo nam je prilično mnogo vremena da se prilagodimo.”

Viktorija kaže da je socijalizacija jedna od najvažnijih stavki na spisku za prilagođavanje. Objašnjava da je potrebno napraviti jednu formulu funkcionisanja i snalaženja u drugom prostoru, kako bi opstao.

„U Cirihu sam živela vrata do vrata sa jednom divnom komšinicom. Međutim, da bih se sa njom videla, morala sam da se dogovorim po dve nedelje u napred, telefonom. Znači, nije bilo šanse da kuncem na vrata, ako sam spremila kolače pa sam želela da joj donesem, ili prosto da je pozovem – ona ne bi otvorila vrata. Telefonom bismo se čule i dogovorile za tačan datum i vreme kada ćemo mi porodično doći kod nje“, otkriva ona.

S druge strane, kaže i da je to otkrivanje novih zemalja i gradova, i drugih kultura veoma uzbudljivo.

„Često si u prilici da porediš sve sa našim mentalitetom, razmišljanjima i shvatanjima. Mislim da je suština, da kad odeš u inostranstvo, oslobodiš sebe svih predrasuda. Drugu zemlju zaista počneš da upoznaješ tek onda kada imaš potpuno otvoren um prema drugim kulturama, a ne upoređujući je sa svojim domom. To je jedini način da istinski uživaš u drugoj zemlji i da uspeš da shvatih način na koji razmišljaju drugi ljudi“, zaključuje Viktorija.

Jelena Helc

Jelena Helc Vesković
Jelena Helc Vesković; Foto: Privatna arhiva

„Najteže je ne znati jezik, to je definitivno i nedokučivo prvo mesto. Jer i kulturu i običaje i navike je lakše shvatiti i prihvatiti kada možete iz prve ruke da ih konzumirate. Bez poznavanja jezika je to, jednostavno, nemoguće i onda taj prvi period deluje kao neki balon u kome ste zatvoreni a balon je u vodi – kao u luna parkovima i ta voda vas nosi i baca nasumično. Samo su luna parkovi zabavni, a ovo je zastrašujuće. Kasnije, svaka naučena reč i svaka situacija u kojoj uspete da se iskobeljate čini da se osećate kao da ste osvojili Mont Everest. Hodajući na rukama.

Drugo čega se sećam je nedostajanje prijatelja, familije, praznici kada ste sami…ili kod njih uopšte i nije praznik…od oslobodjenja Beograda do Božića. Osećaj neuklapanja tada dostiže maksimum. Ja sam ga rešila tako što sam usvojila i njihove i naše praznike. Isprva sam se osećala bipolarno, sada smatram da sam bogatija. A ima i praznika kojih se nikada više ne bih odrekla, kao što je Dan zahvalnosti ili Festival svetlosti. Smatram ih veoma važnim. Treće je, na sve to strašno nedostajanje prijatelja – koje je teže što ste stariji a prijateljstva dublja, sada morate da stičete nove. I morate i želite…a to upoznavanje iznovani dokazivanje iznova…to ume da bude jako naporno. I pomišljate kako to nikada neće biti TO jer naprosto nisu iz istog miljea, nisu prošli isto što i vi, ne razumeju odakle dolazite a isto je i u obrnutom smeru…grozan je taj jaz a i neretko čini da se osetite tako tupavo i – opet – odsečeno…ali onda život izrežira svoje, nađu ti se ti „stranci“ kada ti najviše treba pa ti čak njihova različitost u pristupu problemima prija…i vremenom shvatiš da smo svi mi prvo ljudi i da je jedino što se računa i vredi – ono što se nalazi unutar nas. Izlizana fraza ali mene su iz kriza (pored „mojih“) izvukli „hladni“ Nemci, „daleki“ crnci i muslimani, „đavolji“ ateisti i „glupi“ Ameri…i sve ostale kategorije koje tako lako odsečemo kao daleke i različite a zapravo mogu biti tako blizu, samo ako ih pustimo“, otkriva Jelena.

Tamara Goršek Bobanac

Foto: Privatna arhiva

Ono što u prvi mah jedan roditelj primeti kada se preseli u Hong Kong jeste način na koji se u Aziji pristupa obrazovanju dece, priča Tamara Goršek Bobanac, koja živi i radi u Hong Kongu.

„Ne znam da li je to za pohvalu ili možda baš obrnuto, ali od ranog detinjstva deca se stimulišu na kompetitivno učenje i na postizanje uspeha u okviru školskog sistema. Kada kažem rano detinjstvo, mislim na uzrast od dve, tri godine. Deca tada uveliko imaju intervjue kako bi bila primljena u određene vrtiće koji prethode pojedinim privatnim školama i vrlo često u tako ranom uzrastu dane provode učeći umesto u parku ili sa vršnjacima. Lično sam bila šokirana kada mi je vrtić u koji ide moj dvogodišnji sin ponudio onlajn nastavu preko Zoom aplikacije tokom trećeg talasa korone u Hong Kongu. Za mene je apsolutno neshvatljivo kako za dete od dve godine ekran i zoom aplikacija mogu biti korisniji od boravka u prirodi“, priča Tamara (36), koja pored dvogodišnjeg dečaka ima i sedmogodišnju devojčicu.

Kako kaže, nije joj se dopala opterećenost dečjeg nedeljnog rasporeda.

„Roditelji se bukvalno utrkuju koliko će dete imati dodatnih aktivnosti nakon redovne škole, a naročito im je bitno da deca govore što više jezika. Onda vrlo često primećujem da deca od količine serviranih aktivnosti i jezika na kraju nijedan jezik ne govore u potpunosti. Ne dopada mi se to forsiranje dece u ranom uzrastu, pa se stalno borim da ne upadnem u taj kalup zbog činjenice da je ponuda dodatnih aktivnosti ogromna“, priča Tamara, koja je food blogerka, a zbog prirode suprugovog posla poslednjih sedam godina živi u inostranstvu.

Marina Jugović

Marina Jugović/ zadovoljna. rs

Marina je pre 30 godina napustila Srbiju i otpočela svoj život u Švajcarskoj.

Način života i ljudi u Švajcarskoj joj na prvu loptu nisu odgovarali, a inicijalna reakcija je bila: „Hoću nazad“.

„Bilo je jako teško psihički se prilagoditi njihovom mentalitetu. Prvo, nisam znala jezik, ali tada je postojala sloga među našim ljudima koji su ovde radili, pa je bilo lakše. Postojali su klubovi gde smo se sastajali i družili, pa sam imala podršku da ostanem – da toga nije bilo, vratila bih se ja u moju Srbiju davnih dana.“

Nostalgija ju je godinama pratila, a kako kaže, nikada nije u potpunosti nestala.

„Jednostavno moraš da se prilagodiš, a sve ti nedostaje. Hrana je bila neukusna, sve je lepo na oko, ali krastavac ne miriše kao krastavac, ništa nema pravi ukus. Duša mi je ostala u Srbiji, prvih nekoliko godina mi je bilo najteže, a iskrena da budem, nikada se stvarno i nisam prilagodila, iako ovde živim više od 30 godina“, priznaje Marina.

***

Bonus video: Spisak za putovanje

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram