Posao srpske studentkinje od kog smo dobili košmare

Devojka, koja je želela da ostane anonimna, je za naš portal ispričala svoju priču.

"Radila sam dva meseca u trafici koja je u dvorištu kuće vlasnice.

Vlasnici je trafika zamena za ličnost.

U početku je bilo: 'Pravićemo smene kako obema odgovara. Kada ti je potrebno prepodne zbog fakulteta, samo javi. Radi se devet sati za hiljadu dinara, ali ti možeš ovde da učiš i celu smenu ako treba. Kada imaš ispit, slobodno uzmi knjigu i uči. Vodi samo računa o tome da su frižideri popunjeni i naravno kad dođe neko, budi fina! Stavili smo kamere iz bezbedonosnih razloga, ovde ti je panik taster. Ne daj bože da se desi nešto, samo stisneš i mi smo tu za manje od minut.' Ok, super, fina prilika da dodatno zaradim, a da mi faks ne trpi. Nije neka kinta, ali važno je da mogu tu da učim i da mogu da kombinujem smene sa vežbama na faksu. I bi tako! Prve dve nedelje...

Posle toga, sve je postalo problem. Zašto i ove nedelje moram na kolokvijum, kad sam išla prošle? Mogu li da ostanem sat vremena duže, jer ona ne stiže, dug red u banci... (U banku je išla svaki peti dan.)

Kako to da idem kući za praznike, šta će ona?

Pitanja su se nizala. Ja sam se osećala sve neprijatnije, jer mi i sam koncept radnog mesta – sedenje u metalnoj kutiji 9 sati za hiljadu dinara nije prijao. Moje raspoloženje je bilo sve gore, nisam nalazila energiju ni za šta drugo. Ali ajde, nisam htela da se žalim previše, imala sam dvadeset jednu godinu i već mi je bilo jasno da gde god da radim, vlasnik će od mene očekivati da dam maksimum, iako plaća daleko manje od minimalca.

Bilo mi je jasno da je vlasnicu baš briga za moje fakultetske obaveze i to je ok. Bilo mi je jasno i zašto traži da stalno nešto brišem, slažem i pomeram. Njeno je, plaća mi dnevnicu i pokušava da dobije što veću korist od mene. Sve je to bilo u neku ruku ok, ali ona i njen muž su počeli da se ponašaju sve luđe.

Pomenute kamere više nisu bile tu za moju bezbednost nego za kontrolu. Vrhunac je bio kad je vlasnik došao i držao mi predavanje sat vremena oko toga što je video da sam sedela "pod uglom od 45 stepeni u odnosu na pult, pa može neko da dođe sa ove strane trafike i da mi uzme nešto iz frižidera a da ja ne vidim". Demonstrirao mi je kako moram da sedim (ili stojim) svih devet sati i kako moram da bacam pogled levo-desno ako se neko šunja. Da napomenem, trafika je smeštena u mirnom porodičnom delu Beograda. A i da nije, odavno je izmišljen mehanizam za zaključavanje frižidera. Ali zašto bi ulagali u to kad mogu nekog da plate ispod minimalca i da očekuju od njega da bude i policajac?

Najgore u vezi sa tim događajem mi je bilo što sam skapirala da me vlasnik posmatra na kameri skoro pola smene. Umeo je da uleti u trafiku i potraži račun po kanti – "samo da vidim nešto". Pretpostavljam da je proveravao da li sam sve otkucala što je video na kameri da sam prodala. Njihova paranoičnost da će im neko nešto ukrasti se i obistinila kada je neki dečko uzeo flašu piva i otrčao. Videla sam to i odmah sam krenula da ih zovem, međutim vlasnik je dotrčao i pre mog poziva, proleteo kroz, čini se, zaključanu ogradu i jurio momka do vrha ulice. Nije uspeo da ga uhvati, ali je bio pod stresom naredna tri sata. Njegove psovke tada – čista poezija. U jednom trenutku sam imala osećaj da radim u trezoru. Naravno, i tada mi je prebacio: "Eto, zašto moram da gledam sve vreme da li se neko šunja?". Mislim ne znam ni šta bih mogla da uradim, da trčim da se tučem sa nekim, da zovem policiju zbog flaše piva?

Kada bih pitala da dođu kako bih išla u wc, nije ih bilo po pola sata, a naravno nisam smela da zaključam i da odem. Kako je dolazila zima i opadala temperatura, a samim tim i posao, tako je moralo da se prištedi za struju. Pa se dešavalo da sasvim slučajno ne uključe TA peć da se puni preko noći. Ja bih dolazila u prvu smenu i smrzavala se do druge, baš do dela dana kada se trafika konačno zagreje. Kada bih dolazila na posao ujutru (smena je počinjala u 6), zimi sam morala prvo da očistim sneg i prospem so. Napomenuli su mi da, ako se neko oklizne – to će biti moja krivica, odnosno naša, ali moja - pošto ja radim tu smenu.

I čini se, sve bih nekako i preživela, ali njihove ego-manijačke priče su me ubijale. Umeli su da dođu u trafiku i pričaju po sat vremena o tome kako su oni predobri, pošteni, kul, darežljivi, kako su bili uspešni u svojim poslovima. Neretko su i ogovarali jedno drugo. Znala sam ko više zarađuje, ko je dalje dogurao na kom poslu i šta bi oni sve postigli da život nije maćeha. Da moj život ne bi bio maćeha, pobegla sam odatle glavom bez obzira i našla drugi posao."

***

Bonus video: Levoruki ljudi