Ispovest Tijane Kondić: Morala sam da pobegnem iz Srbije

Njena priča 06. jun 202121:20 > 22:22
Podeli:
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Tijana Kondić je imala samo 16 godina kad smo je upoznali kao buntovnu Natašu, glavnu junakinju danas kultnog filma Ljubiše Samardžića. Dvadeset godina kasnije izgleda gotovo isto dok sa prkosnim smeškom naručuje dunju i kiselu u jednoj staroj beogradskoj kafani, gde smo dogovorili razgovor. U petak popodne, jer joj je jedino to slobodan dan u nedelji.

“Angažovana sam kao pomoćnik reditelja i reditelj druge ekipe na seriji ‘Tri muškarca i tetka’, a od sredine sezone ću imati i ulogu. To je naporan posao, radi se šest dana u nedelji po 12 sati, ali zadovoljstvo na kraju dana premaši umor”, uputila nas je u svoj aktuelni projekat.

“Sjajna je ekipa. S Petrom Božovićem sam radila ‘Bumerang’ pre 20 godina, bili smo zajedno u kadru tako da se znamo, i privatno jako volim da pričam s njim, a sa Sekom Sablić prvi put sarađujem. Tu je i Ceca Bojković. Mnogo učim od njih, u ovom poslu koliko god mislite da znate, shvatite da se proces učenja nikada ne završava. Najbolji su mi kad se zasmeju u kadru. Meni su ti spontani momenti najdragoceniji”, zakikotala se ponovo kao devojčica iz Pete beogradske gimnazije među velikanima glumačke scene. Primećujemo, od starta je imala od koga da uči.

“Najviše od Ljubiše Samardžića, on me je stvarno vodio kao reditelj. Posebno mi je drago što sam imala priliku da mi Neda Arnerić igra majku u ‘Nataši’, a Milena Dravić babu u ‘Bumerangu’”, kaže.

Uhvatili smo trenutak da se vratimo u 2000. godinu, kad je Ljubiša Samardžić, navodno slučajno, video njenu fotografiju iz školskog dvorišta i izabrao je među skoro 500 kandidatkinja, za glavnu ulogu u filmu “Nataša”…

Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

“Ljubiša je morao da dođe u školu, jer mi nisu verovali”

“Meni čak u početku nisu ni verovali, mislili su da je to neka izmišljotina na koju hoću da se izvučem iz škole. I onda sam morala da zovem producenta Tončija Matulića i Ljubišu da dođu da objasne o čemu se radi”, priča Tijana. Naravno, kada je ugledala Ljubišu u zbornici, razredna je pala u nesvest.

Dobro se seća kako su ozbiljne bile pripreme i kako su joj svi pomagali da iznese svoju ulogu.

„Oni su meni dali potpunu slobodu da se izrazim onako kako ja mislim da treba i da to bude potpuno prirodno i spontano. Na probama smo korigovali svaki lik, naravno, meni je bila ukazana najveća pažnja jer sam igrala glavnu ulogu. Bile su mi najteže one destruktivne scene kada pije i uzima tablete i scena ubistva na kraju. Te scene su bile dosta emotivno zahtevne, potrebno je dosta koncentracije i samopreispitivanja. Sećam se da sam se prisećala smrti svog psa Toše i vrlo interesantno je da se i Natašin otac u filmu zvao Toša. Ja sam svoje emotivno iskustvo koristila da iznesem bol, da se prisetim emocije. To je bilo najteže, ostalo je bilo uživanje“, priseća se.

Film “Nataša” ostvario je ogroman uspeh. Tijana je osvojila Zlatnu mimozu u Herceg Novom, zatim nagradu Najbolji naturščik na Filmskom festivalu u Nišu, Zlatnu arenu u Puli i Statuetu slobode na festivalu u Sopotu.

“’Nataša’ je učestvovala na Pulskom filmskom festivalu, gde 11 godina pre srpski film uopšte nije bio u konkurenciji. I onda sam se pojavila ja, bez ikakvih očekivanja, nisam ni znala koliko je taj festival bitan, i dobila Zlatnu arenu za glavnu žensku ulogu, dok je slavni Bruno Ganc dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Ja tada nisam znala ni šta se događa, ni ko je taj čovek, sećam se da su me zvali na koktel da se upoznam s njim, da sam ga ja pozdravila kao da mi je komšija, „Dobro veče, kako ste…“ Tek kasnije sam shvatila u kakvom sam društvu bila, tako sam sve olako shvatala”.

S druge strane, posle tog filma nije više bilo povratka na staro.

