Neverovatna priča o borbi jedne mame kojoj je država Norveška kidnapovala decu

Sagarika je Indijka i posle ugovorene udaje, preselila se 2007. godine sa suprugom, geofizičarem Anurupom u Norvešku. Par je 2008. godine dobio prvo dete, malog Abigiaba, koji je kasnije pokazivao znake autizma. Sagarika je 2010. rodila i devojčicu Ajšvaraju.

Godine 2011. Norveška služba za zaštitu dece, poznata kao Barnevernet, izvela je akciju odvođenja mališana iz njihove kuće, koja je ličila na kidnapovanje. Deca su smeštena kod hranitelja. Naknadno Sagarika i Anurup su saznali da je ova služba tokom monitoringa porodice koji je trajao danima, zaključila da deca u kući (koja je u filmu prikazana velelepno) nemaju dovoljno prostora za igru i da se roditelji ne brinu na odgovarajući način o njima. U izveštaju su kao glavne tačke nebrige navedene stavke poput one da majka dete hrani iz ruke umesto kašikom, kao i da mališani spavaju zajedno sa roditeljima. Po indijskim običajima, ove stvari su normalne kad je podizanje dece u pitanju. Kulturološke razlike između Indije i Norveške nisu odvratile norvešku vladu da napravi korak unazad dok ga primenjuje na ovom paru i njihovoj deci.

Sagarika je inicijalno zapravo sama pozvala socijalnu službu u pomoć, jer su je muž, njegov brat i roditelji fizički i mentalno zlostavljali. Kad joj se socijalna služba prvi put pojavila na vratima, mislila je da su došli da joj pomognu, ali priča je otišla u potpuno drugom pravcu.

"Poslali su dve žene iz norveškog centra za zaštitu dece za koje sam mislila da su verovatno došle da mi pomognu. Ali to im nije bila namera. Hteli su da mi otmu decu. Želim da koristim reč 'kidnapovanje' jer su to zapravo uradili", ispričala je ona.

Sagarika, kako je navedeno u filmu, nije imala nikakva sredstva da povrati decu, ceo sistem se urotio protiv nje, a svaki očajan potez u kom je molila, presretala zvaničnike, tražila na sve načine da joj decu vrate i istinski patila, nailazio je na zid i odbijanje.

U filmu je takođe navedeno da je Barnevernet na isti način tretirao mnoge emigrantske porodice, a njihovu decu zbog ogromnih para koje su bile u igri, dodeljivao hraniteljskim porodicama.

Sagarika je iskoristila priliku kad je jedna indijska političarka boravila u Norveškoj da joj se obrati za pomoć. Posle njene intervencije, koja je dospela u medije, napravljen je sporazum po kom je norveška vlada 2012. godine predala starateljstvo nad decom njihovom ujaku koji je sa roditeljima živeo u Indiji. Suprugov rođeni brat je pritom dobio od norveške vlade veliku novčanu nadoknadu za preuzimanje starateljstva, a Sagariki je rečeno da će joj predati decu čim se vrate u Indiju. Ispostavilo se da je sve to bila laž i pošto je došla po decu u kuću svekra i svekrve, oni su je grubo isterali, a decu držali pod ključem.  Tada kreće legalna bitka u Indiji koja se posle mnogo neizvesnosti završava Sagarikinom pobedom.

"Ne znam da li sam dobra majka ili loša majka, ali jesam majka. Majka može da učini sve za svoju decu", rekla je i dodala da film verno oslikava njenu životnu priču.

Ipak, pojedini mediji iz Indije navode da Sagarika nije morala da se bori samo protiv dva ogromna sistema za svoja prava, već je ceo proces doveo i do razdvajanja od muža koji je tokom celog procesa više brinuo o svojim "norveškim papirima" nego o njoj i povratku dece, a bio je i nasilan.

Posle razvoda on je potpuno prestao da se interesuje za porodicu i ostao je u Norveškoj. Zbog toga Sagarika nije imala nikakvu finansijsku podršku za decu od trenutka kad su joj vraćena. Bila je odgovorna i za mališane i za svoje roditelje kod kojih se vratila.

U jednom trenutku da bih ih sve prehranila morala je da pređe u drugi grad zbog posla, a decu su kako piše timesnownews.com nastavili da odgajaju njeni majka i otac.

"Moji roditelji su moj jedini sistem podrške. Mislim da ne bih bila u stanju da vodim ovu bitku da nisu bili pored mene. Moram da radim jer sam jedina hraniteljka porodice", rekla je.

***

Bonus video: Podcast Mamazjanija sa Mirkom Vasiljević