Nataša Bogićević iz Laćarka je po zanimanju diplomirani inženjer geodezije. Kod nje važi moto 'kad ti se ne sviđa - menjaj' i kako kaže - tako joj se i desio život u Kini. Čuvala je decu i predavala engleski jezik, a kaže da je ovo iskustvo boravka u dalekoj zemlji godinu dana, potpuno promenilo.
Nataša kaže da su se sve bitne stvari u njenom životu desile spontano, kao i ovaj odlazak. Tokom studija je uporedo i radila, a na jednom ispitu srela je kolegu Stefana, koji je ispričao kako ide u Kinu da predaje engleski.
„Moja prva reakcija je bila – ‘U Kinu, otkud tamo?’ Kasnije te godine u decembru sam dobila poziv od Stefana da dođem. Iskrena da budem nisam se ja tu puno nešto razmišljala. I onako sve radim po svom nekom osećaju, a osećaj je rekao da treba da idem. Pošto je ta 2017. bila stvarno teška godina, možda i najteža do sad u mom životu, imala sam još veću želju da sebi učinim nešto za šta mi moj osećaj kaže da će biti dobro. U roku od mesec i po sve sam organizovala i otišla”, kaže Nataša za Zadovoljna.rs.
Najčešće pitanje koje je dobijala je – ‘Kako je čuvati decu kad se jedva razumete?’
„Deca su deca i bitan je samo pristup. Uvek sam pored sebe imala koleginicu Kineskinju koja je pričala engleski. U početku mi je ona sve prevodila, a kasnije sam i ja sama naučila jezik toliko da se mogu sprazumevati sa decom što se tiče osnovnih stvari i aktivnosti koje imamo u toku dana. Uvek sam se trudila da im priđem na poseban način, kao da sam i ja samo dete, i da sam jedna od njih.”
Klinci su prepoznali takav odnos i nije im bilo teško da je prihvate. Sa decom se vrlo lako uklopila, jer je kako kaže, i ona je sama jedno veliko dete.
Ipak, mora se provući i pitanje, koliko se deca u Kini razlikuju od naše dece, te koliko se razlikuje njihovo vaspitanje od našeg. Nataša nam je rekla da se tamo zaista ulaže dosta u vaspitanje i obrazovanje.
„Čini mi se da možda i nema ništa bitnije za kinesku naciju od porodice i obrazovanja dece. Njih naravno ima svakakvih, i dobrih, i nestašnih i neposlušnih, to je sve normalno… Ali ono što bih ja izdvojila jeste poštovanje prema starijima i što kad se jednom nešto kaže, ne mora da se ponavlja tri puta.”
Ipak, deca po njoj previše vremena provode van kuće.
Bila je zaista iznenađena poštovanjem koje je dobijala i od dece, ali i od roditelja. Rastanak nikome nije lako pao – ni njoj, ni deci, a ni roditeljima, te se niko nije suzdržavao od suza. Ipak, deca po njoj previše vremena provode van kuće.
Jedan mališan se toliko vezao za nju, a sa porodicom je i dalje u kontaktu, te joj šalju videe i snimke.
„Osborn se zove dete, i doživljavao me je kao mamu. Ništa nisam mogla da radim bez njega, kad on spava ja moram da legnem pored njega.”
Deca baš dosta vremena provode u školi i na privatnim časovima. Razumela je zašto je to tako, s obzirom da svi rade po ceo dan.
„Radno vreme tamo je 12 sati, što je praktično ceo dan. Opet to je zaslužno za tu disciplinu i poštovanje koju deca poseduju, a koja čini mi se, fali našoj deci ovde.”
Kulturološke razlike su ono što možda život tamo čini ‘teškim’. Imaju drugačije društvene navike i norme, drugačije poglede na svet i generalno drugačije je okruženje, od samog eksterijera do hrane i razmišljanja ljudi.
„Na mene je najviše uticao možda način života i ishrana, tu sam se baš namučila, jer meni ta hrana nije odgovarala, kasnije tek sam se malo navikla i pronašla ono što meni odgovara… Produkt toga je bila Nataša sa par kilograma viška.”
Prisetila se da Kinezi imaju vrlo čudne navike, na primer stalno i svuda pljuju. To je bilo prvo sa čime se susrela i ostala zatečena. Njihovi stanovi mahom nemaju grejanje, kada je zima jednostavno se bolje obuku.
„A scene sa ulica su stvarno bile za pamćenje, svi mahom voze bez dozvole. Nekad kad se uključiš u saobraćaj pomisliš da si u nekoj igrici i pravi je loto ako onaj ispred tebe skrene baš tamo gde i treba. Ja sam vozila motor i dešavalo mi se redovno da mi ljudi dok stojim na semaforu dotrče, sednu na motor i uslikaju se.”
Scena koju nikad neće zaboraviti jeste čovek koji u sred centra Šenčena na motoru kao suvozača vozi prase.
Kako kaže – od svakoga čoveka nešto može da se nauči, ako želiš da radiš na sebi.
„Od njih definitivno možda može da se nauči koliko je porodica bitna, jer dosta polažu u porodicu koja je stub svega. Brinu se jedni o drugima i ukazuju poštovanje, To je ono što možemo da naučimo od njih, a što ovde čini mi se sve više fali i polako nestaje.”
***
Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