Pročitajte još:

“Meni se život preokrenuo za hiljadu stepeni. Sećam se kad je izašao film, kad se pojavim u školi i krenem hodnikom, čuje se žamor, ljudi pričaju, i samo tajac kad ja prođem. Ja to nisam volela, osećala sam se kao da imam šugu”, objašnjava. “Ja jesam bila drugačija i pre tog filma, nekako sam odskakala od većine, verovatno zbog svog karaktera, ali ono što je usledilo posle je bilo vrlo teško za podneti. Ta slava i popularnost, kad vas izvuku jednom iz anonimnosti, nema nazad. Ja to nisam volela, imala sam utisak da ljudi u našoj sredini ne podnose uspeh i da ne umeju da se nose sa tuđim uspehom, to je bilo moje iskustvo . Možda je i bolje što sam bila tako mala pa nisam shvatala tačno šta se događa”, zaključuje.

“Nataša” joj je donela i ulogu u filmu „Bumerang“, ali ne i ulaznicu za Fakultet dramskih umetnosti.

Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Tri “ne” sa FDU i neprijatan razgovor s Miroslavom Aleksićem

“Sa svim tim nagradama, nakon gimnazije, mislim šta bih drugo mogla da studiram nego glumu… I dobijem ‘ne’ kao odgovor. I to ne jednom, nego tri puta. I onda sam imala vrlo težak period da razumem to”, priznaje Tijana.

Iz vremena kad se nadala mestu u klasi FDU, a u kontekstu aktuelnih dešavanja, dobro se seća razgovora s Miroslavom Mikom Aleksićem, koji se suočava s nizom optužbi za seksualno zlostavljanje mladih glumica.

“Ja sam imala sreću da nemam negativna iskustva što se toga tiče, možda zato što sam na sve gledala kao na šalu. Nisam imala nepristojnih ponuda, nisam imala neprijatnih iskustava sa starijim kolegama, ali imala sam nekoliko neprijatnih razgovora sa Aleksićem, njih se jako dobro sećam”, kaže Tijana. “Jedne godine sam na preporuku Ljubiše Samardžića otišla da s njim razgovaram o tome da li bi me on spremao za prijemni ispit i bilo je to vrlo neprijatno iskustvo, mislim da je on mene verbalno maltretirao i provocirao i dovodio do trenutka da puknem. Ja sam to shvatila. Ispitivao me zašto bih ja želela da se bavim glumom, ja sam rekla da želim da se bavim time zato što volim, i zato što sam do sada imala uspeha u tome, a on je rekao da to ‘nije dovoljno dobar odgovor, jer samo 2 posto ljudi u svetu radi posao koji voli’. Pokušavao je da me isprovocira, govorio da nije gluma to da se samo pojavljuješ na naslovnim stranama i da budeš poznata i lepa. Ja sam rekla da ja to nisam ni mislila i da ne želim zbog toga da glumim. Onda je navodio neke sad već poznate glumce koji su kod njega učili, glorifikovao ih je, a ja u tom trenutku o njima nisam imala baš visoko mišljenje. Zahvalila sam se i otišla. Nekoliko puta smo imali slične razgovore, sećam se da mi nije bilo jasno šta taj čovek uopšte hoće od mene. Interesantno je da je te godine baš njegova žena Biljana Mašić primala klasu i eto, čudom, ja nisam bila primljena.”

Danas može objektivno da sagleda situaciju, ali tada…

“Tada sam to stvarno gledala kao neuspeh, bila sam razočarana, nije mi bilo jasno kako je to moguće. Glumu upisuju deca koja pokazuju nadarenost, talenat, materijal koji će se razvijati naredne četiri godine. Ostalo mi je enigma i danas. Nisam imala prilike s nekim od njih da razgovaram privatno pa da pitam zašto me nisu primili, ali vremenom mi je postalo nebitno. Sada na to gledam kao na dobru stvar. Nekad je u životu dobro da ne dobijete ono što želite u tom trenutku”, ističe i pojašnjava:

“Tad sam bila tužna, ali sad mislim da mi je ostavilo prostor da ne budem ukalupljena i da se ne opterećujem tehničkim stvarima i tuđim mišljenjem. Moja odluka da se bavim umetnošću nije zato što neko misli da sam dobra ili ne, već zato što je to moja potreba da se time bavim. To je moje i to mi niko ne može oduzeti. Sve talente koje posedujete ne može niko da vam oduzme, može samo da ima mišljenje o tome. Ja sam to stavila u kategoriju nečijeg mišljenja i nastavila dalje. Trebalo mi je vremena, ali uspela sam”.

