Da li se ikada zapitala - šta će mi ovo u životu?
Koga biste očekivali da vidite kad biste imali priliku za susret sa osobom koja je radni vek provela u Ministarstvu unutrašnjih poslova na slučajevima terorizma i organizovanog kriminala, bila vođa Grupe za pregovore u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, a danas je konsultant, geštalt kouč i psihoterapeut? Verovatno nekog sredovečnog ozbiljnog muškarca. Malo ko bi na prvu pretpostavio da ga na kafi čeka jedna vedra, nasmejana, sićušna žena.
Jedinstvena po mnogo čemu, a tako prirodna, Tatjana Kljun za Zadovoljnu govori kako je uspevala da svoj vrlo zahtevan posao ne nosi kući, kojim tehnikama se oslobađala stresa, da li se ikada uplašila za bezbednost svoje porodice, kako je odgajala ćerku onih devedesetih u vreme urušavanja sistema vrednosti, kako je plivala u opasnom muškom svetu, kako svoje bogato iskustvo koristi danas kao vodeći predavač u oblasti emocionalne inteligencije i interpersonalnih odnosa u Mokrogorskoj poslovnoj školi, ali i šta je čini zadovoljnom i kako izgleda njen mikrosvet.
Najteže je što sam malo bila kod kuće
„Dešavalo se da mi ćerka u kući kaže – sad ćeš na posao, a ja se pitam odakle joj to. Onda vidim kajron na TV-u da se čovek zabarikadirao, da je krizna situacija i u tom trenutku mi zaista stigne poziv da krenem… Ipak, uvek sam se trudila da ne nosim posao kući. Suština je u tome koliko smo mi osvestili naše uloge i granice, da budemo svesni ko smo mi u ovom trenutku. Jako je važno bilo to što smo mi posle akcije na poslu analizirali ono što se desilo i tako oslobađali emocija koje smo doživljavali. Šalila sam se uvek i da je kod mene radio metod tri semafora – dok ih prođem na putu do kuće, oslobodila sam se svega i ja tad postajem majka i supruga.“
U teoriji to zaista izgleda fino, ali u praksi nije uvek, priznaje.
„Sve je to proces i velika škola. Dešavalo se u početku da mi bliski ljudi kažu da samo pričam u poslu. Sve te to ponese, kad radiš nešto prvi put, sve je interesantno i napeto… Tada, početkom devedesetih, u vreme šetnji i blokiranja ulica, događaji su uticali na sve nas i prosto to ne može da se izbegne. Ali najgore od svega je bilo to što sam ja tada jako malo bila kući, posle 12, 18 sati na terenu. A i to malo što budem, ja pričam o onome što mi se dešavalo.“
Priroda njenog zanimanja je bila takva da je rizik uvek tu, ali Tatjana se zapitala šta će joj to u životu samo kad ne bi stigla da se naspava nekoliko dana, a telefon joj zazvoni u tri ujutru.
Komšiluk- najbolja obaveštajna služba
„Kada sam radila u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala u toku akcije Sablja, mi smo svi bili pod zaštitom, zgrada nam je bila opkoljena jer su se tada dovodili ljudi iz najvećeg kriminalnog miljea. Nismo imali klasičnu pratnju, ali pazili smo dosta jedni na druge“, kaže Tatjana i u šali dodaje da je jedna institucija nenadmašiva u prismotri.
Komšiluk.
„U to vreme jedna starija komšinica mi je redovno dostavljala spisak svih sumnjivih automobila sa registarskim brojevima sve iz straha da bi neko možda hteo da mi naudi. To je bilo sjajno.“
Najveći strah – da ćerka ne ostane bez nje
S druge strane, strah je povremeno nadjačavao, koliko kod Tanja pokušavala sebi da objasni da je u poslu bila korektna prema svima, i prema najvećim kriminalcima.
„Važno je sebe zapitati kad se plašimo šta je najgore što može da nam se desi i koja je verovatnoća da se to desi. Ali uvek je tu negde bio strah što radim posao zbog kog moja ćerka može da ostane bez mene. To je bilo strašno. Taj strah ima svaka majka – šta će se desiti sa detetom kad nje ne bude više bilo, ali meni je bilo posebno teško jer je ona i zbog toga što sam radila i zbog društvenih okolnosti morala rano da se osamostali. Imala je devet, 10 godina kad sam joj rekla – ti i ja smo sada tim i ona je to razumela.“
Tanja se u to vreme razvela od supruga, ali su i pre i posle toga bili u odličnim odnosima.
„On je bio sjajna podrška, umeo je da kaže – ma ja bih voleo da ti zarađuješ milione, da uživamo. Uvek se trudio da uskoči kad sam ja na terenu, iako je i on bio jako angažovan na poslu. Ćerka je već u drugom razredu sama odlazila u školu, podgrevala sebi hranu… Sećam se da bih u kancelariji samo čekala da javi na fiksni telefon da je sve u redu, da je isključila šporet… To je bilo izuzetno stresno i teško za mene. I bez bivšeg supruga, koji je nažalost preminuo, sve bi to za mene bilo nemoguća misija.“
Ne treba da nunamo decu do 40. godine
Danas je Tatjanina ćerka mama troje dece, odrasla samosvesna žena.
„Naučila me je da se dete oseti važno kad mu priđete otvoreno. Koliko god da sam želela da sačuvam i poštedim svoje dete, kad joj kažem da znam da će neke stvari raditi kako treba, ona se oseti uvaženo i tu odgovornost prihvati kao svoj zadatak. Sada kada vidim kako nunamo decu do 40. godine, shvatim da je to bilo u redu. I to njeno samopoštovanje – mi kao generacija nismo naučili da volimo sebe, a ona je sa 16 godina lako sebi u ogledalo govorila: bože, kako sam lepa. Sada vidim i koliko je ona bolja majka nego ja, koliko su njena deca otvorena.“
A odrastala je devedesetih kad je, kako kaže Tatjana, bilo teško objasniti da nije najvažnije da ima nove patike, da nije svrha da se snađe kako god.
„Odabrali smo da joj usadimo prave vrednosti, da zna da garderoba nije primarna. A kad nešto zatraži, nije bilo lako reći – rado bih, ali to u ovom trenutku nije moguće, a i da jeste moguće – to nije suština, već je suština da činimo dobro.“
Smiri se – nisu magične reči
Tatjanin posao je bio baš takav da je ona, iako često u dodiru sa agresivnim osobama, u krizi, činila najbolje moguće. I odlično zna kako se poneti u negativnoj situaciji, a šta nikako ne treba reći. Taj isti model lako može da se preslika i na decu kada dobiju izliv besa, ističe.
„Nikako ne treba reći – smiri se – jer to znači: ne čujem te i ne zanima me kako se osećaš. Recimo, taj tantrum kod deteta je količina emocija koje ono ne može da kontroliše, pa nije u redu da, kad dete trči uplakano iz parka, roditelj kaže – smiri se, već – okej, vidim da si tužan, isplači se, a onda – šta se desilo. Ali to je prosces i strpljenje koje roditelji posebno treba da imaju“, kaže Tatjana i dodaje da roditelji ne treba da se plaše sramote od ispada deteta u javnosti, već da se zapitaju zašto se to dešava.
Nažalost, kako kaže, nama kao da je u genima zapisano da ćutimo i trpimo, nesvesni da može bolje.
„Važno je da znamo da možemo da se pomerimo, da se zapitamo šta može drugačije, da popričamo sami sa sobom. Stres i toksično okruženje su zapravo najveći razlog što ljudi danas menjaju radna mesta i daju otkaz, i po cenu manje plate.“
Zanimljivo je, kaže, da je ona uspevala da se razvija lako, a na početku njene karijere bilo je tek nekoliko žena operativaca.
„Mi smo svi bili tim. Jedino što sam čula od starijeg muškog kolege o muško-ženskim pozicijama je da poslušam sebe ako ikad osetim da nisam sposobna za taj posao jer za njega ili jesi ili nisi, a ne da li si muško ili žensko.“
Šta mi znači lice devojke ako nemam zdravo srce
A ko je Tatjana u svom mikrosvetu – u čemu uživa kad niko ne gleda, šta voli da kuva, kako se neguje?
„Ne opterećujem se botoksom i sličnim mehanizmima kojima neki pokušavaju da se izbore sa strahom od smrtnosti. A ako znamo da nismo večni, onda i prioritete u životu postavljamo drugačije. Ali kada ne možete da prihvatite da starite, desi se da pokušavate da zadržite određeni period života na način koji nije funkcionalan. Daleko da sam protiv toga da žene vode računa o sebi, da lepo stare, ali šta mi znači lice dvadesetogodišnje devojčice ako nemam zdrav bubreg ili srce. Ne mogu da zamislim taj trenutak da kažem sebi da nisam zadovoljna sobom i svojim izgledom. Sapun i voda su moji najveći prijatelji, ne šminkam se mnogo, volim medicinske kreme, ulje od kokosa mi prija“, kaže Tatjana, kojoj je kuća sigurno mesto gde voli da čita, sprema indijsku hranu.
Ono što jesmo nosimo sa sobom i na drugi kraj sveta
Dobro je upoznala i druge kulture, zbog prirode očevog posla videla kako je lako povezati se sa svetom. Kao mala živela je u Brazilu, potom u Argentini išla u osnovnu školu, srednju pohađala u Španiji, nakon čega je u u Srbiji završila Kriminalističko-policijsku akademiju.
„Beograd mi je baza, uvek sam ga bila željna, ali nemam problem da odem bilo gde drugde da živim. Možda zato što sam shvatila da ono što jesmo uvek i svuda nosimo sa sobom.“
BONUS VIDEO: Radmila Petrović o roditeljstvu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
