Sve oko nas usmereno je samo na jedno: da nas podstakne da kupujemo. U Beogradu trenutno ima više od pet tržnih centara, predeo bez reklame ne postoji, a tu su sada i influenseri. A što više kupujemo, više zagađujemo - posebno kada je reč o modi. Brza moda je pošast za planetu, pa je važno da naučimo kako da se iščupamo iz njenih kandži.
Kada sam došla u Beograd na studije, bila sam poput deteta koje nikad nije okusilo čokoladu, a sad su ga odjednom pustili u magacin prepun ove poslastice. Naime, u mom rodnom gradu su u to vreme postojali mahom jeftini butici sa odećom koja nije imala apsolutno nikakve veze sa modernom estetikom tih godina – iako mi i ona iz ove perspektive deluje užasno (u pitanju je period oko 2012. godine). Druga opcija bili su butici kvalitetnije odeće koju nisam mogla da priuštim.
Pročitajte još:
Tako da, kada sam prvi put ušetala u Ušće i shvatila da za manje od 1.000 dinara mogu da kupim majicu, haljinu i suknju kakve sam viđala na internetu, bila sam ushićena. Za nekog ko obožava modu, to je bilo osećanje istinske euforije.
Usledile su godine opsesivne kupovine, praćenja svih mogućih sniženja, gomilanja i gomilanja razne odeće. Uprkos tome što sam se trudila da sve može da se kombinuje sa svim, gledala sam samo cenu i ništa više. Kvalitet me nije zanimao, a ni pozadina proizvodnje odeće, tako da je rezultat bio ormar pun krpa i krpa.
Godinama kasnije, ja sam neka druga osoba, a želim da i moj ormar bude takav. U međuvremenu sam naučila šta je zapravo brza moda i zašto pola mog starog ormara treba da mi se gadi. To najbolje objašnjavaju devojke iza sjajnog F.fm podcasta Dunja Jovanović i Marija Radaković, koje pokušavaju da nas nauče zašto je modna održivost zaista jako važna – i zašto smo svi za to odgovorni.
Mračno lice vaše omiljene radnje
„Danas celokupna modna industrija funkcioniše po prinicipu brze mode – kolekcije se u kontinuitetu plasiraju, materijali su sve lošiji, kao i uslovi rada – jer se i odeća luksuznih brendova šije u Bangladešu, Kini ili Istočnoj Evropi. Imajući u vidu zagađenje koje modna industrija danas proizvodi, pre svega zbog obima proizvodnje, količine resursa koji se u tom procesu koriste, brojnih hemikalija kojima se odeća tretira, sve veće upotrebe plastičnih materijala (65% odeće godišnje proizvodi se od poliestera), važno je da promišljamo kako i na koji način kupujemo, koliko dugo odeću nosimo i šta sa njom radimo kada procenimo da je nećemo više nositi“, kažu mi ove devojke.
Ako vas sve ovo brine i muči poput mene, a ne želite da pobegnete od odgovornosti rečenicom „šta pojedinac može uopšte da uradi“, vaš stav se mora promeniti već samim ulaskom u radnju – ali i kod kuće.
„Mnogi naši izbori nastaju impulsivno, što nije iznenađujuće s obzirom na način na koji nam se moda danas u najvećoj meri komunicira kao i intenzitet marketinga kojem smo u kontinuitetu izloženi. Mi smatramo da je najvažnije izgraditi sopstveni stil i u skladu sa njim birati komade u kojima se osećamo dobro i prijatno, koje volimo da nosimo. U tom smislu, upoznavanje sopstvene odeće i sređivanje ormara je jedan od koraka, jer ćemo lakše moći da sagledamo da li nam je nešto zaista potrebno. Na kraju ćemo možda otkriti i neke komade na koje smo potpuno zaboravili“, kažu Dunja i Marija.
Šta ako nemamo para?
Treba istaći da mnogi ljudi u Srbiji ne kupuju jeftinu odeću da bi je gomilali, već im budžet toliko dozvoljava. A nakon što je kupe, mnogi je nose godinama, uprkos lošem kvalitetu, jer jednostavno nemaju novca za novu. Tako da će se mnogima dići kosa na glavi ako čuju da treba da investiraju u skupe komade – odmah će se zapitati: a odakle nam novac za te cipele od 20.000 dinara?
Međutim, zapravo je predrasuda da danas skupo znači kvalitetno i ekološki odgovorno – Dunja i Marija su mi objasnile da je najodrživiji komad onaj koji već imamo u ormaru i samim tim najbolja stvar koju možemo da uradimo je da proverimo da li možemo nekako da ga osvežimo ili prepravimo.
„Pošto danas više uopšte ne znači da je skuplje jednako kvalitetnije, pri kupovini bilo kakve odeće možemo da obratimo pažnju na materijale, pogledamo kako je komad sašiven, kako se održava. Takođe, važno je da li nam nova odeća treba, da li nam se dopada, da li se uklapa u naš stil i koliko ćemo je nositi. Ako je to više od 30 puta – znači da je kupovina bila dobra i isplativa“, govore ove devojke.
Dakle, niko od vas ne traži da nosite luksuznu odeću kako biste spasli planetu – a Dunja i Marija nam ukazuju na dve dobre alternative hight street brendovima: domaće povoljne dizajnere i prodavnice polovne odeće.
„Nailazili smo na brojne predrasude kupaca prema domaćim brendovima – uglavnom vlada mišljenje da su svi jako skupi, a to nije baš tačno. Izazov je u tome što mali brendovi koji imaju sasvim priuštive cene, u isto vreme nemaju novac za glasne reklame, te je kupcima malo teže da ih pronađu. Na primer, Cozy2Wear radi komade od organskog pamuka koji se prodaju po istoj ceni kao poliesterska odeća u jeftinjim globalnim brendovima brze mode koji su prisutni kod nas. Od organskog pamuka odeću proizvode i lokalni brendovi Paar Socks, Kota, Thema Page… I svi imaju sasvim pristojne cene“, ukazuju nam ove devojke.
One primećuju i novi super trend – „otvara se sve više zanimljivih second hand radnji, pa je sada mnogo lakše doći do baš dobre polovne odeće, nego što je to bilo pre desetak godina“.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
*
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Šta ako nema veličine za nas niti materijala koji želimo?
Veličine ženske odeće u radnjama su apsurdne – a pre svega su neinkluzivne. Tako da, ukoliko nosimo veći broj, jako nam je ograničen izbor radnji u kojem možemo da kupimo odeću. Ako u svoju kupovnu računicu unesemo i održivost te odeće, izbor se još više sužava. To dobro znaju i Dunja i Marija.
„Inkluzivnost, kada je reč o veličinama, predstavlja veliki izazov – uglavnom fale brojevi 34, kao i 40+. Ovakvi komadi češće su dostupni u second hand radnjama, a jedna od ideja svakako je i šivenje po meri. Određeni domaći konfekcijski proizvođači ponekad imaju u svojoj ponudi i veći raspon brojeva, što je izuzetno pohvalno. Dizajneri, iako često to ne komuniciraju na svojim društvenim mrežama, takođe nude mogućnost šivenja po meri“, ukazuju.
Takođe, ukoliko smo vegani, možda nećemo želeti da kupujemo stvari od prirodne kože, koje najduže traju i kvalitetne su. U Srbiji, nažalost, još nema prave alternative.
„Na našem tržištu, za sada, ne postoji eko alternativa životinjskoj koži. Tzv ‘vegan’ koža koja se kod nas u najvećoj meri može pronaći je – plastika, i kao takva je vrlo neodrživa. U inostranstvu postoje zamene za životinjsku kožu koje su biljnog porekla – kao što je koža od kaktusa ili Pinatex, materijal sličan koži koji se pravi od sušenih listova ananasa“, objašnjavaju Dunja i Marija.
Vodič za šivenje odeće – i rukovanje poliesterom
Tu smo gde smo, većina nas do guše u odeći od poliestera. Pitala sam Dunju i Mariju šta raditi sa njom.
„Najbolje bi bilo da je nosimo dokle možemo, a kada je reč o održavanju – da komade od ovih materijala peremo na niskim temperaturama, sa što nižom centrifugom, možemo ih staviti u posebne vrećice za pranje plastične odeće i sušiti prirodno, na vazduhu – a ne mašinski. Zašto? Ova vrsta odeće pri pranju ispušta sitne deliće plastike (mikro i nanoplastiku), koja ima štetan uticaj kako na prirodno okruženje, tako i na naš organizam. Što se više tumba u mašini, to se istresa više plastike. Takođe, kada komadi počnu da se habaju, treba razmisliti da li može da im se promeni namena i funkcija – možda da se pretvore u neke futrole, jastučnice za dnevnu sobu, a možda i samo krpe za prašinu“, rekle su mi.
A ukoliko ste rešili da šijete odeću kod šnajderke, verovatno biste želeli i da ona dugo traje i da bude od održivih materijala. Koje da biramo? Izbor u Srbiji opet može da bude problematičan, ukazuju autorke F.fm podkasta.
Pročitajte još:
„Prirodni materijali su uvek bolji izbor. Međutim, postavlja se pitanje u kojoj meri su dostupni na domaćem tržištu. Ponuda i izbor materijala je možda čak jedan od najvećih izazova i za domaće dizajnere i male brendove s obzirom na to da tekstil koji se uvozi najčešće nije sertifikovan i izostaje specifikacija o poreklu i sastavu materijala. Ukoliko određeni tekstil ima GOTS ili OEKO-TEKS sertifikat, dajte mu prednost – jer ispunjava određene standarde koji su u skladu sa održivim principima“.
Najzad, ukoliko želite da krenete putem spore mode, Dunja i Marija savetuju da to radite svojim tempom i na svoj način – jer je to proces postepenog upoznavanja sebe i izgradnje svog stila.
„Kvalitetan kaput/mantil/jakna, sako, pantalone ili farmerke koje nam super stoje i u kojima se prijatno osećamo, kvalitetna pamučna majica, rolka za zimske dane i kvalitetne cipele ili čizme su osnova koja uvek dalje može da se dopuni u skladu sa ličnim stilom i senzibilitetom“, ukazuju.
Ukoliko nemate novca za dizajnerske stvari, pažljivo i studiozno proučite one u pristupačnim radnjama – bar se za početak klonite poliestera. Nađite dobru krojačicu, menjajte se sa drugaricom, krenite u pohod na second hand radnje.
Dobar stil nije nužno povezan sa velikim budžetom, a nije ni ekološka odgovornost. Manje plastike u našim životima ne znači i trošenje više para. Znači samo malo više truda i domišljatosti. Setite se saveta koji vam je sigurno dala mama: bolje kupiti jednu kvalitetnu stvar, nego pet stvari sumnjivog kvaliteta.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
