"Teško je bilo poverovati da sve nije samo san."
Da usvojimo dete – rečenica koja nosi neverovatnu težinu, iza koje se kriju godine želje, nade, strepnje, iščekivanja, rečenica koja otvara vrata u sasvim drugačiji život. Šta je najteže, ali i najlepše na tom putu, za Zadovoljnu govore Ana (44) i Radoje (56) Simonović koji su posle sedam godina uspeli da usvoje dva dečaka, rođenu braću.
„Ideja o usvajanju je oduvek postojala kod nas, a pritom nismo ni znali da ćemo imati poteškoća da se ostvarimo kao roditelji. Čak i da smo dobili biološko dete, svakako bismo se odlučili i za usvajanje jer je naša želja da imamo što više dece. Odluka je bila od srca, bez ikakvih dilema i premišljanja. Zajedno smo rešili i zajedno pokrenuli sve“, počinju priču Simonovići.
Papirologija najveća prepreka
Ipak, ta lepa želja nije dovoljna. Birokratija je velika prepreka s kojom se suočavaju mnogi parovi u Srbiji koji bi da usvoje dete. Mnogi i odustanu. Ana i Radoje su borbu vodili sedam dugih godina. Prve tri godine su se uglavnom raspitivali, tražili neophodne informacije u centru za socijalni rad, ponekad pomišljali ima li ikakve nade da uspeju, pa tek onda podneli zvanični zahtev za usvajanje.
„Od svega je bilo najteže skupiti papire. Bez obzira na to što uvek treba da se navede koji je razlog pribavljanja dokumentacije, čekanje nije moglo da se izbegne. Nekad je trajalo mesecima. Razumemo oboje da je veoma bitno sve priložiti, ali za sve treba vremena, naročito što smo oboje u radnom odnosu i ne postoji uvek mogućnost odsustva.“
A kako izgleda cela procedura usvajanja?
„Ide se u Centar za socijalni rad u mestu u kome bračni par živi. Pre predaje dokumentacije par puta sam išla da se raspitam o nekim detaljima. Dešavalo se da niko neće da vas primi. Onda vam jedni pričaju jedno, drugi drugo. Nekad sam nailazila na sjajan prijem, a nekad su odgovori bili prilično surovi. Od dokumenata su nam tražili dosta toga – dokaz o prebivalištu, venčani list, izvod iz knjige rođenih, lekarsko uverenje za oboje, potvrdu da nismo lišeni roditeljskog prava, da nismo osuđivani, da se protiv nas ne vodi sudski postupak, dokaz o nekretninama u našem vlasništvu i izvod o svim našim prihodima, i plati i onim dodatnim ako ih ima. Tu je i dokumentacija koju pribavlja centar za socijalni rad. Što se tiče kavdrature prostora u kom bi deca živela, postoje neka pravila, ali nama to niko nije pominjao jer je očigledno bilo zadovoljavajuće ono što su videli u izvodu iz katastra koji je suprug nosio kad je prilagao podatke o neketninama koje se na njega vode“, kaže Ana.
Sva ta dokumentacija se predaje na pisarnicu nadležnog Centra, kažu Simonovići. Nakon obrade dokumentacije ide se na razgovor kod vođe slučaja koji se posebno određuje za svaki par.
„Potom se ide u školu roditeljstva, pa sledi procena psihologa i na kraju se sastavlja finalni izveštaj koji se sa pratećom dokumentacijom šalje u registar potencijalnih usvojitelja.“
Mesecima bez ikakvih informacija
Uprkos tome što je sve dugo trajalo, kažu da je njima vreme nekim čudom brzo prolazilo.
„Trudili smo se da uvek sve gledamo sa pozitivne strane i nismo dozvoljavali ničemu da nas pokoleba. Nijednog momenta nismo imali dilemu niti smo ikada pomislili da odustanemo. I pored toga što je vreme prolazilo a ništa se nije dešavalo, nije bilo nikakvih vesti, mi smo se jednostavno prepustili životu i trudili se da uživamo u putovanjima i zajedničkim trenucima. Putovanja su nam mnogo pomogla. Skoro 17 godina u braku, a naša ljubav je svakim danom sve jača.“
Za sve vreme procesa imali su dva razgovora u centru, kažu, ali i više poseta nadležnih kako bi se proverilo u kakvim uslovima bi deca živela.
„To bude poseta od najmanje dva sata i tada proveravaju sve do detalja – gledaju svaki kutak kuće, ulaze i u spavaću sobu, kupatilo. Sa nama inače živi suprugova majka, pa su ulazili i u prostorije u kojima ona boravi. Moraju da vide sve zbog bezbednosti dece.“
Uzajamna podrška, kažu, najvažniji je faktor na tom njihovom putu do dece.
„Tokom čekanja poziva na razgovor nismo previše pričali o tome, a ni naši najbliži nas nisu ispitivali ni pritiskali. Jednostavno su čekali da sami počnemo priču o svemu. A kada je stigao poziv koji smo sve ove godine čekali, bili smo veoma uzbuđeni, iako nismo mogli da znamo ishod. Krenuli smo na put potpuno rasterećeni, pričali smo, pevali, smejali se i radovali. Tako smo i na razgovoru nastupili – potpuno iskreno i otvorenog srca.“
Međutim, nakon tog razgovora, čitava tri meseca – nikakve informacije.
