Kler Vitfild, koja živi u Sautemptonu, tvrdi da je njena majka bila narcisoidna. Veruje da je okrutno ponašanje njene majke proizašlo iz potrebe da bude u centru pažnje. Nakon njene smrti 2016. morala je da se suoči sa toksičnim nasleđem svog detinjstva.
Kler je svoju ispovest ispričala za Daily Mail, a mi je prenosimo u celosti.
„Moj tata je nervozno stajao u hodniku kada sam se vratila iz škole. U stomaku mi se stegnuo poznati čvor napetosti. Šta nije bilo u redu ovog puta? Pre nego što sam skinula kaput, rekao je: ‘Dama je uspavana. Ali nemoj da plačeš, ne smeš da uznemiravaš svoju majku’.
Dama je bila moj šestogodišnji španijel. Tog jutra je sedela na mom krevetu prilično srećna. Primetila sam da ima malo suzno oko, ali… uspavana?
Nisam mogla da verujem. Trčala sam po kući, vičući njeno ime. Tata je išao za mnom, očajnički pokušavajući da me umiri.
Mame nigde nije bilo. Moji roditelji su odveli Damu kod veterinara da to urade – a onda se mama povukla u svoju spavaću sobu.
Imala sam 13 godina, pa zašto me nisu upozorili? Zašto mi nije data prilika da se oprostim? I kako su mogli očekivati da ne plačem?
Suze su potekle bez obzira. Moja tri starija brata i sestre takođe su bili uznemireni, ali ona je bila moj pas, moj najbliži prijatelj u često neprijateljskoj kući.
A powerful piece from @whitfield_riley in @Femail today – her debut fiction People of Abandoned Character is out now https://t.co/torM2IQMVe
— Head of Zeus (@HoZ_Books) November 18, 2021
Kada se kasnije te večeri pojavila mama, uperila je svoj otrov u mene: ‘Nikada ništa nisi uradila za tog psa. Volela sam je više od tebe.’
Od svih majčinih zločina protiv mene, liste odbijanja koji seže skoro do mog rođenja, ovaj najviše boli – čak i sada.
Moja mama Brenda je bila složena ličnost. Udala se za mog oca, Gevina Rajlija, sa 20 godina i rodila je uzastopno moja tri brata i sestre: moje dve sestre i brat su bili 11, sedam i devet godina stariji od mene. Svi se sada slažu da sam ja bila kap koja je prelila čašu.
Mama mi je više puta rekla da sam joj uništila život. Baš kad se vratila na pravi put nakon troje dece, pojavila sam se ja.
Jedno od mojih najranijih sećanja je kako sam se penjala preko nje želeći da se mazim – samo da bi me gurnula, govoreći: ‘Silazi! Ostavi me na miru – ti si očeva. On te može imati’.
Na jednoj fotografiji, na pikniku, ja sam dete koje drži nož dok moja majka gleda, naizgled bezbrižno. Sada, kao majka 16-godišnje ćerke, ne vidim kako neko može biti tako hladan prema bebi.
Na kraju krajeva, mislim da je njeno ponašanje proizašlo iz očajničke potrebe da bude u centru pažnje. Ništa to nije moglo da ugrozi; ni beba, ni pas njenog deteta.
Ukratko, moja majka je bila narcis čiji su me stalni napadi skoro uništili. Onda, kada je umrla, u januaru 2016, mogli biste pretpostaviti da sam osetila nekakvo olakšanje. Umesto toga, to je bio okidač za spori kolaps – onaj koji me je naterao da se suočim sa toksičnim nasleđem svog detinjstva.
Mama je imala 69 godina kada je primljena u bolnicu sa rakom pluća četvrtog stadijuma, umrla je mesec dana kasnije. Glumila sam poslušnu ćerku, koja je putovala od svoje kuće u Sautemptonu do Ešforda, u Kentu, što je trajalo tri sata, da bih je posetila nekoliko puta nedeljno.
Do tada sam bila srećna u braku sa svojim mužem Dankanom koji me podržava, sa obožavanom dvanaestogodišnjom ćerkom Kejtlin iz prethodne veze. Imala sam dobar posao kao menadžerka kupovine i rekla sam sebi da sam pobedila demone iz detinjstva.
