Niko ne zna gde je jedina žena u Avganistanu koja vozi taksi

Sara Bahai Foto: FARSHAD USYAN / AFP / Profimedia

Od kada su talibani nasilno preuzeli vlast u Avganistanu, niko ne zna gde je nestala jedina žena u toj zemlji koja je vozila taksi.

Taksi broj 12925 je možda spolja izgledao kao bilo koji drugi, ali je u Avganistanu bio jedini koji je vozila žena. Sara Bahai ima 44 godine i nije udata.

Svakog dana je bila čvrsto rešena da održi svoj mali biznis uprkos snishodljivim pogledima, otvorenim podsmesima i pretnjama da će je ubiti. Muškarci uglavnom nikad nisu ulazili u njen taksi. Ipak, ona je uspevala da zaradi od 10 do 20 dolara dnevno, što je bilo dovoljno da obezbedi 15 rođaka među kojima je bila i njena majka.

Oslanjala se na prevoz žena okovanih tradicijom i strahom, koje su preko nje živele svoje snove o slobodi.

U svom taksiju Bahai je pomerala granice, stvarne i zamišljene. Jednog dana je svoje putnike prevezla do talibanske zone u koju je svaki drugi taksista odbijao da vozi. Drugog je uspela da ubedi muškarca, koji je kao i mnogi drugi Avganistanci verovao da islam zabranjuje ženi da vozi – da su mu ubeđenja pogrešna. Bila je čvrsto rešena da ženama u Avganistanu, na svoj način pošalje poruku – izađite iz kuće. Zaradite novac. Ne oslanjajte se na muškarce.

„Koliko dugo će žena zavisiti od zarade muškarca i primati naređenja od njega? Želim da budu nezavisne, da urade nešto za sebe“, rekla je Sara.

Za razliku od drugih žena koje su se u toj zemlji zalagale za jednakost, a koje su uglavnom bile iz privilegovanih slojeva društva, ona je bila iz siromašne sredine. Baš zato je iznutra uticala na najpotlačenije žene. Neke od njih je čak i sama učila da voze.

A sve je počelo kad je 2013. uzela časove vožnje da bi dobila taksi dozvolu. Sa 30 polaznika, muškaraca, da bi izbegla poniženja i podsmehe, sedela je u zadnjem redu. Kasnije je pričala kako su joj kolege muškarci prilazili da joj kažu da treba da se stidi što hoće da polaže. „Ako se ti ne stidiš, ja se stidim z tebe“, govorili su joj. Dve nedelje kasnije položila je i dobila dozvolu.

Talibani su joj ubili zeta, pa je morala da se brine o sestri i njeno osmoro dece, a kako je sama pričala nije se udala jer joj muž nikad ne bi dao da radi. Da bi kupila Tojotu sedan prodala je deo zemlje koju je nasledila od oca.

Vozila je uglavnom žene koje su se i same prijatnije osećale kad bi se vozile s njom. Kada su za nju čuli zapadni mediji, masovno su pisali o njoj. Tada su počele da joj stižu pretnje, ali Sara se nije uplašila. Pošto su joj jednom provalili u kuću, nabavila je pušku i sa braćom je na smenu svake noći stražarila na krovu kuće. Nije se obazirala ni na reči svoje majke – zašto i dalje voziš taj taksi? jednog dana će te ubiti. Maštala je o blindiranim kolima u kojima bi se osećala sigurno.

O njoj su snimane reportaže i jedan dokumentarni film. Gotovo da ne postoji veći svetski medij koji nije napravio priču o Sari. Ovih dana, niko ne zna gde je. Njena sudbina, kao i one ostalih žena u Avganistanu čiji životi su ugroženi dolaskom talibana na vlast, ostaje pod znakom pitanja.