Tijana Kondić završila je svetsku književnost na Filološkom fakultetu, posle i master studije. Igrala je u nekoliko studentskih filmova, reklama za inostrano tržište, radila kao PR u Kulturnom centru Beograda, s kolegama realizovala performanse o Virdžiniji Vulf, vodila emisiju Stepenište na RTS-u, organizovala izložbu o Kafki… A onda prelomila i otišla iz zemlje.

Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Odlazak u Izrael

“U nekom momentu sam videla da se ništa ne događa i da ja ne mogu svoje ambicije da ostvarim ovde, da ne mogu da živim od toga i da ne mogu da zarađujem kao samostalni umetnik. To i je bila prekretnica, da se sklonim makar se bavila nečim drugim, samo da ne budem ovde. Sad kad gledam, mene je to samo obagatilo, koliko god da sam s nekim negativnim razmišljanjima otišla odavde, mislim da sam time samo dobila”, konstatuje.

Taj put joj je bio otvoren – ka Izraelu.

“Nekoliko mojih prijatelja je već bilo otišlo u Haifu, deo porodice mi je tamo, a dobila sam stipendiju za školu jezika, šest meseci sam učila samo hebrejski. Oni tamo imaju veliki internacionalni filmski festival u Haifi, ja sam se javila i rekla: Ja sam glumica iz Beograda, treba mi posao. I tako sam počela da se bavim produkcijom, upala sam u organizaciju festivala i baš te godine je bio film ‘Enklava’. Išla sam iz projekta u projekat, uzimala preporuke, bilo mi je jako teško pošto tamo nisam imala zaleđe, niko nije znao ko sam, šta sam. Radila sam dokumentarne filmove, čak i jednu dokumentarnu emisiju za BBC ‘Forbidden history’ koja se snimala u Jerusalimu. Najveći projekat bio mi je igrani film njihovog čuvenog reditelja Amosa Gitaija, na kojem sam imala priliku da upoznam njihove poznate glumce i vidim kako se radi velika produkcija u inostranstvu.”

Paralelno je igrala salsu (jedno vreme je bila i instruktorka kubanske salse), išla na master-klasove režije i pisala – prvi roman “Tragovi života” predstavila je 2018.

Pozive za uloge je ipak, kaže, odbijala jer “nije osećala da je trenutak da se vrati”.

“Zvali su me za seriju ‘Pet’ koju je režirao Balša Đogo, tu ulogu je posle igrala Hristina Popović s kojom sad radim na seriji. Nju obožavam, mislim da je super ulogu napravila. Zvali su me za još nekoliko filmova za koje nisu imali sredstava i onda nisam htela da ulazim u dogovore, jedino kod nas se prvo zovu glumci, pa se posle traže pare za projekat”.

“Onda sam dobila poziv od Dejana Karaklajića za seriju ‘Tajne vinove loze’ gde sam bila pomoćnik reditelja, nisam ostala do kraja projekta, jer nismo uspeli da se dogovorimo do kraja, ali zbog toga sam se vratila. Bio je plan da se vratim na tri meseca, a onda je krenula korona. U međuvremenu sam upoznala Nikolu Burovca koji je jedan od producenata ‘Tri muškarca’… I sad sam tu”.

Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

“Buka” u najavi

Još ima projekte u Izraelu, pa kaže da bi volela da organizuje svoj život tako da malo bude ovde, malo tamo, mada je sad zbog korone sve neizvesno…

“Izazov mi je da živim ovde”, priznaje. “I dalje se borim s tim, pomešana su mi osećanja. Iako sam već godinu dana ovde, i dalje se navikavam. Čudno je, pošto sam rođena u Beogradu, ali nekad se osećam kao stranac u svom gradu iskreno”.

Pročitajte još:

Ipak, spremna je da pokuša da ga ponovo “osvoji”. S uzbuđenjem nam otkriva da planira da objavi novi roman koji će se zvati “Buka”, a koji bi mogao da dobije i filmsku i televizijsku verziju u režiji Nemanje Ćeranića, jer su neki poznati glumci već prihvatili uloge.

“Napisana je prva verzija scenarija koju smo uradili Kosta Peševski i ja, kao i prvih pet epizoda koje potpisuje Branislav Janković. Još uvek smo u fazi razvoja projekta. Buka je psihološka melodrama inspirisana istinitom pričom”, objašnjava nam i jedva je sprečavamo da nam prepriča celu radnju u kojoj glavna junakinja afirmisana spisateljica, pokušava da sazna uzrok misteriozne buke u stanu iznad njenog, u čemu joj pomažu komšinica i zgodni profesor muzike s kojim će uploviti u romansu… dok komšijska vrata ostaju zatvorena.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram