„Ne mogu da hodam, ali sam putovala u 23 zemlje, 80 gradova. Moj muž me nosi. Uz stepenice, uz planine, širom sveta”, reči su žene paralizovane u nesreći sa skuterom. Ipak, ljubav njenog supruga je podseća da je sve moguće.
„Ja sam Đulija. Moja priča može izgledati slično mnogim drugim, ali ima jednu veoma jedinstvenu osobinu.
Priča o kojoj želim da vam ispričam počinje 6. oktobra 2011. Imala sam 19 godina, prošlo je leto, a sa njim i moja prva emotivna veza.
Kući smo se vraćali skuterom kada smo se okliznuli. Nije to bila spektakularna nesreća kao što gledamo u holivudskim filmovima. Jednostavan lapsus. Ali napravila sam brz pokret unazad i slomila pršljen u kičmi.
Trenuci neposredno posle nesreće su mi jasni i danas u sećanju. Osetila sam jak bol u stopalu (mislila sam da sam ga slomila), koji se postepeno širio do leđa. U stvari, nekoliko trenutaka kasnije, osetila sam prodoran bol koji nikada ranije nisam doživela. Nešto kasnije, hitna pomoć, sirene, svetla.
Od tog trenutka moja sećanja počinju da blede i preklapaju se sa pričama mojih najmilijih.
Sećam se da sam došla u bolnicu i bila kod hirurga. Zatim, odmah potom, moji roditelji. Jedina jasna uspomena je mirna i topla ruka koja me je milovala odmah posle operacije. Do danas ne znam sa sigurnošću čija je to bila ruka, ali sa sigurnošću vam mogu reći da je to jedno od retkih umirujućih uspomena na taj dan.
Nekoliko trenutaka nakon što sam se probudila posle operacije, shvatila sam da se nešto veliko promenilo. Još nije bilo jasno šta je to, ali postojao je osećaj koji nikada ranije nisam osetila. Ne mogu to da objasnim rečima. Pogledala sam svoje noge na krevetu i izgledale su kao tuđe, kao da nisu moje. Izgledale su mrtve. Kao da ne pripadaju mom gornjem delu tela. Da bih uverila svoje roditelje i svoju braću i sestre, rekla sam im da osećam njihova milovanja i njihove ruke, ali nažalost nisam mogla.
Imala sam na umu hiljadu nedoumica i pitanja. Još nisam ništa znala jer doktori nisu razgovarali sa mnom. Moja glavna briga bila je moja porodica. Oni su već dugo vremena proveli u bolnicama. Moj brat je kao dete imao leukemiju (na sreću, sada je izlečen i dobro) i nisam želela da oživim ovu traumu. Bolnice, doktori, rehabilitacija. Sve to.
Odmah sam se našalila na račun situacije. Stalno sam govorila da ću zahvaljujući svojim ranama možda dobiti popuste i moći da preskačem redove. Moji roditelji su se uvek ljutili na mene zbog ovih šala. Istina je da ponekad morate da lažete jer shvatite da je ljudima oko vas teže nego vama, jer je svakom potrebno vreme da oseti i razume stvari. Ovo je sada postala jedna od mojih prednosti, jer kada dodirnete dno, ili skoro, naučite da se smejete svemu, čak i nesreći.
Meseci su prošli dok nije stigla zvanična dijagnoza: nepotpuna paraplegija. Oštećenje kičmene moždine. Trebala su mi invalidska kolica. Za moje roditelje to je bio šok, skoro kao da to nisu očekivali. Meni je, s druge strane, već neko vreme bilo jasno… Nije tako teško shvatiti da polovina vašeg tela više ne komunicira dobro sa drugom polovinom. Samo je komplikovano shvatiti da se vaše telo promenilo, vaš život se promenio i da više nikada neće biti isti.
Moj život pre nesreće je uvek bio veoma aktivan. Takmičila sam se kao odbojkašica i teniserka. Razmišljala sam i da postanem profesorka tenisa. Moj život se munjevito promenio tog 6. oktobra 2011. Neću da krijem od vas da sam imala neke veoma teške trenutke. Iskreno, morala sam da počnem iz početka i nisam imala pojma kako to da uradim. Ali znala sam da nikada neću odustati. Želela sam da se vratim radeći stvari koje sam radila ranije, da budem nezavisna, da ponovo budem slobodna. Samo sam morala da naučim kako.
Nije bilo nimalo lako. Pokušala sam da reagujem na ovu novu normalnost najbolje što sam mogla, ali ponekad možete samo, pa, reagovati. Ali vremenom sam se vratila na noge… skoro. Od tog dana više nisam hodala i morala sam da naučim da koristim invalidska kolica. Imamo čudan odnos, „ona“ i ja, neka vrsta ljubavi i mržnje! Pomalo ih mrzim zbog svega što predstavljaju, ali ih i volim jer znam da bez njih ne bih mogla mnogo. Proživeli smo mnoga iskustva zajedno. Čudno je to objasniti.