Videvši mamu u bolničkom krevetu, sa maskom za kiseonik, bila sam zapanjena kako neko koga sam oduvek smatrala tako zastrašujućim može delovati tako ranjivo. Ali ipak je umela da ugrize.
Nisam očekivala izvinjenje na samrtnoj postelji, ali nisam očekivala ni svađu.
Jednom prilikom sam sedela sa njom deset minuta — prešla sam ceo taj put — kada je povukla masku sa kiseonikom sa lica.
‘Možeš da ideš’, rekla je. Drugi put me je napala što sam odustala od časova klavira protivno njenoj želji: ‘Kladim se da se kaješ zbog toga!’
Kroz sve to, ostala sam ukočena, kao i kroz godine povremenog kontakta i okrutnosti. Pred kraj, postojao je samo jedan znak da je, možda, osetila nešto blisko naklonosti. Bila je uzbuđena pri pomisli da će platiti da imam novu kuhinju nakon njene smrti. Gledajući unazad, pretražujući svoje pamćenje, zaista verujem da je ovo bilo najbliže što je ikada mogla da pokaže da joj je stalo do mene.
Kada je umrla, svi smo bili tamo. Ali dok su moja braća i sestre jecali, nisam pustila ni suzu. Ukočenost od šoka pratila me je kroz sahranu. Prošlo je mesec dana pre nego što sam bilo šta osetila.
Internalizovala sam majčinu mržnju tako potpuno da sam je čula u svojoj glavi. Moj unutrašnji kritičar je stalno stajao nada mnom, govoreći da nikad neću biti dovoljno dobra, da sam previše debela, mršava ili kukavica.
Moja majka je mislila da je ponos odvratan, a samopouzdanje je druga reč za aroganciju. Možda nije ni čudo što sam odrastala nesposobna da osetim bilo kakvu emociju.
Ali tek nakon njene smrti shvatila sam kako se nadvila nada mnom. Kada sam bila dete, delovala je glamurozno i želela sam njenu pažnju. Radila bi uzbudljive stvari spontano, recimo kupila mi je štene kada bi izašla da uzme zavese. Bila je privlačna, a ljudi su privlačili.
Tek kada sam počela da posećujem prijatelje i da vidim njihove odnose sa roditeljima, shvatila sam da mama nije dobro.
Tamna sećanja su se pojavila, a onda sam bio preplavljena decenijama besa i frustracije. Zašto se tako ponašala prema meni? Da li me je ikada volela? Oslobođena njenog uticaja, počela sam da se raspadam.
Nikada nije otvoreno rekla da sam ružna, ali sam osećala da se to podrazumeva. Ako bi otkrila bilo kakvo neslaganje, ošamarila bi me. Nekada sam mislila: ‘Jednog dana ću ti uzvratiti’. Naravno, nikada nisam ni pokušala.
Ako sam plakala, ona mi se rugala. Ako sam pokazala bes, ponovo me je udarila. Najbolji pristup je bio da uđem mrtva unutra i gledam u prazno.
Jedini tračak svetlosti bio je to što je mama podsticala moje obrazovanje, a ja sam bila prva u svojoj porodici koja je otišla na fakultet. Želela je da bar jedno njeno dete dobije diplomu.
Možda su zato moj bes i patnja izbili kada je moja majka umrla. Srećom, posle meseci tuge, potražila sam pomoć.
Prvo mi je dijagnostikovan Hašimoto, i počela sam da uzimam lekove, kao i da menjam ishranu. Ove promene su mi dale energiju da se uhvatim u koštac sa pravim problemom odlaskom na terapiju.
Polako sam shvatila da sada nema moje majke, da mogu biti slobodna.
Sada se družim sa ljudima koji uzvraćaju emocije, a ne sa onima koji me smatraju korisnom, što je poznatiji osećaj. Malo po malo, moj ugušeni osećaj sebe počinje da cveta.
Oh, a mama mi nikad nije platila kuhinju. Iskoristila sam novac koji mi je ostavila da platim kurs kreativnog pisanja, što je dovelo do mog debitantskog romana. To je moj način da konačno povratim kontrolu“.
***
Bonus video: Šajlo Džoli Pit – Ćerka Anđeline Džoli je najslobodnije dete Holivuda
Pratite nas i na društvenim mrežama:
