Danas sam prvi put za šest meseci pomislila da je greška što sam zatrudnela. Ne, nisam ostala slučajno trudna, niti sam buduća samohrana majka, niti sam klinka. Ja sam samo preduzetnica - ovih dana očigledno najveći državni neprijatelj.
Kada sam sa partnerom prvi put pričala o planovima za osnivanje porodice, rekla sam mu u strahu “ali ja sad ne mogu da budem trudna, ja sam preduzetnica, nećemo imati ništa”. On me je umirio rekavši da sam dve i po godine radila da dođem do toga da imam klijente sa kojima imam lepu saradnju, redovna primanja i da ćemo izgurati sve to zajedno. Klijenti će imati razumevanja, radiću tokom cele trudnoće – jer ja ionako volim da radim, a eto, može i on – kao stalno zaposleni, da preuzme brigu o detetu od bebinog trećeg meseca do prve godine. To je zvučalo kao okej plan. Nešto ostvarivo. Nešto donekle sigurno.
Napravili smo dete, ne zbog slogana koje je ova država finansijski nagradila: “rađaj ne odgađaj” i “dosta reči, nek zakmeči”, nego zato što sam verovala da ćemo se snaći, oslanjajući se na platu svog muža i mogućnost da on brine o detetu, dok se ja vraćam klijentima koje sam planirala da pauziram na samo tri meseca od porođaja, oporavljajući svoje telo i svoj biznis – paralelno.
Pre par minuta čitam tekst peticije “I preduzetnice su mame” i shvatam da mi to nećemo moći. Muževi žena preduzetnica ne mogu da preuzmu brigu o detetu, jer se one smatraju nezaposlenima. Prvi put, za šest meseci od kada sam trudna, pomislila sam da je greška što smo se upustili u ovo, i šta ćemo sada, kada nema “undo”?! Toliko sam se uznemirila da je moja nerođena ćerka počela da se rita u stomaku zbog čega sam se dodatno rasplakala, shvativši da sam na sekundu pomislila da bi bilo lakše da je nema. Izvinjavajući joj se i grleći sopstveni stomak, sklupčala sam se u krevetu i pokušala da nas umirim. Ovo im neće proći. Pozvala sam prijatelja advokata da se raspita šta to tačno znači i kako da to izbegnemo, da li mogu sad sama da se zaposlim u sopstvenoj firmi? Da se zaposlim bilo gde? Da li ću na taj način zaobići ovu diskriminaciju? Nema baš mnogo odgovora na internetu, a laičko čitanje zakona ne daje uvid u kompleksnost ovog problema.
Iako moju trudnoću od početka prati dijagnoza O20 – abortus imminens, u prevodu – preteći pobačaj, ja nisam otvarala trudničko, zato što ne želim da živim od 30.000 dinara i straha da ću izgubiti sve klijente. Oni jesu divni i puni razumevanja, ali niko od njih nije voljan da čeka dve godine dok ja ispunjavam dužnost prema ovoj zemlji i naciji u borbi protiv bele kuge. Niti su voljni, niti su u obavezi. Dovoljno je bilo što su četiri nedelje koliko su trajale moje najstrašnije mučnine uspevali da nadomeste moje odsustvo i pomere rokove za poslove koje je trebalo uraditi. Osim mučnine, taj period je pratio i osećaj krivice što mi je loše. Što sam “loša” u svom poslu.
Dok druge majke provode trudnoću birajući kolevke i čitajući knjige, ja radim više nego ikad. Pokušavam da zaradim dodatni novac i ostavim ga sa strane, zato što znam da dolazi vreme kada neću moći da radim i da mi država ni na koji način taj period neće olakšati.
Svojim klijentima sam iznela plan po kom neću raditi tri meseca od rođenja deteta. Za neke od njih moram da nađem alternativu – pronađem, zaposlim i obučim nekoga ko će taj posao obavljati umesto mene a zatim se i tokom ta tri meseca odusustva, staram o fakturama i ostalim poslovima koje prati vođenje firme. Probudila sam se jedno jutro uznemirena zbog toga što ni ta tri meseca neću moći da posvetim samo svojoj bebi. Zavidela sam majkama koje su zaposlene, pa čak i onima za koje znam da trpe mobing na poslu. Makar su u te dve godine – trudnoće i prvih bebinih godinu dana, na neki način zaštićene.
Kada sam pitala svoju snaju, čije treće dete je upravo napunilo godinu dana, kada se vraća na posao – rekla je “pa tek za godinu dana, za treće dete imaš pravo do drugog detetovog rođendana”. Ne ako si preduzetnica. Mi ta prava nemamo.
Prihvatila sam to, kao i da – ukoliko otvorim trudničko bolovanje, za koje je upitno da li ću imati i tih 30.000 dinara, a želim da i dalje imam osiguranje i da nemam rupu u stažu (što su troškovi koje inače država pokriva) – moja firma mora da nastavi da radi, ali sa još jednim troškom, porezima za poslovođu kog sam u obavezi da angažujem. Prihvatila sam i da ću svakako imati “rupu” dok budem ta tri meseca na porodiljskom, pa da ću drugo dete moći da “planiram” tek kada ponovo vežem 18 meseci rada aganecije bez prekida, kako mi i taj bedan iznos ne bi bio umanjen. Ali to da moj muž neće moći da preuzme brigu o detetu me je dokusurilo. Dragi predstavnici vlasti – preduzetnice jesu mame. A sve mame na svetu su spremne na sve da bi zaštitile svoju decu. Još ako su na to preduzetnice – nećete dobro proći. Ovo vam neće proći.
Podržite inicijativu organizacije Mame su zakon, potpisivanjem peticije ovde.
***
Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
