Ispovest o pokretanju biznisa na selu je prava slika Srbije

"Iz Brusa su svi otišli – ne možete da nađete na ulici jednu mladu osobu. Zbog toga je jako teško živeti ovde, nemaš s kim da popiješ kafu. Svi su otišli s razlogom, jer je jako teško živeti. Ne možeš da nađeš posao, ne možeš da stvoriš pare. Retko ko hoće da se bavi poljoprivredom, posebno mladi", govori Aleksandra na početku našeg razgovora.

Ona je inženjerka hortikulture, a njen suprug je ekonomista. Muž joj je živeo 12 godina u Beogradu, gde su se i upoznali dok je Aleksandra studirala.

U roku je završila sve ispite na Poljoprivrednom fakultetu, a onda se zaljubila i poželela da osnuje porodicu. Znali su da život u gradu nije za njih, ali povratak u malu sredinu bio je veoma težak - jer posla nema.

"Kad sam rodila prvo dete, u tom momentu smo oboje bili nezaposleni. Moj muž je nešto radio privatno, a ja sam pokušavala da dođem do posla. Jedina sam inženjerka hortikulture tada bila u Brusu, međutim od posla nije bilo ništa", priča Aleksandra.

Dobili su i drugo dete, a posao se nije pojavio. Imali su ponudu da se vrate u Beograd i tamo počnu život, ali nisu bili za to. Razmišljali su i o inostranstvu. Najzad, okrenuli su se poljoprivredi.

"Prošle godine, kad su deca malo porasla, počeli smo da beremo pečurke i divlje borovnice. Počeli smo i da ih šaljemo za Beograd. Nakon toga, rekla sam mužu: 'Nek sam završila i pet fakulteta, ja moram nešto da radim, nisu mi ruke vezane'. Krenula sam da pravim slatka od borovnice, šljive, kupine, kao i sokove. Došli smo i do ajvara i do prerađivanja višnje. Imamo svoje gazdinstvo i težimo ka nečemu malo ozbiljnijem – ka nekom pogonu i hladnjači, da to pretvorimo u porodični posao", priča Aleksandra.

Međutim, dok nisu pokrenuli svoju malu proizvodnju, Aleksandra je bila hiljadu puta razočarana jer joj obrazovanje nije donelo posao. Jasno je da u maloj sredini u struci možete da radite samo ako imate "debelu vezu".

"Situacija je strašna. Sve razumem: šta će neki pravnik ili inženjerka hortikuture u Brusu? Ali kako su Kopaonik, Vrnjačka i Jošanjička banja blizu, za inženjerku hortikulture bi moralo da ima radno mesto – jer non stop se gradi i uređuje. Ali recimo, u našem komunalnom preduzeću, moj posao radi neko sa srednjom školom, koga su ubacili jer je u stranci", otkriva Aleksandra.

Proizvodnja domaćih proizvoda iziskuje da date 1.000 odsto sebe – pogotovo fizički, kaže nam ona. To najbolje dočarava jedan njen radni dan, koji traje mnogo više od osam sati.

"Ustajem u četiri ili pola pet ujutru da bismo sve stigli. Uradim šta mogu dok deca spavaju, spremimo ih i odvedemo u vrtić, vraćam se i non stop sam na nogama. Ili kuvam, ili pakujem, ili pasterizujem. Kad je baš sezona ajvara i džemova, to traje do 12 uveče. U međuvremenu moram da brinem o deci, spremam hranu, da pazim da budu zdravi, čisti. Tu je naravno i vaspitanje i igra sa njima. Dan je dugačak, noć kratka za odmor", opisuje nam Aleksandra.

Svakoga ko mašta o bekstvu na selo, ona poziva da dođe i provede sa njom jedan dan u sezoni, da vidi koliko posla ima. A zarada je zadovoljavajuća samo ako ne računa sopstveni rad.

"Ako neko želi da se bavi proizvodnjom domaćih proizvoda, mora sebi da ureže u glavu da je kvalitet najbitniji. Ljudi koji to probaju su najbolji marketing – nemam stranice na Fejsbuku i Instagramu jer nemamo vremena za to. Imam previše posla. Onda se za nas priča od usta do usta. Dakle, najbitniji je kvalitet i ne težiti nečemu neostvarivom", poručuje Aleksandra.

Svima koji su pobegli u Beograd iz malih mesta, poručuje da se vrate svojim korenima – bilo bi im mnogo lepše i zdravije. Ipak, razume zašto mala mesta u Srbiji odumiru.

"Život je promeni kad dođu deca, pa gledaš šta je sigurnije za njih. Da smo samo muž i ja bili, u Brusu nema 'leba, pa bismo spakovali kofere i otišli. Ali, kad dovedem decu u Beograd, prožima me strah. A ovde je vrtić blizu, imamo veliko dvorište, sami izlaze u grad sa drugarima… Imamo veliku baštu, šumske kupine i pečurke, što je Beograđanima i Novosađanima nedostupno. Ali jako je teško zaraditi za život", kaže.

Najzad, sanja se i u malim mestima: Aleksandrina porodica želi da nastavi da pravi ukusne proizvode i da od toga stvori porodični posao, koji će njima i deci obezbediti dostojanstven život u Srbiji.

***

Bonus video:Skriveni biser prirode u srcu Srbije - vodopad Veliki Buk