Koliko puta ste prošli ulicom koja je nazvana po nekoj ženi, a da niste imali pojma ko je ona? Kada otvorite udžbenike istorije, verovatno na prste jedne ruke možete da nabrojite žene koje su tamo pomenute. Mnogo hrabrih i genijalnih žena, koje su svim snagama želele da promene svet oko sebe, zaboravljene su i zanemarene samo zbog svog pola. To nam samo pokazuje koliko je tumačenje istorije duboko patrijahalno, baš kao i svaka druga društvena nauka. Projekat „Kakva ženska“ pokušao je to da promeni.
Ilustratorka Sonja Bajić i sociološkinja Jelena Mitrović rešile su da nam crtežima i tekstom predstave više od 50 znamenitih žena, a kladimo se da za većinu ovih žena niste čuli. Koliko su one zapostavljene u našim školama i kolektivnom sećanju ubrzo su shvatile i ove dve žene, kad su se upustile u istraživanje o heroinama iz senke.
„Takav projekat je bio neophodan za svaku sredinu, a posebno za našu. Mi smo napravile listu žena, od kojih ni mi same mnoge nismo znali. Pitale smo se ko su te žene i zašto se o njima ne priča“, govori Sonja Bajić.
Autorke su bile inspirisane revizijom istorije koja se dešavala u zemljama širom sveta, kada je odjednom postalo važno ponovo oživeti lik i delo žena koje su bile ispred svog vremena. Želele su da naprave svojevrsnu mini enciklopediju koja će sadržati velika imena, a koja će biti osnov ljudima da dalje istražuju o njima.
„Naš moto je bio ‘priče o ženama koje su bile progresivne kada je to bilo moderno’. Upravo ta progresivnost je njihova zajednička karakteristika. Videle su da postoji nešto što može da se iskoristi da se pomogne ljudima, ili da se nešto razvije, ili nauči nešto. Imale su hrabrost da iskorače iz svakodnevice“, govori Sonja.
Sama sam ostala posramljena gledajući Sonjine crteže. Da li ste čuli za Maru Bogdanović Rosandić, našu prvu školovanu fotografkinju?
A pesnikinju Ljubicu Ivošević Dimitrov? Zorku Janković, koja je pisala prve knjige o ženskim pravima u Vojvodini?
Jedna od naših prvih karikaturistkinja bila je Desa Glišić – o čemu iskreno nisam uopšte znala. Naša prva pozorišna i filmska rediteljka bila je Sofija Jovanović, a prva žena arhitekta u Srbiji bila je Jelisaveta Načić.
Sonja priznaje da i sama nije čula za mnoge žene koje je kasnije oživela putem ilustracije. Posebno su je fascinirale partizanke, od kojih su neke naše savremenice, ali i jedna novosadska preduzetnica.
„Bile su mi zanimljive i žene iz druge polovine 20. veka, od kojih su neke i dalje žive. Svaka generacija ima svoju borbu – ali u njihovoj mogu da zamislim svoje bake. To su žene poput Spasenije Babović, Mitre Mitrović… O tim ženama se više ne priča“, ističe ona.
Omiljena joj je Savka Subotić, koja se bavila osnaživanjem seoskih žena krajem 19. veka. Učila ih je kako da svoje veštine pretvore u profit.
„Mi ne možemo ni da zamislimo koliko ekonomska moć žena nije postojala. Kada se prebacimo u taj svet, gde si ti oko kuće i čuvaš decu, zamislite da dođe neko i kaže vam da to što znaš da vezeš, pleteš, heklaš, štrikaš, šiješ, da u tome leži tvoja moć. To žensko preduzetništvo je meni jako zanimljivo. Mislim da je to oslobađanje žena u mnogim društvima tako počelo – kroz te neke ženske stvari koje su njima bile predodređene. I dalje postoje delovi sveta gde je to tako“, kaže nam.
Glavni razlog zbog kojeg nismo čuli za većinu žena iz projekta „Kakva ženska“ je svakako obrazovanje. Ovih pionirki nema u udžbenicima iz dva razloga. Pre svega, istorija je još jedna od nauka u kojoj muškarci dominiraju – pisana je i intepretirana u muškom liku i iz muškog ugla.
Takođe, kako nam je ukazala Sonja, ove žene zbog ograničenih sloboda nisu imale priliku za postignuća kojima su se dičili muškarci.
„Te žene nisu ni na marginama knjiga. One nisu u našim školama. Ovakvi projekti su iskorak ka tome da učimo o njima. Naši udžbenici se menjaju, paradigma obrazovanja se menja u zavisnosti od političkih struja. U tim knjigama se nalaze ljudi prema svojim delima, ali žene nisu imale priliku da se iskažu u to vreme. To samo pokazuje koliko je bitno obrazovanje žena“, kaže nam autorka.
Ono što su nam ove hrabre žene ostavile u amanet je da nastavimo njihovu borbu. Na taj način im se možemo odužiti za žrtve koje su podnele – a ni ne shvatamo koliko toga zajedničkog imamo sa njima, smatra Sonja.
„Svaka generacija se bori za neka nova prava. Naša generacija je zahvalna tim ženama koje su imale mnogo teže položaje i živote, a mi to moramo da nastavimo i da napravimo nove korake dalje. Dok god idemo u smeru poboljšanja i davanja mogućnosti svakome da se iskaže onako kako želi, na dobrom smo putu. Ali je to sve ustvari jako teško i to je ono što nam je zajedničko sa nekim iz 16. veka – borimo se protiv paradigmi koje su nam date, ili živimo sa njima. Zadate stvari uvek postoje, ali se menjaju sa generacijama“, zaključuje ilustratorka projekta „Kakva ženska“.
Ko je Sonja Bajić?
Sonja je inače iz Novog Sada, ali živi 10 godina u Parizu, a autorka je brojnih projekata, od kojih joj je najdraži „What my girfriend told me“ – knjiga o ženskom prijateljstvu i svim onim važnim razgovorima sa drugaricama.
Neki od njenih drugih projekata su i „Vežbanka za strah“, personalizovane, neobične mape Pariza, španskih gradova, Argentine, kao i mnoštvo ilustracija za korice knjiga.
Nedostaje joj tišina rodnog grada, ali joj je život u Parizu uzbudljiv jer nikad ne zna šta se može dogoditi.
Ima i odličan savet za mlade ilustratore – ne objavljujte baš sve što crtate, ali crtajte stalno i mnogo olovkom – jer je to najbolji način da usavršite svoj stil.
Kratke biografije velikih žena iz projekta „Kakva ženska“
Draga Ljočić je bila prva srpska lekarka, feministkinja i filantropkinja. Svoj život Draga je posvetila aktivnoj borbi za emancipaciju žena u Srbiji, socijalnu jednakost i bolji položaj lekarki. Kroz čitavu karijeru je, isključivo zbog toga što je žena, doživljavala nepravdu i nipodaštavanje, protiv kojih se hrabro i neumorno borila. Draga je bila i jedna od prvih srpskih sifražetkinja i snažno se zalagala za sticanje političkih prava za žene.
Branislava Perović Nešković je bila doktor fizike i jedina direktorka Nuklearnog instituta u Vinči. Branislava se kao vrlo mlada uključila u napredni pokret i već u srednjoj školi bila članica SKOJ-a. Bila je generalna direktorka Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ od 1976. do 1979, čime je postala prva žena na čelu prirodnjačke naučnoistraživačke institucije u istoriji Jugoslavije. Takođe je radila kao profesorka na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, bavila sa prevođenjem stručnih i naučnopopularnih radova i bila je koautorka nekoliko priručnika i monografija iz fizike jonizovanih gasova.
Spasenija Cana Babović je bila partizanka i prva srpska potpredsednica vlade. Završila je tekstilnu školu i nakon toga počinje da radi u rodnom Lazarevcu, a sa dvadeset godina u tekstilnim fabrikama u Beogradu. U ovom periodu Cana postaje aktivna u sindikatu i upoznaje se sa levičarskim idejama, te postaje članica SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije). Cana je bila hapšena dva puta, 1928. i 1930. godine, drugi put sa suprugom, kada je puštaju iz zatvora. U zatvoru je bila mučena, ali ni u jednom trenutku nije popustila i odala saborce ili važne informacije. Cana se vatreno zalagala za to da se ženama dozvoli aktivno učešće u samoj borbi i ratu i da se njihov doprinos ne ograničava samo na pružanje medicinske pomoći.Cana je odlikovana Ordenom narodnog heroja, Ordenom junaka socijalističkog rada i bila je nosilac Partizanske spomenice.
Desa Glišić je bila jedna od naših prvih karikaturistkinja. U svojim karikaturama prikazivala je poznate ličnosti – političare, sportiste, glumce itd., ali ono po čemu su ostali prepoznatljivi bili su prikazi savremene, bujne i vragolaste žene. Dara je tokom karijere bila pozivana da crta uživo na važnim (državnim) događajima. Između ostalih, tokom Prvog zasedanja nesvrstanih zemalja u Beogradu, BITEF-u, FEST-u, a portretisala je i Nila Armstronga tokom njegove posete Beogradu, kao i Če Gevaru prilikom boravka u glavnom gradu.
Sofija Jovanović bila je naša prva pozorišna i filmska rediteljka. Tokom karijere bavila se komedijom i režirala osam filmova, od kojih su četiri bile adaptacije knjiga Branislava Nušića. Takođe je adaptirala komedije Jovana Sterije Popovića, Stevana Sremca i Branka Ćopića. Prvi film koji je režirala bio je „Sumnjivo lice“ (1954.), a istoimena predstava u njenoj režiji iz 1947. je bio prvi pokušaj modernog tumačenja Nušića. Soja Jovanović je bila režiserka i prvog dugometražnog jugoslovenskog filma u boji – „Pop Ćira i pop Spira“, koji je na filmskom festivalu u Puli, pored još dva filma, proglašen za najbolji.
Ove biografije napisala je sociološkinja Jelena Mitrović, a sve ostale priče o velikim ženama sa naših prostora možete pronaći na sajtu projekta „Kakva ženska“.
Knjiga „Kakva ženska“ je do sada doživela dva izdanja.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
