"Ako ste ikad zamislili kako je živeti u izmenjenoj realnosti, onda znate kako izgleda moj život", kaže devojka kojoj je 2018. godine dijagnostikovan rani oblik šizofrenije.
Prenosimo njenu priču sa sajta MedicalNewsToday.
„Sudeći prema mojim najranjim sećanjima, halucinacije, deluzije i bizarne misli su uvek oblikovale moj svet, tj. uticale na to kako vidim stvari. Moje stanje se razvijalo sa mnom i obeležilo je moj životni put.
Bez moje šizofrenije ne bih bila osoba koja sam danas. Iako su moja iskustva često bila užasavajuća, zahvalna sam na životu koji sam živela i na šansi koja mi je data da pružam drugima.
Detinjstvo
Možda mislite da bi odraslom čoveku bilo jasno ako dete ima psihoze. Ipak, iako sam se ponekad čudno ponašala, posebno u društvu, nikad nisam dobila pomoć odraslih oko mene. Pokušavala sam da objasnim šta mi se događa u glavi, ali oni su to sve odbacivali.
Shvatila sma da sam psihotična kada sam imala 14 godina. Do tada sam svakodnevno čula glasove u glavi, godinama, i redovno imala vizuelne halucinacije.
Ustala bih u četiri ili pet sati ujutru da uradim domaći, silazila stepeništem do biblioteke koja se nalazila u kući u kojoj sam boravila – i sve to jer sam imala halucinacije.
Viđala sam životinje, ptice, pse, ogromne paukove, koji bi se pojavili i nestali bez traga – ali znala sam da ne mogu biti stvarni.
Možda se pitate zašto nisam zatražila pomoć tada, ako sam već bila svesna svojih halucinacija.
Tako je jer su drugi često zanemarivali moja psihotična iskustva, a ljudi su mi se toliko često rugali zbog mojih simptoma da je bilo opasno da to neko zna. Nisam verovala da će mi iko u životu pomoći. Odlučila sam da sačekam da budem punoletna da dobijem pomoć.
Kad se um resetuje
Bila sam na fakultetu i nije mi išlo dobro. Učila sam nedelju dana organsku hemiju, ali ništa nisam pamtila. Posvađala sam se s drugaricom, a i moje halucinacije su postale zastrašujuće. Moj terapeut je savetovao da zakažem pregled kod školskog psihijtara i konačno sam poslušala.
Posle terapije otišla sam na predavanje, a profesorov glas je odzvanjao. Sela sam za svoj računar i buljila u prazno.
Onda se stvarnost presekla napola i doživela sam strašno iskustvo kao da sam van svog tela.
Posle predavanja pisala sam očajnički jedinoj drugarici i rekla da mi treba da se odmah nađemo. Nisam mogla da govorim, samo sam mumlala. Takođe, počela sam da beležim besmislene stvari u dnevnik. Drugarica je pozvala hitnu pomoć u okviru kampusa i odveli su nas u hitnu službu.
Moji roditelji su došli u kampus to veče. Nisam primljena na psihijatrijsko odeljenje, ali sam puštena posle skoro devet sati u hitnoj. Moji roditelji su se nadali, naročito majka, da ću se vratiti kod Rouz, koju su odranije poznavali, ali nisam. Nešto u mom mozgu se te večeri iz temelja promenilo.
Lečenje
Mučila sam se naredna dva semestra sa polovičnim odlascima na predavanja, kao osoba sa dijagnostikovanom šizofrenijom, ali na kraju sam napustila fakultet. Bilo je poražavajuće, ali to je zapravo bio moj novi početak.
Našla sam svoju sadašnju terapeutkinju koja je zaista zaslužna za to gde sam danas. Prošla sam kroz rehabilitacionu terapiju i naučila kako kako da ponovo čitam i socijalizujem se.
To što sam izgubila sposobnost čitanja bilo je najteže kod moje šizofrenije.
A da bih vratila svoje mentalne sposobnosti, svakog dana mesecima sam satima slušala audio-knjige. Drugi bitan deo lečenja šizofrenije bio je da naučim kako da preoblikujem i promenim svoju reakciju na halucinacije.
Naučila sam da ne reagujem strahom i da prestanem da se borim protiv halucinacija – samo da ih prepoznam i nastavim dalje, da uvidim da one nemaju moć nada mnom.
I razvila sam tu sposobnost, pa su moje halucinacije postale ređe i prijatnije. To je bio ključni korak u mom oporavku.
Povratak na univerzitet je bio izazovan, ali ubrzo sam se snašla. Preko Instagrama sam se povezala sa nevladinom organizacijom posvećenom studentima sa psihozom gde sam se zaposlila.
Sada idem na postdiplomske studije da magistriram kliničko savetovanje o mentalnom zdravlju kako bih mogla da budem profesionalni terapeut za osobe sa psihozom.
Planiram da nastavim da se borim za svoju zajednicu, od koje takođe dobijam snagu. Nije lako uvek, ali posle terapije i sposobnosti da kontrolišem svoje simptome, spremna sam da se suočim sa bilo čim.
Šizofrenija mi je oblikovala mozak i život, ali ih svakako nije uništila. Sve do sada sam uspela sa mozgom šizofreničara, ne uprkos njemu.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
BONUS VIDEO: Kako do pozitivnih misli