„Inače je praksa da, ako par ne bude izabran, Centar zadržava pravo da ne obaveštava, već budu obavešteni samo oni koji su odabrani. Nakon tri meseca i sedam dana zazvonio mi je telefon dok smo i suprug i ja bili na važnom sastanku. Videla sam ko me zove i samo poželela da se što pre javim. Bio je to poziv iz Centra kojem su naša deca pripadala. Prvo su pitali da li smo i dalje zainteresovani za usvajanje. Čini mi se da pitanje nije bilo ni završeno, a kao iz topa sam dala potvrdan odgovor i želela sam da što pre javim suprugu. Kasnije mi je rekao da se rasplakao i da je morao da napusti sastanak“, seća se Ana.
Prvi susret eksplozija emocija
Nakon par dana desio se veliki susret. Ana je tada imala 42 godine, Radoje 54.
„Ne zna se ko je više bio uzbuđen, da li deca, da li mi. Kada su ušli u prostoriju, svi ostali su za nas prestali da postoje. Količina ljubavi koja se osećala u vazduhu je bila neverovatna. Oboje smo imali osećaj kao da smo došli po svoju decu koja su bila negde na raspustu i da smo došli da ih vodimo kući“, priča Ana i dodaje kako su taj prvi dan proveli dva sata sa decom u Centru pod nadzorom službenih lica jer je takva procedura.
Sledeće viđenje je bilo isto u gradu odakle su deca, s tim što su tada mogli da prošetaju po okolini. Tako su dolazili i odlazili prelazeći svakoga dana po 500 kilometara. Onda im je dozvoljeno da deca dođu kod njih za vikend.
„Od svega je bilo najteže kad dođe nedelja kad treba da ih vratimo kod hranitelja. Kao da nam je neko deo srca kidao svaki put.“
Onda je konačno došao dan kada su Ani i Radoju deca predata na period adaptacije.
„Taj period traje šest meseci i veoma je bitan jer se tu sve gleda, naročito da li to deci prija, da li prihvataju potencijalne roditelje i koliko sve to može da uspe. Od prvog momenta smo disali kao jedno. Prvo što su nas deca pitala je kako mogu da nas zovu. Mi smo se šalili smišljajući razne nadimke, ali želja naših sinova je bila da nas zovu mama i tata, što smo mi sa oduševljenjem prihvatili.“
Teško je bilo poverovati da sve nije samo san
Od dolaska kod njih deca su posle tri dana krenula u školu. Tada su imali 12 i 10 godina, a od toga su sedam godina proveli u hraniteljskoj porodici.
„Socijalno su bili veoma zapušteni jer apsolutno niko se nije potrudio da ih spremi za život i sve što ih čeka. Veliki zadatak je bio pred nama, ali smo svim srcem bili spremni jer oni su ono što smo oduvek želeli. Oboje imamo običaj da kažemo da nas je bog nagradio. I kada smo se izjašnjavali u prijavi, rekli smo jedno ili više dece, sve ćemo ih usvojiti jer nam nije padalo na pamet da ih razdvajamo. Tako mi sada imamo dva sina. Dešavalo se da noću, dok oni spavaju, suprug i ja ustanemo da ih obiđemo, da ih vidimo i da se uverimo da to nije samo san.“
Kažu da su podršku dobijali sa svih strana, s tim što bi poneko kazao i – ipak su to odrasla deca, šta oni znaju o njima…
„Mi smo se vodili srcem i znali smo da ćemo uspeti i uspeli smo da započnemo našu bajku.“
Ana priča i kako je išlo pitanje bioloških roditelja.
„Mi decu nismo zapitkivali o tome, već smo ih pustili da sami započnu tu temu. Nikada ih nismo pritiskali, niti na nečemu insistirali, već smo samo slušali. Njihova želja je da se njihov prethodni život zaboravi jer sada žele da uživaju u svemu lepom što nas tek očekuje.“
Među tim lepim stvarima je i odlazak na more.
„Oni nikada pre toga nisu videli more. Obojica su spavali kad smo prevozom stizali do dela odakle se vidi more. Probudili smo ih da vide… taj vrisak, to ushićenje, ta sreća, za to reči ne postoje. Suprug i ja smo pogledima razmenjivali reči, pritom ubeđujući jedno drugo da zadržimo suze.“
Sreća koju smo mi osetili treba doživeti
Za kraj Simonovići otkrivaju da postoji jedna stvar u svemu zbog koje se kaju.
„Jedino oko čega se nas dvoje kajemo je što nismo ovo sve mnogo ranije pokrenuli jer sreću koju smo mi svi osetili treba doživeti. Vrlo često imamo prilike da čujemo kako je usvajanje nemoguće, kako je teško, ali verujte da to uopšte nije tačno. Znam da ponekad na neka pitanja ne postoji odgovor, ali lepa reč sve čini lakšim. Zato mi i nakon usvajanja preko Fejsbuka pomažemo drugima koji kreću našim putem jer naša je vodilja da je sreća lepa kad se deli sa drugima. Naši sinovi su sjajni dečaci, sav naš trudi i rad je dao sjajne rezultate, ali poenta je da smo oboje bili u svemu ovome jer jedno bez drugog ovo ne bismo uspeli da ostvarimo.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
