Dve devojke su na društvenoj mreži Tviter optužile Uroša Radivojevića, repera sa scenskim imenom Numero, za fizičko i psihičko zlostavljanje. Pokrenule su lavinu - uskoro je viralan postao hešteg #NisamPrijavila pod kojim žene daju odgovor na najbolnije pitanje koje se gotovo uvek postavlja žrtvama nasilja.
„Zašto nisi prijavila nasilnika?“, „Kako si mogla to da trpiš, ja bih otišao/la posle prvog incidenta?“ – ova pitanja se najčešće postavljaju ženama koje su trpele nasilje, uglavnom bez ikakvog obzira prema njihovim osećanjima i prema njihovoj poziciji.
Opravdano nepoverenje u policiju i institucije, sramota od okruženja, strah od osvete, emocionalni slom… U ispovestima Nine Stojaković, koja je ustala u odbranu svoje sestre nakon što je policija zakazala, kao i druge bivše devojke Uroša Radivojevića, možemo videti sve razloge zbog kojih nasilnici prolaze bez kazne.
Nikada ne možemo znati kako bismo mi postupili u traumatičnoj situaciji, pa stoga ne treba da žrtvama nasilja namećemo još veći osećaj krivice svojim nepromišljenim pitanjima.
Na to ukazuje i viralan hešteg koji su žene pokrenule na Tviteru, kako bi javno iskazale svoje razloge iz kojih nisu prijavile nasilje.
Ove ispovesti nam služe kao velika opomena. Prenosimo ih bez navođenja identiteta žena, sa društvene mreže Tviter.
„#NisamPrijavila niti rekla bilo kome jer me je bilo sramota i jer mu je majka advokat“.
„#NisamPrijavila zato što me je bilo strah i prevelika sramota, a i zato što smo radili u istoj školi. Grize me savest i posle 10 godina, jer taj čovek predaje i dalje deci“.
„#NisamPrijavila zato što me je bilo sramota i mislila sam da neću imati podršku ljudi u okruženju“.
„#NisamPrijavila zato što sam krivila sebe, zato što mi je trebalo par godina terapije da shvatim da nije moja krivica i da se pogledam u ogledalo, zato što sam se plašila i zato što neki ljudi kojima sam rekla nisu verovali“.
„#NisamPrijavila jer mi nije dozvolila. U njenom okruženju, sistemu vrednosti i vaspitanju to je bila nepojmljiva sramota za sve koje je volela. Zaštitila jesam“.
„#NisamPrijavila zato što sam bila prestravljena. U šoku. Samo sam drhtala i sklanjala pogled od njega. Ćutala sam i navlačila rukave da niko ne vidi. Kada sam posle nedelju dana pokušala da kažem, rođena majka je samo prevrnula očima. Rođeni brat me pitao čime sam izazvala. Eto“.
„#NisamPrijavila jer sam mislila da umišljam, svakog dana sam slušala da preterujem, da sam razmažena, da ne znam šta hoću. Kad sam prijavila policajac me pitao gde su mi povrede, rekao da ne može da ga izbaci iz mog stana, iako on godinu dana nakon razvoda nije promenio adresu“.
„#NisamPrijavila jer je ugledna osoba u našem mestu; jer mi mnogi nisu poverovali kojima sam rekla; jer su ti isti krivili mene; jer nisam imala dokaza, a znam da bi mi u policiji to isto rekli i danas, 13 godina kasnije. Tuga, čemer, jad – i nekad i sad“.
„Imala bih šta da kažem zašto #nisamprijavila .Samo, ne volim da se sećam mraka. Pamtim devojku i momka, koji su me pola noći vozili od jednog do drugog lekara, a da me nikad pre toga videli nisu“.
„Naravno da sam i ja doživela nasilje #nisamprijavila jer nisam znala da je nasilje išta što ne ostavlja teške telesne povrede ili na najdirektniji način ugrožava život. Danas i godinama učim sve devojke i žene da nasilje kome su izložene nije njihov izbor ni krivica“.
„#NisamPrijavila zato što šam satima ribala svoje telo svime, domestosom, varikinom. #NisamPrijavila zato što sam bila u strahu šta bi mogao od svih pretnji da ostvari kad izađe sa razgovora/iz pritvora“.
„#Nisamprijavila jer nije bilo ono „pravo“ nasilje, samo se malo zavrtala ruka, samo se malo zamahivalo na mene, samo se malo unosilo meni u lice i cedilo kroz zube da umuknem kad plačem što je prokockao sav novac za račune i što hoće da nam seku struju“.
„#NisamPrijavila jer sam bila jako mlada i nesigurna u sebe. Nasilje je bilo psihičko, kontrola je bila beskonačna, a sve ostalo je od mene iznuđivao gaslighting-om. Nekad i nemaš šta da prijaviš jer se „ne vidi“, ali eto – čak i kad se „vidi“ nadležni ne pomažu očigledno“.
„#NisamPrijavila jer sam bila mlađa, u vezi i trpila emotivno zlostavljanje. Ubeđivanje kako će sebi oduzeti život ako ga ostavim, trpila ispade ljubomore, uzimanje mog telefona da proveri s kim se dopisujem jer je ON bio nesiguran. Tada i nadam se nikad više“.
„#NisamPrijavila jer je bio dečko moje najbolje drugarice (kum njenoj rođenoj sestri) a ja sam se osećala krivom jer se dogodilo na proslavi njenog rođendana i diplome“.
„#NisamPrijavila jer sam se plašila da ce on okrenuti policiju protiv mene što se desilo devojci koju je napao posle mene i izlažirao napad kao pokušaj suicida. Bio je u medijima i svi su mu poverovali“.
„#NisamPrijavila jer je on bio inspektor policije, jer bih mnogima ja bila kriva što sam ostala sa njim sama u stanu, jer bi mojoj majci prepuklo srce od tuge, jer bi ga tata ubio i umro iznutra, jer su oni kojima sam nešto i rekla prvo pitali šta sam taj dan imala na sebi“.
„#NisamPrijavila jer me nije silovao i jer sam bila pijana na nekom događaju, gde sam se opustila i prosto želela da budem srećna te bih samim tim dobijala komentare “sama si kriva”
Takođe, jer ima uticajnog oca. I jer mi njegovi prijatelji nisu verovali“.
„#NisamPrijavila jer nisam imala šta da prijavim, s obzirom da psihičko zlostavljanje ne ostavlja vidljive tragove. Ali se jesam plašila da se sama vraćam kući mesecima nakon raskida, jer sam znala da će, ako mu padne na pamet da mi nešto uradi, policija biti na njegovoj strani, jer je imao veze u policiji. S druge strane, kući sam se ipak uvek vraćala sama, paranoično se osvrćući oko sebe ne bih li videla da li me neko prati (a dešavalo se da je neko to par puta radio iz čiste zabave), jer me je bilo sramota da bilo kome kažem šta se dešava“.
„#NisamPrijavila zato što ljudi oko mene nisu verovali da je on sposoban da me psihički maltretira i da ja samo umišljam, da sam preosetljiva. Devojke, jedna uz drugu“.
„#Nisamprijavila jer je zet moje ujne i bili smo svi zajedno na moru. Bilo me je sramota jer sam mislila da sam ga ja nečim isprovocirala i plašila sam se tatine reakcije (u tom trenutku sam mislila: ili će ga ubiti ako mi veruje ili će ignorisati ako ne veruje)“.
„#NisamPrijavila jer sam imala 12 godina a on 21, jer mi je pretio da mu je tata vojno lice i da je svemoćan, da zna gde živim, jer je živeo u zgradi pored moje.
Bilo me je sramota i osećala sam se krivom i isprljanom“.
„#NisamPrijavila jer je dugo bilo u pitanju psihičko, ne fizičko maltretiranje. Jer je fizičko bilo sporadično. Jer sam znala da me može ubiti na spavanju. Jer me je paralisao strah. Jer sam znala da se sakriti i pobeći ne mogu. Jer sam ga zatekla u pokušaju da mi povredi dete“.
„#NisamPrijavila jer sam tu noć pila i jer je bio zgodan. Bila je druga država i bila sam uverena da mi niko neće verovati da mi je stavio nešto u cugu. Bilo me je sram. Neopisivo“.
„#NisamPrijavila jer mi je bilo 10 godina i mislila sam da će ubiti i mamu i nas ako kažem ikome“.
„#NisamPrijavila jer me je bilo strah. I dalje me je strah šta će se desiti mojoj porodici i meni. Moćan i uticajan u svim institucijama. Sve u životu završava preko veze i novcem. Mnogim ljudima je naudio. Trajno. Kada sam se odvažila i osnažila da prijavim, preko svojih pajtosa iz policije, oboma su nam izrekli mere udaljavanja i ja sam morala u roku od 2 sata da se iselim iz kuće sa ličnim stvarima. Policija je bila gruba iako sam završila u hitnoj pomoći. Vratila sam se da budem dobrovoljni talac kako bih sačuvala živote svojima. Za sebe sam prebrinula. Ja sam ga birala i ne treba drugi da snose posledice mog lošeg izbora. Tukao me je dok se ne preznoji. Onda plače, moli, izvinjava se… Proklinjem dan kada sam ga srela. Inače sam obrazovana, ekonomski nezavisna i potičem iz ugledne, dobrostojeće porodice. Zbog straha, sramote, zbog osećaja krivice, zbog nemoći, zbog zaštite svojih…taj pakao se nastavljao. Nikome policija, tuzilastvo i sud nisu pomogli, pa ni meni. Najgore je kad NASILNIK postane ŽRTVA. To je takva gluma, manipulacija, okretanje istine za 360*. U ovoj državi nema sistema pomoći za stvarne žrtve. Nasilnici se, uglavnom, štite. Sve morate sami, od vrata do vrata. Svaki put proživljavanje istih trauma… Trpela sam nasilnika godinama, tukao me dok se ne preznoji, sve dok nisam pokupila svoje stvari i krenula iz kuće…e onda je počela najveća igranka. Novi izazov za njega. A ja, kome da se obratim kad u policiji rade njegovi i štite ga Nikakve mere nasilnika ne mogu sprečiti da uradi šta je naumio. Govore mi, moraš da se samozaštitiš ili da se odseliš u inostranstvo… Drago mi je da je ova tema pokrenuta, da se čuje glas žrtava, koje žive u začaranom krugu straha za goli život. Pomoći nema ni od jedne ustanove. Policija, kao prvi koji izlaze na teren, moraju biti oči i uši, od njih zavisi. I prenos tužilaštvu i CZS i SUD-u“.
„#Nisamprijavila jer imam MS i invaliditet, bila bez prihoda, u depresiji, bez konkretne podrške (novac, gde živeti), a nasilje nije bilo fizičko. Nasilnik je bio moj prvo muž, OSI, u kolicima i važio za divnog čoveka. E, kad sam našla rešenje, prijavila sam ga s apetitom“.
***
Bonus video: Šerijatsko pravo – Avganistan u strahu od surovih kazni
Pratite nas i na društvenim mrežama:
