Glumica Sofi Tarner će u novoj seriji glumiti Džoan Hanington, ženu koju su u realnom životu nazvali "najveća kradljivica dijamanata" i Kuma. Bila je jedna od najozloglašenijih žena podzemlja, danas je na slobodi, a njena priča zvuči kao neverovatan krimi roman.
Džoan je 2004. napisala knjigu o svom životu „Ja sam to što jesam: Istinita priča o najozloglašenijoj kradljivici nakita u Britaniji“, a sada se iščekuje i serija „Joan“ u kojoj je ona bila glavna konsultantkinja.
„Kao najmlađa od šestoro dece, četiri dečaka i dve devojčice u irskoj porodici, nikada nisam imala ništa što nije imalo najmanje dva prethodna vlasnika.
Onda, kada sam imala oko četiri godine, jedno veličanstveno stvorenje je ušlo u našu zgradu u zapadnom Londonu.
‘To je moja prijateljica Eloiz’, rekla mi je mama. Eloiz je imala bakarnu kosu, crveni karmin i visoke potpetice. Nikada nisam videla nekoga tako glamuroznog.
„Ja sam ti kuma“, prošaputala je, „a ovo je za tebe“.
Pružila mi je narukvicu u koju je bio umetnut svetlucavi stakleni kamenčić. Prvi put u životu imala sam nešto lepo što je bilo moje. Te noći sam sanjala da imam novac i dijamante. Taj poklon je bio inspiracija koja me je odvela na put ka velikom bogatstvu – ilegalno.
Napustila sam školu sa 13 godina bez ikakvih kvalifikacija.
Sa 17 godina, udala sam se za svog prvog muža, Reja Pavija (27), osuđenog naoružanog pljačkaša, kojeg sam upoznala godinama ranije u lokalnom pabu. Sedam meseci kasnije, rodila sam našu ćerku Debi. Kada je imala četiri godine, Rej je bio u zatvoru.
Nisam bio iznenađena. Bilo je neizbežno da će jedan od njegovih sumnjivih poslova poći naopako. Izgubili smo našu opštinsku kuću i počela sam da se osećam sve iscrpljenije.
U očaju, zamolila sam socijalne službe da Debi privremeno smeste u hraniteljski dom, pod uslovom da mi bude dozvoljen pristup.
Ubrzo nakon toga, obuzeta krivicom, ukrala sam auto da bih mogla da je posetim.
Nikada ranije nisam radila ništa slično. Policija me je uhvatila i dobila sam uslovnu kaznu od dve godine. Kada smo se Rej i ja na kraju rastali, a starateljstvo nad Debi dodeljeno njenim bogatim, stabilnim, hraniteljskim roditeljima, bila sam očajna.
U pokušaju da obnovim svoj život, radila sam u prodaji pre nego što sam iskoristila lažne preporuke da bih dobila posao u ekskluzivnoj juvelirnici u londonskom Vest Endu. Bila sam odlučna da vratim Debi, ali mi je bio potreban novac i mesto za život.
Jednog dana su me poslali u sef u zadnjem delu radnje, gde nisu radile kamere za video nadzor, da uzmem nekoliko dijamanata.
Otvorila sam sef i poslužavnik sa blistavim belim kamenjem zablistao je ispred mene. Srce mi je galopiralo, shvatila sam da mi je šansa da odmah zaradim novac i povratim starateljstvo nad Debi gledala pravo u lice.
Zgrabila sam šaku dijamanata i progutala ih – činilo mi se da je to najjednostavniji način da ih sakrijem.
Onda sam zgrabila još i progutala i njih. Dvanaest sati kasnije, kada je priroda obavila svoje, sterilisala sam dragulje u činiji džina. Zapanjujuće, ali niko nije primetio da ih nema. Mislila sam da dragulji vrede oko 10.000 funti i polako sam prodala nekoliko preko dilera nakita.
Tek godinama kasnije, kada sam saznala više o dijamantima, shvatila sam da je njihova stvarna vrednost bliža 800.000 funti. Izašla sam iz prodavnice nekoliko nedelja kasnije i srela Ronalda Tomasa Haningtona – kog su prijatelji zvali Beni.
Bio je 17 godina stariji od mene. Nije bio zgodan, ali je bio pametan i odnosio se prema meni s poštovanjem.
Zvanično, Beni je bio trgovac antikvitetima, ali je zarađivao kao lopov visoke klase. Zaljubili smo se i za nekoliko nedelja on se uselio kod mene. Preko noći, moj goli socijalni stan bio je prepun neprocenjivih antikviteta, uljanih slika i Čipendejl kanabea.
Beni me je vodio na aukcije. Naučio me je kako da dešifrujem žigove na finom porculanu i kako da razlikujem lažni antikvitet od pravog i skupog artikla.
Takođe sam usavršavala svoje veštine u prevari sa čekovima. Kupila bih ukradenu čekovnu knjižicu od kontakta, a zatim otišla u kupovinu sa njom.
Menjala sam svoj izgled da me ne bi prepoznali – jednog dana bih bila plavuša sa škotskim naglaskom, sledećeg bih bila američka brineta – ali ubrzo sam osetila da me privlači moja prva ljubav – dijamanti.
Jednom sam ogrnula bundu od nerca i stavila svoje najbolje prstenje sa dijamantima. Iznajmila sam limuzinu i vozača i krenula ka ekskluzivnoj prodavnici u Londonu.
Zaustavili smo se ispred prodavnice i ja sam ušla. „Mogu li da pogledam taj dijamantski prsten“, pitala sam sa savršenim američkim akcentom. Ranije sam proučavala prsten i u džepu mi je bila savršena replika koju sam napravila, s lažnim dijamantom, ali sa pravim zlatnim obručom sa svim ispravnim oznakama.
Kada je asistent na trenutak skrenuo pogled, zamenila sam ta dva prstena, gurnuvši lažni na prst. Pretvarala sam se da kijam, a onda gurnula pravi prsten u usta i brzo ga progutala. Na kraju sam predala lažnjak prodavcu.
„Ne, ne mogu da odlučim. Moraću da se vratim sutra“, rekla sam mu. Izašlao sam iz radnje oduševljena.
Beni i ja smo akumulirali hiljade funti nedeljno u ukradenim draguljima, koje smo krili u banci u privatnim sefovima. Nisam imala pojma o ukupnoj vrednosti našeg novca i imovine, ali mora da je prešla u milione.
Zbog ranije svađe više nisam bila u kontaktu sa svojom porodicom, a moji „strejt“ prijatelji nisu znali ništa o mom dvostrukom životu.
Beni i ja smo nastavili da živimo u našem skromnom stanu jer je privlačio manje pažnje. Ipak, u njemu je bila gomila antikviteta i vrednih umetničkih dela.
Nikada se nisam osećala krivom za ono što radim. Znala sam da su dragulji i antikviteti osigurani i krala sam samo od ljudi koji su to mogli da priušte. Mislim da je pogrešno opljačkati ranjivu staricu.
Beni i ja smo uživali u životu.
„Idemo u Njujork“, rekla bih ujutru. Do ručka bismo sedeli u prvoj klasi, pijuckali šampanjac, sa 20.000 funti u gotovini u našim džepovima.
Svaki dan sam išla kod frizera da sredim svoju beloplavu kosu i nokte. Vozili smo ferari i jaguar.
Uvek sam nosila dizajnersku odeću i bila sam opterećena dijamantima, Cartier satovima i zlatom. U jednom trenutku imala sam 11 bundi i 2.000 pari cipela…ali moj začarani život nije bio bez problema.
Tokom godina, bezuspešno sam pokušavala da povratim starateljstvo nad Debi, ali su zvaničnici odlučili da joj je bolje tamo gde je bila.
Na moju veliku tugu, jednostavno sam morala to da prihvatim i nastavim sa svojim životom.
Kada sam imala 24 godine, uhapšena sam zbog korišćenja ukradene čekovne knjižice, a zatim zadržana uz kauciju do saslušanja.
U tom periodu, Beni i ja smo se venčali. Dve nedelje kasnije, osuđena sam na 30 meseci zatvora.
Ali nisam se žalila. Svoje zatvorsko vreme sam posmatrala kao profesionalnu opasnost. Spustila sam glavu i ćutala što je više moguće.
Nakon što sam izašla, uspešno sam se prijavila da postanem mendažerka u jednoj vrhunskoj zlatari. Bili su toliko impresionirani mojim znanjem da su me zaposlili bez provere referenci. Nisam ih obavestila o svom kaznenom dosijeu.
Dobila sam pristup sigurnosnom sistemu i jednog dana sam iz radoznalosti odlučila da vidim koliko prstenova mogu da stavim u usta. Nagurala sam četiri, kada sam čula da neko ulazi u skladište.
Bila sam zapanjena kada sam videla prodavačicu da stavlja zlatni nakit ispod suknje. Kada me je ugledala, ukočila se. Nisam mogla da govorim zbog nakita u ustima, pa sam pokazala na vrata, kao da joj naređujem da izađe iz prostorije.
Kad je otišla, ispljunula sam tri prstena, ali mi se poslednji zaglavio u grlu.
Na kraju sam uspela da ga dohvatim i izvučem ga. Osećala sam da bi bilo licemerno da prijavim pomoćnicu, ali ona se nikada nije vratila na posao.
Beni i ja smo tada skovali plan da ukrademo 7 miliona funti akcija iz prodavnice. „Slučajno“ bih ostavila ulazna vrata otključana, dozvoljavajući nekim njegovim kontaktima da uđu. Bila bih vezana sa ostalim zaposlenima dok lopovi pljačkaju. Srećom, nisam otključala vrata na vreme. Nekoliko minuta kasnije, oglasio se požarni alarm i ulica je bila puna vatrogasaca. Da je posao krenuo, bili bismo uhvaćeni.
Radila sam u radnji još šest nedelja, progutala čak 20 dijamantskih prstena i zamenila oko 400.000 funti dijamantskih narukvica za lažne.
Sredinom 80-ih, pre nego što je sve katalogizovano u kompjuteru, nijedna od stavki nije propuštena ili prepoznata kao lažna.
Kada sam imala 30 godina, rođen je Beni mlađi, i uzbuđenje mog kriminalnog života počelo je da jenjava. Nisam želela da moj sin krene istim zločinačkim putem.
Onda je jednog dana Beni otišao na posao i više se nije vratio. Četiri dana kasnije, otkrila sam da je dignut u vazduh pokušavajući da zapali kuću za novac od osiguranja. Sa 33 godine bila sam udovica sa malim sinom. Osećala sam da je moj život gotov. Benijeva iznenadna smrt je bila prekretnica. Odlučila sam da počnem ispravno da živim. Imala sam više nego dovoljno novca da izdržim doživotno. Prodala sam Benijeve antikvarnice, očistila svoju kuću i počela iznova u Islingtonu u severnom Londonu.
Sada volim da slikam i dekorišem, gledam Mančester junajted i kupujem stare gradske kuće za renoviranje. Moju autobiografiju, Ja sam ono što jesam, kupio je prvi izdavač kome sam se obratila i možda će postati holivudski film.
Beni mlađi, koji sada ima 15 godina, zna sve o mojoj prošlosti, ali, nažalost, imam malo kontakta sa Debi. Ne osećam krivicu za svoje zločine. Sebe sam videla kao poslovnu ženu i majku. Uradila sam to da bih sebi i svojoj porodici obezbedila dobar život.“
Ono što je na kraju Džoanine priče neverovatno je da je ona ostala na slobodi, ima i svoju Instagram stranu na kojoj deli detalje iz svog života, a „najbolji prijatelji“ su joj dva psa i dve lisice koje već 12 godina hrani u svom dvorištu. Ponosna je, kako piše, na svog sina Benija, koji je poznati reper i unuku, a na snimanju serije slikala se sa glavnim glumcima Sofi Tarner i Frankom Delejnijem.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
