Ima jasan razlog.
Petra je ćerka Ane i Vlada Divca, njihova usvojena ćerka – ta etiketa je prati otkad zna za sebe.
Jasno je da je sasvim loše to što je usvajanje deteta tabu na našim prostorima, ali mnogo lošije je što to neznanje, zbog kog se i stvara stigma, sa sobom često nosi i vršnjačko nasilje.
Petra je tako doživela da joj deca u Srbiji govore da je crna ovca u porodici, da su je Ana i Vlade usvojili samo da bi sebi podigli imidž u javnosti…
I sa strane možemo samo da pretpostavimo koliko traga to ostavi na jednu mladu osobu koja traži sebe samim tim jer je u procesu sazrevanja.
„Najgore što sam od vršnjaka u Srbiji doživela zbog toga što sam usvojena je buling u školi. Nelagodno je čuti takve komentare, pogotovo kad znaš da nisu istina, a još si u pubertetu, pa si svakako nesigurna. Prevazišla sam tako što sam se okrenula mami, tati i braći za podršku“, priča Petra za Zadovoljnu.
S druge strane, u Americi na usvojenu decu gledaju sasvim drugačije.
„U Americi je usvajanje prihvaćenije i češće nego kod nas. Uvek dobijem podršku i pozitivne reakcije kad neko čuje da sam usvojena, kažu da je to zanimljivo. I tamo definitivno nije tabu.“
Imala je šest mesci kada su je Ana i Vlade usvojili i doveli u svoju porodicu, gde su je čekala njena dva starija brata.
Da je usvojena, saznala je kada je bila mala, spontano. Detalja se, kaže, ne seća, jer je imala tri, četiri godine kada su roditelji počeli da joj daju odgovore u skladu sa njenim pitanjima i uzrastom. Nikada ništa nisu krili od nje.
Nikada nije ni osetila bilo kakvu nelagodu zbog toga što Ana i Vlade nisu njeni biološki roditelji, niti da su braća veći prioritet u porodici, da su preči roditeljima.
„Ne osećam nikakvu razliku između mene i braće. Moji roditelji je nikad nisu pravili.“
A da li ju je ikada mučila misao koja prati mnogu usvojenu decu – da ih roditelji nisu želeli i da su odbačeni?
„Kad sam bila tinejdžerka, jeste jer sam pronalazila sebe, kao i svi drugi. Ali sad više ne jer sam u porodici u kojoj pripadam.“
Takođe, priču o usvojenoj deci prati i unutranja dilema – ko su biološki roditelji, pa pojedini ceo život tragaju za odgovorom.
Ne i Petra.
Ona svoje biološke roditelje ne želi da traži. Za Zadovoljnu govori zašto.
„Zato što pripadam svojoj porodici.“
U toj svojoj porodici nalazi zaštitu i sigurnost od predrasuda, koje nikako da nestanu.
„Najveća predrasuda o usvojenima jeste to što ljudi misle da smo drugačiji sami po sebi zato što smo usvojeni. Ne razumeju koji trud i želja usvojitelja prati ceo čin usvajanja i onda se sve okrene na negativnu stranu jer je nepoznato.“
Da bi se nešto promenilo nabolje, Petra je nedavno proširila svoj projekat Usvojeni za usvojene u okviru Fondacije Ana i Vlade Divac.
„Cilj projekta jeste da se više priča o usvajanju, da to ne bude više tabu tema, kao i da pruži podršku usvojenima mladima koji su punoletni, ali i roditeljima, u vidu besplatnih radionica koje će trajati šest meseci. Ideja je da usvojitelji i mladi usvojeni znaju da nisu sami, da je mnogo nas koji smo prošli iste ili slične situacije i da možemo da se oslonimo jedni na druge“, priča nam Petra.
Kako kaže, volela bi da ovim projektom razbije predrasude o usvajanju dece jer biti usvojen i usvojiti dete je najlepša i najhumanija stvar koju čovek može da uradi.
Od aprila do oktobra 2023. godine realizovan je set od 12 sesija grupne podrške punoletnim usvojenima, a sada su na sajtu Fondacije Divac otvorene prijave za dve grupe podrške, za usvojene i roditelje – usvojitelje, koje će trajati šest meseci.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