Ipak, pronašla sam načine da povratim svoju nezavisnost. Danas vozim. Dizajnirala sam svoj dom i posebno svoju kuhinju tako da sve mogu sama da radim. Radim redovno. Ali ono što me je zaista učinilo slobodnom i srećnom su putovanja. A ona su drugi deo moje priče.
Tokom rehabilitacije upoznala sam mladog fizioterapeuta Andreu, koji je bio na stažiranju. Bila sam njegov pacijent. Sastajali smo se skoro svaki dan mesecima i očigledno smo počeli da pričamo o toliko stvari. Jednog dana, kada je završio staž, pitao me je: „Zašto ne odemo u Australiju čim završim fakultet, a ti budeš otpuštena iz bolnice?“ Malo sam oklevala da budem iskrena. Nisam razumela zašto me tako nešto pita. Nisam mu verovala, ali sam ipak rekla ‘da’…
Plašila sam se da ponovo imam vezu. Priča sa momkom sa kojim sam imala nesreću završila se loše i bila sam ubeđena da me niko neće moći prihvatiti takvu kakva jesam. Svi misle da se osoba u invalidskim kolicima raduje što će konačno upoznati svoju pravu ljubav, onu koja ih prihvata. Ali teška istina je da nam je teško čak i da prihvatimo sebe. Pomisao da me neko drugi prihvati praktično nije postojala.
Iskreno, jako sam se plašila da se ponovo vežem za nekoga i plašila sam se da niko ne može da me voli ovako… prepolovljenu. Ali, kako se ispostavilo, uvek je ostao uz mene, prvih meseci kao prijatelj, sve dok polako nisam počela da ubeđujem sebe da će možda ostati.
I tako se dogodilo! Naše putovanje u Australiju bilo je samo prvo od mnogih drugih.
Kroz putovanja se osećam slobodno. Moj muž me je inspirisao da ovo iskoristim kao način da testiramo naše granice.
Danas smo muž i žena, dva nerazdvojna saputnika. Preduzimljivi smo i tvrdoglavi, težimo ciljevima i uvek ih dostižemo.
Zajedno smo posetili više od 23 zemlje i 80 gradova. Uspeli smo da stignemo do Maču Pikčua, Velikog zida, Japana, Indije, Bolivije, Kine, Kanade i Sigirije, ogromne svete gromade na Šri Lanki sa 1.000 stepenica! 1.000 koraka koje smo uradili zajedno… Pa, on je hodao, a ja sam se sve vreme držala za njegova leđa (ali za one koji se pitaju, i dalje je veoma zamorno). Moj muž me je bukvalno nosio na mesta kojima inače ne mogu da pristupim.
Upravo kroz putovanja sam ponovo otkrila sebe, ponovo sam otkrila život. Kada plivam u indonežanskom moru ili posetim neko arheološko nalazište u Peruu, skoro zaboravim da ne mogu da hodam.
Kao i uvek, stavila sam cilj ispred sebe i dostigla ga, jednu po jednu zemlju.
Otkrila sam da su neki ljudi mnogo otvoreniji prema invaliditetu i različitostima. Otkrila sam da su mnogi gradovi pristupačniji od mog i da su mnoge granice za koje sam mislila da su nepremostive, s druge strane, izvodljive.
Budući da sam bila u invalidskim kolicima, odlično sam naučila šta je nemoguće. Nemoguće mi je da hodam iz dana u dan. Nemoguće je vratiti se u prošlost. Nemoguće je vratiti se toj nepromišljenoj 19-godišnjakinji.
Ali, istovremeno sam shvatila i da je sve drugo moguće. Moguće je popeti se na 1.000 stepenica na leđima mog muža. Moguće je organizovati putovanje na 4.000 metara, a po Evropi je moguće putovati vozom sa rancem i ničim drugim (osim mojih invalidskih kolica). Samo treba da to želite i nikada ne odustajete.
Mnogi nalaze snagu u sportu, ja nisam. Našla sam to u ljubavi prema mužu iu ljubavi prema putovanjima.
Lično, nemam valjan savet za sve da prevaziđu svoje teškoće. Ali mogu vam reći ovo: potražite ono što vas čini živim, srećnim i slobodnim. Zaista može biti bilo šta. Ciljajte svom cilju i učinite sve da ga ostvarite. Ne dozvolite nikome da vam kaže da je to nemoguće.
Sklonite se od onoga što drugi govore. Ljudi sude i imaju tendenciju da se prilagođavaju, da rade stvari uvek na isti način. Odlučila sam da ću i sama prkositi pravilima i da je važnije doći tamo gde želim nego kako.
Ne brinite ako morate da se naslonite na zid glavom da ne biste pali na zemlju. Pratite svoje ciljeve i budite drugačiji. Zapamtite da ste izuzetak, a ne pravilo. Izabrala sam da budem izuzetak.
Možete izgubiti skoro sve, možete izgubiti noge, a možda čak i invalidska kolica, ali niko vam ne može oduzeti odlučnost i volju.
Ovo može biti samo vaš izbor. Izaberite dobro, na vama je.”
Ovaj par je i dalje u braku i pre mesec dana su dobili bebu.
View this post on Instagram
***
Bonus video: Spisak za putovanje
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
