Ispovest koju je važno da čujete!
Katarina Petković (26) apsolventkinja na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, podelila je svoje iskustvo borbe s anksioznošću i depresijom.
Ona je bila vrhunska studentkinja, nizala je uspehe, a onda joj se dogodio pad. Katarina danas o svemu tome otvoreno govori i želi da drugim ljudima približi probleme mentalnog zdravlja – ali i da pokaže da izlaz postoji.
Njenu ispovest, objavljenu na Tviteru, uz njenu dozvolu prenosimo u celosti:
„Ako ste imali problem da se vratite na fakultet i učenje zbog nekih privatnih problema, zdravstvenih razloga, smrtnog slučaja u porodici i slično, podelila bih svoje iskustvo, razmišljala sam da li da pišem o ovome ali ako će bar nekome da pomogne, meni će biti neizmerno drago.
Pre svega sam htela ukratko da napišem nešto o sebi, čisto da biste mogli možda bolje da se poistovetite sa mnom ako ste osoba slična meni. Uvek sam bila odličan đak, upisala sam fakultet koji volim, imam jako dobar prosek, volim da učim, brzo učim i uvek sam bila ambiciozna.
Nije mi padalo teško da učim po 7-8 sati, nekad i više, uklapala sam učenje i privatan život, imala momka, trenirala, izlazila, dakle nisam bila zalepljena samo za knjigu ali sam uvek bila vredna i odgovorna. Imala sam cilj i jasnu viziju šta želim i sve je bilo idealno.
Kao što rekoh, imam dobre ocene, nisam sad jurila prosek, ali prosto je došlo samo od sebe da tako bude i želela sam da dam sve od sebe i da mi se trud isplati. Poništavala sam ocene kada nisam bila zadovoljna, nisam želela tek tako da prođem ako sam mislila da mogu bolje.
Išla sam i na vannastavne aktivnosti, pohađala klinike, išla na takmičenje iz krivičnog procesnog prava i osvojila drugo mesto na republičkom nivou… Pišem sve ovo da biste shvatili koliko sam volela to što učim i koliko mi nije bilo teško da dam svoj maksimum. Ali onda…
Onda se desila anksioznost. Nikada nisam mogla ni da sanjam da bi meni to moglo da se desi, ali eto, desilo se. Postepeno sam gubila volju za stvarima koje su me ispunjavale i činile srećnom dok nije ostalo samo ništa. Bukvalno ništa. I to je nešto najjezivije što mi se dogodilo.
Kao preko noći izgubila sam svu volju. Nisam imala volju ni da učim, ni da treniram, ni da se viđam sa ljudima, ama baš ništa. Prvo sam mislila da je to faza ali kako je vreme prolazilo, bilo je sve gore i gore. Dok sam se okrenula, shvatila sam koliko sam se razočarala u sebe.
Meni je bilo krivo što nisam ispunila očekivanja mojih najbližih i što sam videla da su oni razočarani, ali najviše od svega mi je bilo žao mene. I nedostajala sam sama sebi. I bilo mi je žao što nisam mogla da se pokrenem, da vratim makar malo volje i nastavim sa svojim životom.
Videla sam poglede pune razočaranja i slušala stalno kako se niko nije nadao da ću ja da napravim toliku pauzu, kako su završili fakultete oni koji nisu bili tako uspešni, kako sam mogla da ostavim sve a tako malo mi treba do kraja, pa zašto baš na četvrtoj godini…
Ja sam sve to vrlo dobro znala i svesna sam bila svake reči koju su mi upućivali, ali ne vredi. Ne možeš da objasniš ljudima koji ne znaju šta je anksioznost ili depresija šta je to. I ne krivim ih, daj Bože da nikada ne saznaju. I onda sam pokušavala da se vratim na silu.
Pokušavala sam na silu ono što nisam želela, i naravno da mi nije uspevalo. Radila sam mehanički radnje kao nekada ali kada nisi srećan, kada nemaš volju i kada ne vidiš ispred sebe ništa dobro i lepo, ne vredi.. Samo sam cupkala u mestu i mučila sebe još više.
Iako mi je bilo teško da se krećem i izlazim na silu, posle toga sam se dobro osećala jer sam viđala ljude koje volim. Ali to na silu mi je prijalo samo kada se odražavalo na ljude oko mene, ako je nešto što se tiče samo mene, činilo mi se da je bilo sve gore.
Nadam se da nikada neće da vas bude sramota ako imate neku psihičku bolest, da ćete potražiti pomoć i pomoći sebi. Jer pomaže. I psiholog i psihijatar i terapija i nemate čega da se stidite. Posle nekog vremena osećala sam se bolje. Nije bilo idealno, ali osećala sam pomak. Počela sam polako da se vraćam svom životu, počela sam da učim i treniram i prvi put sam videla da posle dve godine ipak stvari mogu da se vrate na staro. Ali onda se desilo nešto strašno.
Izgubila sam bliskog člana porodice. Izgubila sam strica, rođenog brata mog tate. Ne mogu da pričam o tome detaljno, dovoljno je samo reći da sam se osećala kao da sam ponovo sahranila tatu, a onda i čiku. Ne samo da sam se vratila na početak, nego je bilo još gore.
Terapija mi je povećana i jedina dobra stvar je ta što sam se otvorila i što sam počela da pričam. Ne samo sa psihijatrom, već i sa ljudima koje volim. Nastavila sam sa terapijom i shvatila da ništa ne mogu da uradim dok ja ne budem bolje. I po mom mišljenju, to je najbitnije.
Ništa neću da uradim ako se pravim da je sve u redu. Neću da vratim volju na silu. Ne mogu sebe da ubedim da želim da učim ili treniram ili izlazim kada mi nije do toga. Nije mi ni do čega, ali ne do toga. I nisam radila ništa što ne želim, ništa što ne mogu i ništa na silu.
Kada sam završila sa terapijom i popila poslednji lek, već sam se pre toga osećala dobro, samo je moralo postepeno da se isključi. Znala sam da sam dobro, jer prosto osetite da ste to vi. Ne umem bolje da objasnim, samo prosto vratite se i sve vidite svojim očima kao pre.
I ne samo da vidite sve kao pre već se vrati stanje svesti, apsolutno se vrati onaj normalan osećaj koji ima zdrava osoba i znate da je to TO. Najlepši osećaj na svetu, ne znam kako bih ga bolje opisala. E pa ja mislim da tek tada kada se tako osetite i izlečite – onda nastavite.
Onda kada se osećate kao vi, kada ste zdravi i svoji, tada je vreme da nastavite gde ste stali i verujte mi, sve će tada doći na svoje. Ni ja nisam prvo verovala, krenula sam da učim, i jeste malo teško vratiti se u rutinu kad se izgubi radna navika, ali tada imate VOLJU.
Položila sam prvi ispit. Položila drugi ispit. Deset. Ni ja nisam mogla da verujem. Već kod spremanja drugog ispita vratila se navika, brzina učenja, sve se vratilo na staro kako je bilo. I evo nastavljam dalje i spremam treći ispit. I ostalo je još toliko malo do kraja.
Mora da se reši problem i ono što nas koči da bismo mogli da se vratimo sebi i svom životu. Da ne može samo da prodje i da se tako živi a da očekujemo da na silu možemo da živimo kao nekada. To je bar moje mišljenje, ne bih nikoga da uvredim ako misli da može drugačije, izvinite. I kada se sve vrati na staro, kada se ponovo osećate kao vi, vratiće se i taj elan, i volja, jaka želja, motivacija, ambicija… I tad treba da krenete kad zasigurno znate da ste sve to loše ostavili iza sebe. I verujte mi na reč, posle sve ide kako treba. Sigurno.
Ako čitaš ovo a u situaciji si u kakvoj sam ja bila – nemoj da se osećaš kao promašaj, kako si razočarao roditelje, sebe, nemoj da brineš da li ti se drugi smeju, nemoj da trošiš snagu koju jedva imaš na to. Fokusiraj se na sebe dok se lečiš. Jer proći će i nastavićeš dalje.
A ako mi ne veruješ jer predugo traje i zaboravio si ko si bio pre svega ovoga i ne sećaš se sebe pre ovoga, veruj mi, i ja sam mislila da nikad neću biti opet stara ja. I ja sam zaboravila ko sam bila i kakva sam bila, pa evo me, dobro sam i srećna sam. I nastavila sam dalje“, poručila je ova hrabra devojka.
Ako ste imali problem da se vratite na fakultet i učenje zbog nekih privatnih problema, zdravstvenih razloga, smrtnog slučaja u porodici i slično, podelila bih svoje iskustvo, razmišljala sam da li da pišem o ovome ali ako će bar nekome da pomogne, meni će biti neizmerno drago👇🏼
— k a t a r i n a (@strebercic) October 4, 2022
Podsetimo, danas se obeležava Svetski dan mentalnog zdravlja. SZO ove godine naglašava da prava bura događaja, od pandemije koronavirusa do ekonomskih kriza, ima veliki uticaj na mentalno zdravlje širom sveta.
Prema izveštaju o mentalnom zdravlju Svetske zdravstvene organizacije objavljenom u junu, depresija i anksioznost porasli su za 25 odsto u prvoj godini pandemije, čime je broj ljudi koji žive sa mentalnim poremećajem dostigao skoro milijardu ljudi.
Neke od stručnih ustanova, savetovališta i SOS telefona koji vam mogu pružiti pomoć u Srbiji su:
Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević
Višegradska 26, Beograd; Telefon: 011/3636400; www.lazalazarevic.rs
Centar Srce
Telefon: 0800-300-303; Mejl: [email protected]; www.centarsrce.org
Radno vreme je 14 do 23 časova, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva
Telefon: 011/7777000; Pozivi su anonimni
***
BONUS VIDEO: Zrela Srbija: Baka Gordana
Pratite nas i na društvenim mrežama:
