Marija Bogdanović za Zadovoljnu: Glumačka karijera je maraton, a ne sprint

Marija Bogdanović ima 23 godine, dolazi iz Leskovca i pripada generaciji mladih glumica koje svoju karijeru grade istovremeno na sceni, pred publikom i u digitalnom prostoru. Glumu je završila u klasi profesorke Ljiljane Blagojević, diplomirala predstavom „Sladoled“, koju je kao preduzetnički projekat pokrenula sa koleginicom, a danas igra u Narodnom pozorištu u predstavama „Velika drama“ i „Godine vrana“.

Publika je, međutim, ne upoznaje samo kroz pozorište. Na društvenim mrežama Marija je okupila zajednicu koja je prati zbog njenog spontanog, živog i prepoznatljivog sadržaja — od kuvanja, zdravih navika, putovanja i svakodnevnih rutina, do fizičke aktivnosti i malih rituala koji joj pomažu da ostane u svom ritmu.

Upravo zato je njeno učešće u projektu #PokreniDobreVibracije delovalo prirodno. Kao jedna od pet učesnica koje su se pripremale za ASICS Women’s Run u Beču, Marija nije bila samo deo sportske priče, već neko ko je kroz sopstveno iskustvo pokazao kako pokret može da postane alat za balans, samopouzdanje i promenu perspektive.

Sa njom smo razgovarali o Leskovcu, glumi, tvrdoglavosti koja joj je često bila prednost, životu između pozorišta i Instagrama, fizičkoj aktivnosti kao resetu i trenutku kada je shvatila da „ne zna glava šta telo može“.

Marija, kada pogledaš unazad, šta je bilo presudno da baš gluma postane tvoj izbor?

• ⁠  ⁠Oduvek me je privlačila gluma. Još kao dete sam pokazivala afinitete prema javnom nastupu i nekako su svi to primećivali. I danas se sećam svog prvog odlaska u pozorište i koliko sam bila očarana predstavom. Tokom srednje škole shvatila sam da je gluma jedino interesovanje koje me drži godinama i nešto u čemu zaista želim da se oprobam. Iako su mi mnogi govorili da to nije najpametniji izbor zbog nestabilnosti posla, nijedna druga profesija me nije privlačila na isti način.

Koliko te je odrastanje u Leskovcu oblikovalo i kako?

• ⁠  ⁠Neizmerno sam zahvalna što sam odrasla u manjem gradu i što sam imala privilegiju da gotovo svaki vikend provodim na selu, okružena prirodom. Mislim da me je to naučilo da cenim jednostavne stvari i da ne tražim vrednost u onome što je površno. U mom okruženju se nije merilo ko koliko ima, šta nosi na sebi ili da li je sa periferije ili iz centra grada. Ne kažem da je odrastanje u Beogradu nužno lošije, ali kada sam kao tinejdžerka došla ovde, sačekao me je jedan drugačiji ritam i način funkcionisanja ljudi. Verujem da me je to iskustvo dodatno oblikovalo, ali i da sam iz svog prvobitnog okruženja ponela vrednosti koje i danas nosim sa sobom.

Šta misliš da je bilo presudno za tvoj profesionalni put? 

• ⁠  ⁠Verovatno ta tvrdoglavost i upornost, koje mi privatno često zameraju, ali ja ih vidim kao svoju prednost. Kada nešto zamislim, teško odustajem i prirodno težim da to i ostvarim. Prilično sam hiperaktivna po prirodi i šta god da radim, spremna se da dam 110% sebe jer mi je važno da to ima smisao i svrhu.

Kako pronalaziš balans između javnog i privatnog - s obzirom na to da si aktivna na društvenim mrežama i radiš javni posao? 

• ⁠  ⁠Moram da priznam da nije uvek lako biti potpuno offline, jer taj posao uvek nosim sa sobom, pa iz dana u dan tražim mehanizme koji mi pomažu da razdvojim privatno i poslovno. Kada govorimo o informacijama koje delim, trudim se da zadržim autentičnost, ali ne i da budem potpuno transparentna. Delim mnogo toga o svom životu, navikama i izazovima, ali naravno da postoje stvari koje pripadaju samo meni.

Danas te, osim kroz glumu, publika upoznaje i kroz društvene mreže, a na Instagramu te prati više od 30.000 ljudi. Koliko ti je taj prostor važan i zašto? 

• ⁠  ⁠S jedne strane, izloženost na mrežama nosi ozbiljnu dozu odgovornosti, koju sam osećala i kada sam imala mnogo manji broj pratilaca. A s druge strane, tu je predivna zajednica žena koje dele slične vrednosti i interesovanja kao ja. Upravo zbog te povezanosti društvene mreže ne doživljavam isključivo kao posao, već više kao prostor koji mi svakodnevno donosi lepu energiju i osećaj zajedništva.

Tvoj sadržaj na mrežama deluje vrlo živo - deliš recepte, rutine, putovanja, treninge, momente iz svakodnevice. Kako biraš šta želiš da podeliš sa publikom, a šta ostaje samo tvoje? 

• ⁠  ⁠Sadržaj uglavnom biram intuitivno, u zavisnosti od toga da li u tom trenutku imam potrebu da nešto podelim ili zadržim za sebe. Volim da podelim stvari iz svakodnevice koje su mi prirodne i koje me trenutno inspirišu, ali pod uslovom da u njima postoji vrednost i za druge ljude. Imam jednu vrlo jasnu granicu – mogu da podelim iskustvo tek kada ga potpuno obradim i razumem, samim tim ne osećam potrebu da svaku emociju ili problem živim pred publikom u realnom vremenu.

Na tvom profilu često vidimo recepte i obroke koje spremaš. Odakle ljubav prema kuvanju i koliko ti taj ritual znači u svakodnevici? 

• ⁠  ⁠Ljubav prema kuvanju sam nasledila od mame i bake, ali nije zgoreg reći ni da volim dobro i da pojedem, pa moram sebi da obezbedim taj komfor. Šalu na stranu, zaista uživam u pripremi hrane i nekako mi to vreme provedeno u kuhinji dođe kao odmor od svakodnevnih obaveza.

Koja destinacija te je do sada najviše inspirisala i zašto? 

• ⁠  ⁠Obožavam da putujem i teško mi je da izdvojim samo jednu destinaciju, jer u svakoj pronađem nešto novo i zanimljivo. Od nedavnih putovanja, izdvojila bih Porto, Barselonu i Briž, jer su na mene ostavili poseban utisak. Ono što im je zajedničko jeste ta lakoća življenja na kojoj im zavidim i osećaj da je život nekako jednostavniji nego što ga mi često pravimo.

Šta ti fizička aktivnost donosi u periodima kada imaš mnogo obaveza ili kada ti je potreban reset? 

• ⁠  ⁠Do pre 6 godina moja fizička aktivnost je bila ravna nuli, a danas ne mogu da zamislim dan bez toga da se makar malo pokrenem. Volim to da naglasim jer verujem da smo svi podložni promeni navika, naročito kada shvatiš koliko to utiče na zdravlje i kvalitet života. Nisam od onih koji uskrate sebi trening kada imaju mnogo obaveza, naprotiv, tada mi je još važniji. Tih sat vremena za sebe mi budu mala pobeda u danu i često postave ritam za sve ostalo što sledi. Takođe, mislim da je važno slušati svoje telo i birati aktivnost u skladu sa sopstvenim mogućnostima, jer ne prija svima isto, ali nijedna krajnost nije dobra.

U poslednje vreme publika je mogla da te prati i kroz jedno drugačije iskustvo  pripreme i trku u Beču u okviru ASICS projekta. Kako je došlo do toga da postaneš deo te priče?

• ⁠  ⁠To je jedna od sjajnih prilika koje donose društvene mreže i zaista mi je bila čast da budem deo ASICS projekta. Za mene je to bilo potpuno novo iskustvo, u koje sam ušla kao početnik, bez velikih očekivanja, ali sa željom da naučim mnogo o svetu trčanja.

