Danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost ističe, da skoro polovina žena u Srbiji, odnosno 1,7 miliona njih, doživi neki vid nasilja, bilo da govorimo o fizičkom, psihičkom, ekonomskom ili seksualnom uznemiravanju i proganjanju. Kako izgleda dan u jednoj nasilnoj vezi i kako se iz toga izvući, za Zadovoljnu podelila je Mirjana Marković.
Polugodišnji izveštaj iz 2021. godine Autonomnog ženskog centra ističe da su mediji izvestili o smrti 17 punoletnih žena: od toga 12 femicida u porodično-partnerskom kontekstu, dok se u dva slučaja radi o ubistvima iz materijalne koristi. Do femicida najčešće dolazi upravo u partnerskim odnosima, te zato mnoge žene javno dele svoja iskustva kako bi se skrenula pažnja i podigla svest o ovom velikom problemu u našoj zemlji.
Važno je istaći da brojne nasilne veze u početku uopšte nisu takve, kao što je slučaj i kod književnice i istoričarke Mirjane Marković i njenog, sada bivšeg, muža. Prema njenim rečima, odnos pre nasilja je bio normalan, bajkovit, bez ikakvih naznaka da može do toga uopšte i doći. Ti prvi dani braka koji su bili romantični, ispunjeni ljubavlju su se bukvalno preko noći pretvorili u neku totalno drugu priču.
„Zanimljivo da ni jednog momenta nisam naslutila da ulazim u vezu, tj. brak koji se vrlo brzo pretvorio u pakao. U prvi mah je bila neverica da se sve to meni događa. Onda pomisao da je to samo zbog koje čašice više i da se neće više ponoviti, i naravno preispitivanje šta je dovelo do toga i da li sam ja kriva. Znate, odrastanje u patrijarhalnoj sredini, stege vaspitanja da je porodica iznad svega i da žena mora mnogo toga da istrpi je imalo uticaja i na moj odnos prema nasilju koje sam, može se reći, svesno trpela. I naravno krila od roditelja, prijateljica.“
Ulazak u čvor nasilja ide postepeno, jer nasilnik veštim mehanizmima žrtvu pretvara u zavisnika od nasilja. Ali retko ko to ume da prepozna, kao što to nije ni Mirjana umela tada i opisala nam je kako izgleda jedan običan dan u nasilnoj vezi.
„Jedan običan dan u nasilnoj vezi je naizgled običan, a u stvari to je dan strepnje, straha, da ćeš bilo čime nasilnika isprovocirati da se prema tebi loše ponaša. U tome i jeste problem, ne moraš ništa loše da uradiš, čak ništa i da ne kažeš nasilnik će i u tvojoj mirnoći i ćutanju naći razlog da bude nasilan. Jer stereotip kod nas je svima poznat – ona ga je izazvala, ona je kriva. Zar nije bilo bezbroj puta u slučajevima silovanja da te jadne žene budu anatemisane da su dale povod?“
U početku nije znala kada može do toga da dođe, dešavalo se iznenada, neočekivano i često iz čista mira. Vremenom joj je bilo jasno kada preti oluja. Prisetila se i momenata kada bi uspevala da izbegne nasilje jer bi se na vreme sklonila kod rođake ili drugarice.
„Ali bilo je i momenata kad se nasilje dešavalo mučki, iznenada u toku spavanja, kad nisam imala priliku da ga izbegnem. Pa sam tako završavala sa povredama na licu, glavi, vratu, telu. Sada me je sramota od same sebe što sam to sebi dozvolila.“
Sve to i te kako utiče na osećaj vrednosti kod žene, a samopouzdanje postaje misaona imenica. Posledice po zdravstveno stanje, osim onih očiglednih fizičkih, manifestovale su se i na ozbiljnije načine.
„Nisam se osećala dobro. Ja sam pre svega toga bila jedna energična osoba, kreativna, puna života, a onda me je sve to lomilo iz dana u dan. Plus bolest, tumor, operacija… a iskreno mislim da je to posledica stresa koji se preživi, čir na dvanaestercu, povišen pritisak su svakako uticali da se jedan period osećam čak i depresivno.“
Neretko osobe koje trpe nasilje, to vrlo vešto skrivaju od sebi bližnjih, ne želeći da ih opterećuju, brinu, a kako je Mirjana već istakla – osećaju i sramotu.
„U početku sam sve to skrivala. A onda su nastupili momenti kad nije moglo da se sakrije, jer se dešavalo na javnim mestima, u društvu. Prijateljice i deo familije koji je znao me je štitio, ali sam ja mnogo toga skrivala, naročito od roditelja koji nisu imali pojma šta se dešava. Kad su saznali već je bio kraj.“
Nasilje žene trpe godinama, gubeći nadu da se išta može promeniti, naviknu se takav ‘način života’ i pomire se sa svojom sudbinom. Kod naše sagovornice je, na njenu sreću, ipak postojala kap koja je prelila čašu.
„Kada me je pretukao pred detetom, tada mi se razdanilo. I tad je u meni se prelomilo da moram da izađem iz tog pakla. Suočavanje sa sobom je najteže. Ali kad pobediš sebe onda možeš u novo. Znate šta je tada rekao? Tu rečenicu nikad neću zaboraviti: „Ti si toliko dobar čovek, žena, majka da me nerviraš“. Zamislite, to može biti razlog za nasilje.“
Kada je svemu tome došao kraj, osećala se kao da se oslobodila ropstva. Jer to i jeste bilo ropstvo. Ističe ipak da dugo nije prestao taj osećaj da sve to i dalje traje, trebalo je da prođe vreme da se izađe iz tog začaranog kruga.
„Poslala bih ženama poruku da ne trpe nasilje ni jedan tren. Da se izbore za svoj život. Jer nema niko pravo da ugrožava vaš život. Mi na svakom koraku imamo govor nasilja, od vrha do dole. Ne samo žene, ni muškarci koji trpe nasilje ne smeju to da dozvole. I toga ima, ali se o tome manje priča.“
Mirjana Marković je 2015. godine u Istanbulu imala priliku da učestvuje na tribini o nasilju gde se prvi put ohrabrila da kaže da je i ona bila žrtva nasilja.
„Pomenula sam Stelu Gundelj, koju sam lično poznavala, a koju je mladić udavio, a takođe i Kseniju Pajčin i još neke naše žene koje su tragično stradale kao žrtve nasilja ističući da i pored silnih mera, usvajanja Istanbulske konvencije, procenat nasilja nad ženama nije se smanjio.“
Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu
0800-10-10-10, besplatan poziv radnim danima od 10 do 20h
Autonomni ženski centar – SOS telefon protiv nasilja nad ženama
0800 100 007 radnim danima od 10-20h
Prijava nasilja u porodici
0800-100-600
***
Bonus video: Šerijatsko pravo – Avganistan u strahu od surovih kazni
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
