Iza dima i baklji: Ženski glas na tribinama

Sećate li se kada je Keri Bredšo rekla: “I was a fan of anywhere you could smoke and drink at 2:00pm”? Mislila je na utakmice. I da vam kažem – postoji neka tajna u tome. Potvrđujem iz prve ruke.

Verovatno su vas još od malih nogu učili za koji klub treba da navijate, ali krajnju presudu uvek donosite sami. Ja sam svoju donela sa šest godina, iz inata. Drug iz vrtića navijao je za suprotan klub – i eto, tako je sve počelo. Tada bez mnogo razumevanja, a danas – celim srcem.

Ne mislim da nas klub za koji navijamo određuje kao ljude. Ipak, on jeste deo našeg identiteta. Šale na račun suparničkih timova su u redu, sve više od toga je nepotrebno. Sport je strast, ali ne i opravdanje za mržnju.

Kada sam krenula da idem na utakmice, shvatila sam koliko je zapravo nas žena tamo, i koliko smo možda čak i sklonije vatrenom navijanju od muškaraca, a ipak će nas uvek nazvati nežnijim polom.

Svaki put kada kupim kartu za utakmicu, kao da sebi priuštim sesiju terapeutske katarze, samo uz više buke, i bez cenzure.

Verujte mi da je to gotovo jedino mesto, na kom možete da vičete, i time izbacite sav bes iz sebe, apsolutno ne razmišljajući o stvarima iz spoljnog sveta. Pored toga, takav rolerkoster od emocija u relativno kratkom vremenskom periodu, bar na mene, deluje uvek pozitivno.

Odlučite se za sport koji vam je najinteresantniji, opustite se i uživajte u uzbudljivosti koju sa sobom nosi. Za mene je to košarka - haotična, emotivna, stresna... Ali na kraju uvek najlepša stvar na svetu. Pravila igre se vrlo lako ukače, i tada magija počinje.

Svaki korak, svaki faul, svaki aut, osećate kao da ste vi lično napravili, a imate apsolutno pravo da se zbog toga izgalamite, niko vas neće čudno gledati. Upravo suprotno - možda baš vi povučete ceo red za sobom, a zar to nije predobro?

Napetost eksponencijalno raste kako se bliži kraj utakmice. U poslednjoj četvrtini košarkaške drame ili pri samom isteku 90. minuta na fudbalskom terenu, osećam kako mi srce sve snažnije lupa. Kao da cela hala kuca istim ritmom – nade, strepnje, ljubavi.

Najgori momenti često postanu i najlepši. Jedan takav doživela sam kada je Zvezda vodila gotovo celu utakmicu, sa sigurnih 10 razlike. Ali onda, u četvrtoj četvrtini – izjednačenje, i to na derbiju. Tih malo više od 10 minuta delovali su kao večnost. Vrištala sam, navijala iz petnih žila, i na kraju – ostala bez glasa. Kažu da niste zaista bili na utakmici ako nakon nje govorite kao pre. Potpuno se slažem.

Zašto ipak kažem da je to bio jedan od najlepših trenutaka? Jer je na kraju sreća bila na našoj strani. Bilo je izjednačeno sve do 6 sekundi do kraja, kada je Yago dos Santos pogodio, provukavši loptu ispod ruke Partizanovog igrača, i time spasao utakmicu. A možda je zbog tog dramatičnog finiša pobeda bila još slađa, veća, snažnija, dublja.

Ipak, da je tog dana došlo do poraza, opet bismo pokazali šta znači solidarnost i bezuslovna ljubav prema klubu. Tuga je podnošljivija kada se deli. Zato ostajemo posle svakog poraza – da bodrimo igrače, da im pokažemo da nisu sami. Nadam se da im to znači, barem upola koliko nama znači što ih imamo.

Još jedan od meni dragih trenutaka dogodio se na fudbalskoj utakmici – i to u trenutku kada je već bilo jasno da smo ispali iz Lige šampiona. Ipak, Hwang je postigao gol u 76. minutu, a zatim i Katai u produžecima i to protiv velikog Manchester City-ja. Golovi koji su spolja, u očima mnogih, izgledali beznačajno, ali za mene – i za ljude oko mene – bili su sve.

Usledilo je oduševljenje koje se ne može racionalno objasniti. Ljudi su se grlili, skakali, slavili kao da smo osvojili titulu. Ti golovi nisu nam doneli prolaz dalje, ali jesu osećaj pripadnosti, zajedništva, ponosa. I to je ono što čini razliku između običnog navijanja i istinske ljubavi prema klubu.

Ipak, možda najposebniji osećaj za mene dolazi onog trenutka kada krenu prvi stihovi moje omiljene navijačke pesme. To je grčka verzija pesme Zvezda mi je sve, koja se tradicionalno peva na bratskim utakmicama Crvene zvezde i Olimpijakosa – ali i van njih, kao znak očuvanja te snažne, prijateljske veze. Počinje rečima: "Isai sto myalo, kati magiko", što u prevodu znači: "Ti si mi u umu, nešto magično."

Sasvim spontano, ta pesma je postala moj favorit. Ne samo zbog melodije ili reči, već zbog duboke simbolike koju nosi – zajedništvo, bratstvo, emocija koja ne poznaje granice. Povezanost između naša dva kluba me inspiriše svaki put iznova.

Snaga kojom je pevam iznenađuje čak i mene – kao da me u tom trenutku obuzme energija čitavog stadiona. I da, čuje se ženski glas, ali to nikada nije bilo nešto što je izazvalo osudu. Naprotiv – naišla sam na iskreno poštovanje. Jer pesma, baš kao i klub, ne bira pol. Ona pripada svima nama.

video width="720" height="762" mp4="http://zadovoljna.nova.rs/wp-content/uploads/2025/05/07/1746625742-8f65d3c9b21045d896bda90494505fa5-1.mp4"]

/video]

To zajedništvo, ta pripadnost, ta snaga koja dolazi iz pesme i pogleda koji se susreću među nepoznatim ljudima, čini da nijedna pobeda, poraz ili trenutak tuge ne bude uzaludan. Jer, u toj ljubavi prema klubu, mi nismo samo navijači. Mi smo porodica.

Na kraju dana, možda ne znaš ime svakog igrača na terenu. Možda ti ponekad promakne pravilo. Ali jedno znaš sigurno - osećaš. Vrištiš, znojiš se, smeješ, plačeš, sve to u kratkom periodu, i jednostavno znaš da tu pripadaš. Na toj tribini, među dimom, glasovima i euforijom - tvoj glas se ne gubi. On je deo buke. Deo atmosfere. Deo igre. I neka tako zauvek i ostane.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram