Oslepećemo od roze boje.
Dok smo 80-ih odrastali u Beogradu Barbiku je imala je skoro svaka devojčica, neka kopiju, neka onu koja joj je stigla iz Italije ili nekog drugog inostranstva. Ja sam imala jednu, onako klasičnu plavokosu, plavooku, s dugim nogama i šiljastim grudima, izlizanu od igranja. Ko god je od rodbine išao preko donosio mi je harač – bar jednu novu gumenu sandalu na štiklu. Vremenom sam skupila tri, četiri kombinacije za nju na koje sam bila ponosna, ali svaki ponos bi mi progutao odlazak kod moje Kaće, drugarice iz centra grada, a kasnije kume, koja je imala najimpozantniju kolekciju Barbika na svetu. Kod Kaće smo bežale od detinjstva u kom smo međusobno bili prilično jednakiji nego deca danas. A možda i nismo.
Ona je, na primer, živela u ogromnom saloncu na Dorćolu i po mnogo čemu je bila drugačija od našeg druga Džabira, omiljenog, ali ne baš srećnog dečaka. Ipak, u atmosferi jednakosti u kojoj smo odgajani, Džabir je mogao, da je hteo, da se igra s našim Barbikama i da se zajedno sa mnom pretvara da je veliki, lep, zgodan, zaljubljen, da se kupa u svojim vilama s bazenima i da ima garderober koji bi porazio svakog modnog influensera 21. veka. Nije hteo.
Pre svake igre, pre nego što bi Kaća iznela svoj Barbi grad, morale smo da se dogovorimo koja će uzeti koju lutku. To je uvek bilo napeto jer je ona, kao vlasnica istih, imala prednost da izabere najlepšu. Nismo htele Barbi brinetu, niti bilo koju drugu koja iz naše dečje perspektive nije bila „original“. Ona je dakle uvek u igru ulazila sa najlepšom i najbolje opremljenom. Kad je bila posebno dobre volje, davala bi meni najnoviju koja joj je tek stigla. I onda počinje!
Kuća – naravno roze, velika, sa 10 soba, pet kupatila, sa svakom prostorijom koju možete da zamislite, minijaturnim nameštajem kao iz magazina. Nama je bila bolja nego stan Semi Džo u Dinastiji nešto kasnije. Onda auto kabriolet – roze. Veliki kadilak, pa kad je staviš unutra, namestiš joj kosu da kao vijori na vetru. Ispred kuće je normalno bio bazen i ležaljke na kojima bi se gospođice sunčale. Kaći garderoba za Barbiku nije stajala u kartonskim kutijama ili kesicama za zamrzivač nego u ogromnom, gigantskom dvokrilnom roze garderoberu. Uske pantalone (koje su se najteže oblačile uprkos njenoj mršavosti), haljine kao iz filmova, šljokice, perje, bunde, kupaći kostimi, kaubojske čizme, čizme na štiklu, papuče na štiklu. Obuća je, sećam se, bila uvek od gume i to mi je budilo blagu sumnju u autentičnost čitave iluzije.
Kad se ispričaju o životnim planovima, odmore, iskupaju, osunčaju, izvozaju, tek onda na red dolazi Ken. E tu smo već bile malo bezobrazne i najviše smo se kikotale baš tada. Jer Ken nam je obično bio go, za to nam je zapravo i služio, i kad bismo znale da njena mama neće ući u sobu, stavljale bismo ih u „nezgodne poze“. Gole ofkors. Ken je bio zabranjeno voće, a ne neki tamo baja koji dođe da je izvede u restoran na šniclu i kupi joj karanfile. Ken nije imao svoja kola, kuću i bazen, to su sve naše „drugarice“ stekle sa svoje 4 ruke… Ujedno, kad bismo već sve ideje za provod potrošile, bilo je vreme za rastanak.
Mnogo godina posle svega toga počelo je intenzivno da se priča o tome da su Barbike zlo. Loš su uzor devojčicama, šalju poruku da je dovoljno da su lepe, zgodne, šljokičaste i da se dobro udaju, da im pamet ni ne treba sve dok imaju duge noge, kao i da ženski mozak ne može da dotera do naučnih ili bilo kojih drugih dostignuća. Meni to nije baš bilo najjasnije jer kao što rekoh – Barbika je sve zaradila sama, u mojoj glavi bila je neka boginja za prodaju nakita i dijamanata. Pa šta ako je lepa? Sa njom je volela da se igra i Maja koja je kad poraste htela da bude fudbalerka, a nije maštala da bude plava i savršena.
Pa i ja sam se, osim Barbika, kao dete sa Anom u parku igrala „mi smo mame beba lutkama“, sa drugarima kod kuće Blejkove sedmorke, pa sam im otimala svemirski brod i bacala na njih zrake iz svemirskog mača (mamine oklagije), a napolju sam vrlo agresivno vozila bajs i večito imala izguljena kolena. Na našem intelektu radili su roditelji i učitelji koji su nam, evo ne znam kako, usadili ljubav prema knjigama i puštali nas da mislimo. Pa nije život Barbi, mislila sam. To je igra, a ne model života.
Kaća je posle završila neke svetske škole baleta u kojima je nizala uspehe, ali je kad je sve zaokružila, odlučila da bude model, a ja sam s režije prešla u novinarstvo. Kaće danas više nema, a evo filma Barbi koji odbijam da gledam. Ne zato što navijam za tim Barbi iz osamdesetih, to je samo deo lepog odrastanja, nego jer me cela ta histerija izluđuje.
Kompanija Matel je tek posle glasnog buđenja žena shvatila da nešto mora da menja da ne bi bankrotirala, pa su polako počeli da prave sve oblike Barbika, a onda su usledile i lutke kakve imamo danas. Nisu oni promenili svoju filozofiju, nego su jurili pare. Matel nisu feministi, nemojte da se ložite. Nisu sigurno spustili Barbikino stopalo iz izvijenog položaja u ravan jer su razmišljali kao žena koja je posle godina agonije na štiklama prešla u barbi papuče. Koliko god da su pokušavali da je reklamiraju kao feministkinju, Barbikina figura je uvek zasenjivala njenu poslovnu odeću. U svojoj srži, ona je samo telo, danas doduše i zaobljeno, ali nije lik, platno na koje društvo treba da projektuje svoju zabrinutost oko imidža tela.
Pa zašto bih onda, ovoliko godina kasnije, kad nemam više ni Barbiku ni Kaću, gledala film u kom se holivudska glumica obukla u roze i sad ima nešto važno da mi kaže? Zabavno je? Dajte ljudi neke nove ideje, priče, igre, filmove i smejaću se od srca. Ovako se vrtimo u krug dok Matel zadovoljno trlja ruke, scenaristi u Holivudu štrajkuju, od roze boje ne možemo da živimo, a Ken je – pa, ponovo go.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