Da li si pre ovog iskustva sebe doživljavala kao osobu koja trči ili je to za tebe bio izlazak iz zone komfora?

• ⁠  ⁠Nisam, moji treninzi su potpuno drugačije prirode, ali mi je baš zato prijala ova promena. Upoznala sam mnogo novih ljudi, načila nešto novo i o sebi i sada kada je sve završeno, mogu sa sigurnošću da kažem da je ovaj projekat jedno od lepših iskustava u mom životu.

Kako je izgledao proces priprema za trku - i šta ti je u tom procesu bilo najveće iznenađenje?

• ⁠  ⁠Najveće iznenađenje mi je bilo to da mogu mnogo više nego što sam od sebe očekivala. “Ne zna glava šta telo može” je rečenica koju sam sebi konstantno ponavljala, jer me je ceo proces naučio da nas mnogo češće ograničavaju sopstvena uverenja nego stvarne mogućnosti. Pripreme smo imali sa trenerima iz BRAVEHEARTS trkačkog kluba koji su se potrudili da treninge prilagode svima nama.

Poruka projekta bila je “Move your body, move your mind”. Kako si je ti doživela kroz sopstveno iskustvo?

• ⁠  ⁠Za mene ta poruka nije bila samo o trčanju. Bila je podsetnik na to koliko su telo i um povezani da svaki put kada uradimo nešto što nam deluje teško ili nepoznato, ne jačamo samo telo, već i samopouzdanje. Kroz ceo proces sam mnogo češće menjala mišljenje o svojim mogućnostima nego svoju fizičku spremu, i mislim da upravo to najbolje opisuje poruku projekta.

Da li si kroz trčanje naučila nešto što možeš da povežeš i sa glumom - istrajnost, disanje, fokus, poverenje u proces?

• ⁠  ⁠Tokom akademije su nam mnogo puta ponavljali da je glumačka karijera maraton, a ne sprint. I zaista mislim da se to može primeniti na sve. I na sport, ali i na bilo koji drugi posao. Ni u jednom procesu se ne dolazi do rezultata preko noći, bez obzira na trud koji ulažemo. Za to su potrebni istrajnost, disciplina i na kraju mentalna stabilnost onda kada rezultati nisu odmah vidljivi. Trčanje mi je dodatno ojačalo poverenje u proces i ideju da sve dolazi postepeno.

Kako je izgledao dan trke u Beču? Šta ti je prvo prošlo kroz glavu kada si stigla na start?

• ⁠  ⁠Kad smo tek stigli osećala sam i uzbuđenje i pozitivnu tremu. Ja imam takmičarski duh, ali sam pre samog starta morala da malo ‘porazgovaram’ sa svojim egom. Postojala je u meni potreba da opravdam svoja očekivanja, ali sam vrlo brzo shvatila da je cilj da budem prisutna i da istrčim svoju prvu veliku trku sa uživanjem. I zaista je bilo tako. Preko 30.000 žena na jednom mestu, sa željom da pomere svoje granice. Kad sam osetila tu energiju, više mi nikakva dodatna motivacija nije bila potrebna.

Hoće li trčanje ostati deo tvoje rutine i nakon završetka projekta?

• ⁠  ⁠Da, definitivno. Za sada mi trčanje baš prija i želim da ostane deo moje rutine, makar u opuštenoj formi.

Kada imaš loš dan ili period pun pritiska, šta ti najviše pomaže da se oporaviš?

• ⁠  ⁠Osim fizičke aktivnosti i kuvanja, najviše mi pomaže vreme provedeno sa ljudima koje volim, kao i pisanje svojih misli, što već godinama praktikujem.

I za kraj, kada bi danas morala da opišeš sebe u jednoj rečenici - ko je Marija Bogdanović u ovom trenutku?

• ⁠  ⁠Uh, teško je definisati u jednoj rečenici, ali Marija je danas neko ko gradi život iz onoga što je inspiriše i nalazi radost u procesu, umetnosti i svakodnevici koja je ispunjena malim stvarima.