Eka Prema Shakti je napustila Srbiju i danas živi kao Indijka u Indiji. Ovo je njena priča.
Novosađanka Eka Prema Shakti ima 24 godine. U svom blogu objasnila je zašto živi u Indiji, a uz njenu saglasnost prenosimo taj tekst u celosti. Kako nam je rekla, pre odluke da pređe u Indiju zarađivala je mnogo, radila je u jednom noćnom klubu u Austriji, prošla kroz turbulentnu ljubavnu vezu, a školovala se da postane balerina.
„Sedim okružena kravama. Sigurno je preko 40 stepeni, ali se oko toga ne pravi drama, nema vanrednih stanja, a ni panike. Iznad mene je ventilator na plafonu. Zapravo su oni mnogo praktičniji od klima. U Indiji ima puno muva, i trenutno da nema ventilatora, a da ima klime, one bi me nesnosno napadale. Ne bih mogla pisati od mlataranja rukom da oteram muve. A znate, mnogi ljudi nemaju čak ni ventilatore. Oni su u fascinantno mirnom stanju po pitanju vrućine i muva. U jednom trenutku sam shvatila da su takvi ljudi naučili živeti u miru sa muvama, a samim tim ih one ne napadaju. Čudno, zar ne? Kada prestanemo da se borimo, logično je da čitava borba prestane. Izgleda da to i muve poštuju, pa ako ih prihvatimo, odlaze od nas.
Razmišljam o razgovoru koji sam vodila sa tatom. Od kako sam došla u Indiju, sve se posložilo. Porodični odnosi, poslovni putevi kojim treba da idem, moja unutrašnjost, okruženje, svrha života. Prosto da ne poverujem.
A od svega toga, ništa se konkretno ne može videti. Na primer, nemam trenutno sada novčane zarade koju mogu priložiti kao dokaz o mom uspehu. Nemam porodicu oko sebe sa kojom živim u miru da vam i to mogu priložiti kao dokaz mirnog stanja sa okruženjem. Daleko su od mene. Nemam ni savršene uslove za život, jer u Indiji ih niko nema. Nemam idealnu kuću sa bazenom napolju. Nemam uopšte kuću. Živim u ašramu, u skromnim uslovima, gde me raduje što sam pronašla dve ringle na kojima mogu spremiti sebi nešto hrane koja neće biti ljuta. A opet, srećna sam. I opet, imam sve!
I znate šta? Ljudima to smeta. Koja li je to parodija?! Zar nije čudno da ljudima smeta moj život u Indiji, jer nisam na primer na Maldivima, gde bi se činilo da mi je bolje nego njima, jer bih onda bila na rajskim plažama, u rajskim smeštajima, sa palmama, kokosima i svim onim čime se drugima prkosi ako to želimo. Zašto im smeta moj život u zemlji koje se gade? Govore kako nikada ne bi došli ovde, kako su impresionirani što ja mogu biti u tolikoj prljavštini i neuslovima.
Kada dobro razmislim o njima, uviđam da je posve jednostavan odgovor na pitanje zašto im smetam. Oni su prosto u čudu i neverici da sam ja srećnija od njih, u prljavoj Indiji i neuslovima za normalan život. Kako je moguće da sam ja srećna tamo, u nedođiji gde nema ništa, a oni su nesrećni iako imaju sve, i ostvaruju svoje materijalne ciljeve sve više i više iz dana u dan?
Jasno je kao dan. Od sveg beznađa koje žive, njima se moj život čini kao pravi dokaz da će uvek biti nezadovoljni ma koliko bogatstva imali. Moj život u Indiji i moja ispunjenost dokaz su da je sve u šta oni veruju laž, jer im ništa ne donosi trajnu sreću, već onu koja prođe dok ne trepnu.
Šta onda ja to imam u ovoj dalekoj zemlji koja ne pruža ništa? Iz kog razloga sam srećna?
Navikli ste da vidite ljude kako odlaze na zapad ili u razvijene zemlje istoka poput Kine, Japana, ali ne i u Indiju. Ko još ide iz sopstvene zemlje u one još gore, gde se čini da ne postoji nikakva šansa za prosperitet i uspeh u materijalnom, finansijskom aspektu?
Oni koji tragaju za svrhom. Ja sam jedna od njih. A sada ću vam reći i šta to imam.
Možete li zamisliti sebe makar polovinu dana u potpunoj ekstazi sreće i radosti? Ne možete, teško je. Od silne nesrećnosti mnogi ni ne znaju šta je ispunjenje. Nije ispunjenje kupiti sebi nešto što dugo niste mogli priuštiti sebi, a onda ste uspeli. Ne, ta vrsta sreće jako brzo prođe. Aludiram na ono unutrašnje ispunjenje koje ne zavisi ni od čega spolja, oko vas, već izbija iz vas makar bili na najgorem mestu na svetu. Nije vas briga gde ste, srećni ste. Nije vam potrebno ništa, srećni ste. Na to mislim. Možete li zamisliti sebe tako srećne? E, to imam ovde.
Moja sreća je i što upoznajem prave, kvalitetne ljude, od kojih zaista mogu učiti kako živeti, od kojih mogu naučiti životne vrline.
Moj današnji blagoslov je što sam na mestu ljubavi, okružena bićima koja su čista, potpuno dobronamerna – kravama koje su preživele teške povrede i oporavke. Ko ih je povredio? Ljudi, naravno. Kada malo bolje razmislim, slične smo. Izgleda da smo se okupili na ovom mestu u Indiji kako bismo se zajedno oporavili od loših iskustava, pa pronašli za čitav život koji će biti ljubav, sreća i radost uprkos svemu lošem, jer želimo biti bolji. Onda mi recite, od toliko zlih ljudi koje svakodnevno srećete, pored kojih ste u večnom gardu, stanju obazrivosti da vas ne povrede, ne izdaju, ili vam prosto ne pomisle nešto loše, koliko je teško pronaći kvalitetne ljude?
Kaže se da ako imate jednog pravog prijatelja u životu, srećni ste. Teško je biti okružen dobrim ljudima, jer ih je malo.
Moj blagoslov je upravo to – mnoštvo čistih, potpuno čistih ljudi.
Moj blagoslov je takođe radovanje svakom jutru i zahvalnost na mogućnosti da šetam oko svetog jezera i obilazim predivne hramove. Kako bih mogla zamisliti bolja jutra, od onih u kojima mislim na Boga?
Moj blagoslov je što imam mogućnost da želim misliti na Boga u svakom trenutku, a ne samo onda kada je loše. Sigurno ste dozivali ime Boga kada ste bili u teškim situacijama. Znate ono, kada vas nešto jako boli fizički ili psihički, i kada govorite: „Bože molim te mi pomozi, samo neka ova bol prođe!“. Ili ako je neko od vaših bližnjih bio u teškoj situaciji, molili ste se za njega. A kome? Bogu. U takvim situacijama gde je pitanje života ili smrti, gde ne možete pomoći sebi nikako osim molitvom, više ne preispitujete postojanje Boga, više ne sumnjate u Njega, već ste potpuno uvereni da On postoji i dozivate Ga da vam pomogne. Zašto je onda drugačije u svakodnevnom životu, kada niste u bolovima, kada vam je lepo?
Moj blagoslov je baš to – želja da spoznam Boga bez obzira da na to da li sam srećna ili tužna. Više ne preispitujem Njegovo postojanje. Više Ga ne dozivam samo kada me nešto boli ili muči. Sada to činim svakodnevno, i to je ono što mi dušu raduje.
Volim ovo mesto. Volim što nemam briga, jer čak i kada se pojavi razlog da se brinem za bilo šta, ovde je to nemoguće. Svaki problem se čini bizarno, svaki se može rešiti i čak i da hoću, ne mogu se nervirati. Kakav li je tek to blagoslov?
Na Balkanu se ljudi bore sa negativnošću oko sebe, bore se da ostanu pozitivni tokom dana, jer imaju bezbroj razloga za brigu. Ljudi na ulici i u saobraćaju psuju, deru se, nervozni su. Na poslu takođe. Kod kuće takođe. Pa dodaj na to još i porodicu koja meša prste u sve, od čijih ti se komentara povraća, koja vazda kuka kako se nema dovoljno novaca, kako moraš raditi naporno da bi preživeo. Koliko je teško verovati u sebe kada nigde nemate primer takve osobe? Oko vas ne veruju u sebe, pa samim tim ne mogu verovati ni u vas. Možda biste i uspeli u životu mnogo lakše, samo da nemate njihova nametnuta mišljenja za vratom. Ma ne treba vam ni podrška, već samo da vam ne odmažu, a uporno odmažu svojim postojanjem.
I sve se vrti oko tog uspeha, oko tog novca. Kao da će se bez njega umreti. Mora se platiti kirija, mora se kupiti hrana, radi, zaradi, potroši. Ovde ne mislim samo na siromašne ljude, već i na one bogate. Njima se život podjednako svodi na opsesiju novcem kao i siromašnima, i niko nije pobednik, niko nije srećan. Ni oni koji su stvorili puno pa strahuju da će sve izgubiti, ili žele još više, ni oni koji nemaju dovoljno pa strahuju da neće preživeti.
E pa, ovde je energija obrnuta. Nemoguće je nervirati se ni oko čega. Hrane će uvek biti dovoljno za sve. O novcu niko ni ne misli, od silne fokusiranosti na Boga, a upravo ta fokusiranost na Boga nam donosi sve ono esencijalno i neophodno za život – radost. A kada smo radosni, onda imamo svega, i sve nam sa lakoćom dolazi. Možda ne u uslovima u kojima bi to naš ego hteo, ali dolazi. Nećemo umreti ni gladni, a ni nesrećni. I nije li onda to svrha života? Biti potpuno srećan, beskrajno ispunjen zahvalnošću za svaki udah i svaki načinjen korak? Tako jednostavno…
Smatram sebe jednostavnim čovekom. Želim živeti mirno. Nemam namera da otimam, da se mučim, borim za materijalna bogatstva. Pa ljudi smo, doći će sve, biće svega. Želim pronaći svrhu ovog postojanja. Više me zanima kuda idem nakon smrti i odakle sam došla, nego kupovina stanova i kuća. Volim kad pomažem životinjama. Volim i kada upoznajem kvalitetne ljude koji su puni čistine i dobrote iako su mnogo stariji od mene. Šta mi to govori o njima? Da su uprkos raznim iskušenjima i iskustvima izabrali da se kreću putem ljubavi, dobrote. Izabrali su verovati u ovaj svet iako su se nagledali mnogo nepravde i nesreće. Ne samo to, izabrali su biti promena koju žele videti u svetu. I upravo takvi ljudi ovaj svet čine boljim mestom za život. Oni su dragulji planete Zemlje i nada svim živim bićima.
To je moj blagoslov. Poznavati ih. Živeti uz njih. Izabrati biti jedna od njih. Izabrati dobrotu iznad novca, pohlepe, preživljavanja. O tome sam pričala sa tatom.
Zato Indija. Zato ovo mesto. Zato mnogima to smeta.
Ali hvala im. Hvala svima.
A najviše hvala Bogu na ovom životu koji živim, jer ga biram, i jer ga ne bih menjala ni za šta.
Namaste!
Voli vas vaša Eka“
***
Bonus video: Sajsi MC o dojenju u javnosti
Pratite nas i na društvenim mrežama:
