Ona je u Srbiji prva dodala muževljevo prezime na svoje, a divila joj se Evropa

Draginja Draga Ljočić bila je od malih nogu žena ispred svog vremena, koja se neustrašivo i srca punog ljubavi i vere čitav život borila za svoju otadžbinu… na svim poljima!

Kada na "dnevnom redu" u turbulentnoj istoriji Srbije nije bilo ratova, Draginja je predvodila bitku za ženska prava, zdrav razum, kulturu i, na koncu svega, onu najplementiju – bitku za bolji život i spasenje dece.

Ona nije bila samo prva žena lekar u Srbiji, bila i je i prva Srpkinja sa "titulom" oficira, te prva dama koja je nakon udaje zadržala svoje prezime.

"Tvrdoglava" na oca

Priča o hrabroj Draginji počinje davne 1855. kada je ugledala svetlost dana u Šapcu u porodici cincarskog porekla. Otac Dima bavio se trgovinom, a kako je voleo isterivanje pravde, što je srpska heroina i povukla na njega, dugo je vodio spor oko jednog imanja sa bogatom šabačkom porodicom.

Kada je neočekivano izgubio ovaj slučaj na sudu, ostao je bez dinara i finansijski "uništen", ali ga to nije sprečilo da poslednju paru da lokalnom crkvenjaku da zvoni na crkvena zvona. Kada su ga meštani upitali ko je preminuo, Dima Ljočić prkosno i ogorčeno je odgovorio: "Umrla je pravda i nju danas sahranjujem". Zbog ovoga je od načelnika "zaradio" 25 po turu, ali je isterao po svome!

Kako bi prehranio ženu i petoro mališana, Ljočić je postao zemičkar. Znao je kolika je moć u znanju, pa je decu bez obzira na nezavidan materijalni položaj školovao i ona su, u godinama koje će doći, postati neka od najznamenitijih ljudi svog vremena.

Darovita, pametna i uporna Draga zasigurno je više od svih osvetlala obraz i povratila prestiž svoje porodice, dokazavši da Ljočići, premda osiromašeni, nisu bez potencijala, časti, talenta i pre svega plementosti i rodoljublja.

Nakon završene Više ženske škole u Beogradu ona se, vođena ambicijom i socijalističkim idejama, obrela u Cirihu gde je i završila studije medicine 1878, sa svega 23 godine, postavši i zvanično "doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti".

Bila je prva žena iz Srbije i tek četvrta u Evropi kojoj je to pošlo za rukom.

Kako je Draga Ljočić postala Draga Ljočič Milošević?

Tokom večite "borbe sa vetrenjačama" i neprekidnog rada na ličnom i društvenom napretku, Draginji se dogodila i ljubav. Ona se 1883. udala za opozicionara Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i visoko obrazovanog intelektualca bliskom idejama Svetozara Markovića.

Čak je i njihovo sklapanje braka delić istorije. Draginja je bila prva Srpkinja koja je posle venčanja zadržala svoje prezime i od tada se potpisivala kao Draga Ljočić Milošević.

Draga i Raša imali su petoro dece – sina Đuru i ćerke Spomenu, Radmilu, Zoru i Olgu.

Doktorka koja je "smetala" muškim kolegama

Draga je i pre sticanja diplome mogla da se pohvali bogatom praksom i činjenicom da je već dokazani lekar. Iskustvo je sticala tamo gde je bilo "najkrvavije" i najpotrebnije – na bojnom polju. U jeku Srpsko-turskog rata Draginja se vratila u domovinu, kako bi kao bolničarka pomogla ratnicima Srbije, a tada je i ovenčana činom sanitetskog poručnika.

No, ni diploma univerziteta u Cirihu ni ratno odlikovanje, nisu mogli da sruše mizogene stavove tadašnjeg srpskog društva, te je Draginja, iako stručnija od mnogih muških kolega, naišla na otpor kada je poželela da radi kao prva žena doktor u Beogradu.

Tek nakon intervencije njenog ratnog komandanta, tadašnji ministar Unutrašnjih dela, rešio je da Draga dobije dozvolu za lekarsku praksu, ali joj to nije dozvoljavalo da radi u državnoj službi. Čak ni činjenica da je u to doba u Srbiji bilo jedva 80-ak lekara, i to mahom stranaca, nije moglo da utiče na sporan zakon.

Ipak, njen odlučni duh nije mogla da slomi ova nepravda – otvorila je privatnu praksu u Beogradu, ubrzo postavši i član Srpskog lekarskog društva, gde se neumorno zalagala za povoljniji status žena lekara, iako je to bio gotovo "donkihotovski" poduhvat, kao uostalom i mnogo toga u njenom životu.

Konačno, 1882. godine stvari su se pomerile sa mrtve tačke, premda svakako ne na način na koji je ova smela Šapčanka zaslužila – ona je postavljena za pomoćnika lekara u Opštoj državnoj bolnici, najvećoj medicinskoj ustanovi tadašnje Srbije.

Kada je, tri godine kasnije, izbio Srpsko-bugarski rat, Draginja je ponovo pokazala koliko vredi. Prihvatila je izuzetnu odgovornost i hrabro se upustila u posao – bila je jedini lekar u čak tri bolnice: Opštoj državnoj, Zaraznoj i Bolnici za ranjenike.

I, još jedno, pun sjaj licemerstva društva došao je do izražaja - samo u ratu, u surovim okolnostima, nemaštini i boleštini, Draginja je mogla da bude ravnopravna sa svojim muškim kolegama.

Majka svoj deci Beograda

Nakon što se ratno stanje okončalo, 1886. godine, dok je još bilo sveže sećanje na njen naporan i "viteški" rad, Draga je unapređena u "lekara sekundanta". Čak ni sa tim novopečenim zvanjem, nije bila ravnopravna sa jačim polom, jer joj je bilo uskraćeno pravo na periodičnu povišicu plate i na penziju.

Ponosita Srpkinja, umorna od osporavanja, tada je zatražila od Ministarstva "da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola".

Odgovor je stigao šest meseci kasnije u vidu otkaza iz državne službe.

Ali, život je umeo da je bar jednom poštedi muke. Otpuštanje joj nije ukaljalo ni ugled ni obraz, jer su se ljudi sećali njenih ratnih zasluga i veličali je kao humanog čoveka i vrsnog lekara. Draginji Ljočić rad je bio duševna snaga i od medicine nije imala nameru da digne ruke nikada – ona se ponovo obrela u privatnoj praksi, a pacijenti su znali da u njenu ordinaciju mogu da kucaju u bilo koje doba dana i noći.

Uporedo, radila je i u Upravi monopola kao honorarni lekar, ali tu nije bio kraj njenim zalaganjima. U toku 1904. godine osnovala je "Materinsko udruženje" sa vizijom da stane na put velikoj smrtnosti odojčadi i pomogne zbrinjavanje napuštene dece i siročića. Već sledeće godine, zahvaljujući preduzimljivosti, entuzijazmu i upornosti doktorke Drage, ovo udruženje dobilo je zgradu, te je preraslo u "Dom za nahočad".

Trud i sva veličina ove žene nisu mogle da prođu nezapaženo, iako je redovno bila osporavana od zvaničnih institucija i države. Ona je bilo uzor Beograđana u 19. veku, ali su prizanja počela da se nižu i van granica zemlje. Evropa je doktorki Dragi Ljočić u više navrata odala počast u svojoj štampi, ne štedeći reči hvale.

Uporna kakva je bila, Draga nije želela da odustane od borbe za ravnopravnost. Neumorno je s vremena na vreme pisala Ministarstvu, žaleći se da ni nakon 30 godina službe ne može ni u položaju ni u plati da se meri sa muškim kolegama.

Nailazila je na "interesantne" odgovore pune predrasuda i oštrih uvreda na račun rodne pripadnosti, a jedan od takvih bio je i da ne može da očekuje iste uslove, jer je "žena po fizičkoj prirodi pozvana da se naslanja na jačega od sebe".

Godine "rmbačenja" i danonoćnog zalaganja učinile su svoje – zdravlje joj je bilo narušeno i slabo, i već je gazila šestu deceniju, ali čak ni to je nije sprečilo da svoju snagu pokaže i tokom balkanskih ratova – neumorno je boravila u ambulanti za građanstvo i sirotinju. Odmah potom na scenu istorije stupio je Veliki rat, u kome je doktorka Draginja takođe rešila da da svoj doprinos – čak iz daleke Lozane organizovala je slanje paketa srpskim zarobljenicima u mađarskim i nemačkim logorima.

Završetak Prvog svetskog rata polako, ali sigurno donosio je drugačiju atmosferu u društvo i menjao zakorela shvatanja. U korak sa time, Draga Ljočić je, nakon više od četiri decenije rada, 1919. godine konačno dobila i formalno zvanje lekara.

Godinu kasnije postala je prvi predsednik Društva beogradskih ženskih lekara, a 1924. ostvarila je i pravo na penziju. Nažalost, u dugoočekivanoj pobedi doktorka Draga uživala je svega dve godine – njen život tiho se ugasio 5. novembra 1926. godine u porodičnoj kući na Topčiderskom brdu.

Priča veća od života

Priča o Draginji Dragi Ljočić je jedno od prvih verodostojno zabeležnih svedočanstava o doprinosu žena u napretku srpskog modernog društva. Bila je to žena koja je mogla doslovce sve – da bude četvrta devojka sa univerzitetskom diplomom lekara u Evropi, da svojim dobročinstvom, znanjem i veštinom isceljivanja brani boje Srbije u čak četiri rata, da rodi petoro dece i održi skladan brak, da bude dobar i požrtvovan prijatelj, da se bori za prava žena i njihov bolji položaj, da radi na unapređenju doktorske profesije, da prevodi stručnu literaturu, i na sve to – brine o napuštenoj i odbačenoj deci.

Na kraju, čini se da i nije bilo potrebno da bude ravnopravna sa muškim kolegama, jer Draga Ljočić bila je mnogo više od njih, prenosi istorijskizabavnik.rs.

Bonus video: Jutarnja šetnja kroz Oplenac sa princezom Ljubicom Karađorđević