Izbegavam šoping u Srbiji. Em deru, em je kvalitet istih stvari koje kupujemo ovde i preko zaista drugačiji.
Nerviraju me Zare, previše svega, gužve, uniformisanost, a trend concept store garderobe doneo je i nerealno visoke cene. Ne, ne bih dala 250 evra za finu plastičnu cipelu s potpisom niti 500 na odelo neke domaće dizajnerke. Zato strpljivo čekam Italiju s crkavicom koju skupim. Sad sam posle pauze sveta zbog korone otišla na malo duže, prošpartala uzduž i popreko, imala sam vremena da zagledam šta nose po ulicama, izbegla sam tržne centre i kupila svašta na potpuno neočekivanom mestu.
Devojke i žene u Milanu su daleko od onog što očekujemo kad listamo časopise i gledamo fotke s Nedelje mode. Ništa bes, pokazivanje, suludi komadi s pista. Uglavnom jednobojne od glave do pete, u patikama i bez suvišnih detalja gaze kroz dan. Neke u rukama nose mikro IT torbice s potpisom Prada, ali osim toga ništa ne šljašti i ne viče “ja sam manekenka iz Milana”.
Kose sređene, lica uglavnom bez šminke, autfiti pogodni za jurcanje biciklom kroz prometne ulice. One koje od svega toga malo odudaraju su pojedine gospođe u godinama, na platformama, sa zlatom na rukama i ekstravagantnijim stilom. Može im se. Mene je oduševila ova carica u ciklama kombinaciji koja je izašla u šetnju sa drugaricom.
Modnog ludila ima samo u Galeriji Vittorio Emanuele, stecištu pažnje željnih klinaca koji su atrakcija među turistima. Tu niko nije ni gledao fenomenalne izloge koji liče na umetničke instalacije, već su svi slikali ili snimali grupice influensera. Oko ovih je bila najveća gužva, a dečko iza stativa i aparata je potpuno profi izneo ceo foto sešn na štiklama, dosta spretnije od svojih drugarica.
Samo tu sam videla pravi modni cirkus, ali sam zbog gužve brzo pobegla dalje.
Mladi, a i nešto stariji Milanezi masovno iz šopinga idu s Primark, Zara, Bershka, kesama, preskupe dizajnerske radnje su uglavnom prazne, u nekim šopinguju žene s hidžabima, u drugim se obezbeđenje u odelima smara.
U nekoliko navrata sam sela da popijem kafu (koja s flašicom vode čak i u strogom centru košta dva evra) i u jednom kafiću sam videla nešto elegantnije ljude, po neku Armani i Max Mara kesu. Gospođa pored mog stola je Gucci patike nosila evo ovako.
Ujedno to je slika koja najbolje demonstrira opuštenost koja vlada svuda. Niko nikog ne gleda, valjda sam samo ja delovala kao potpuni kreten analizirajući svaki detalj oko sebe, ali baš mi bilo lepo.
I kad sam kod lepog, da elaboriram svoj šoping. Imala sam sreće da budem i u jednom malom gradu na obali, u čijoj blizini je bio samo jedan autlet, ispostavilo se potpuno nikakav. Toliko da nisam kupila ništa! Mislila sam da je to praktično nemoguće- da uđem u italijanski autlet i ne potrošim ni evro. Ali eto, desilo se, i super što je tako. Jer dva dana kasnije u tom malom mestu koje se zove Karara, održavala se fiera.
To je kao velika ulična pijaca na kojoj ima klope, štandova političkih partija, mnogo ušećernih badema (koje zovu addormenta suocere, što u slobodnom prevodu znači uspavljivač svekrve) i ostalih gojilica, igračaka, zečeva i ostalih sitnih kućnih ljubimaca, ali i garderobe, donjeg veša, torbi, kože, marama, obuće. Kad sam čula za to, bila sam sumnjičava. Ko zna koji je kvalitet, mislila sam i prevarila se. Tog dana, na uličnim tezgama sam obavila skoro ceo šoping, a verovatno je važno da napomenem da sam ja lik koji voli da kupi jedno kvalitetno, a ne mnogo krpičastog. Neke stvari koje imam me je sramota i da kažem koliko dugo imam, ukratko znate ono kad kažu – kupiš pa imaš ceo život…E, to sam ja. Dakle, za manje od 100 evra sam kupila – farmerke, kožni novčanik, torbu s dodatnim kaišem koji može da se menja, jednu bluzu od visokoze, dve potkošulje koje ću nositi kao majice – mešavina svile i vune, dve svilene košulje (na tezgi second hand gde je sve bila svila i sve po dva evra), pamučni donji veš – komad evro, čarape, brus, dve odlične ešarpe. I kao glupavi začin na sve to – plastične, ali divne naočare koje je Marokanac na tezgi prodavao za četiri evra.
I sad znam da se ovakve ogromne ulične fiere održavaju možda jednom godišnje, ali svako mesto u Italiji ima jedan dan nedeljno kad imaju nešto slično samo manje. Zato ako putujete, a želite nešto slično, raspitajte se kog dana i gde tačno su ulične pijace.
Ako bih pričala o cenama u regularnim italijanskim prodavnicama, definitivno je jeftinije nego kod nas. Zavisi šta hoćete.
Dobre kožne cipele koštaju, ali i u Milanu mogu da se nađu od 60 do 1.500 i više evra. Gledala sam i muške Polo, Lacoste, Armani majice, u proseku su oko 60, 70, a ženske Liu Jo farmerke su oko stotke. Najskuplje što sam kupila su bile duboke kožne patike koje sam platila 80, ali su bile snižene, inicijalna cena im je bila 180. U malom butiku tamo, na moru, sam uzela i odelo – miks viskoze i lana u fuksija boji koje sam platila 35 evra i kožni pojas koji je najbolja investicija tokom ovog šopinga – 25 evra i potpuno je božanstven. Da, na kraju sam ušla sam i u Primark gde sam uzela tri majiice za svaki dan za po dva i tri evra. I to je to. Sve u svemu oko 230 evra za svašta nešto što mi je trebalo.
Za ovakve akcije je potrebno planiranje i strpljenje, ali ja sam posle ovog godišnjeg odmora još više rešena da u Srbiji kupujem samo kad baš moram. U krajnjem slučaju bus šoping ture mogu da se nađu za 40 evra. Odeš na izmaku sezone na espreso, kupiš kaput i vratiš se. Ako te ne smara da putuješ – manje para nego Zara, kupiš “za ceo život” i još nahraniš oči. Bolje izlet do Venecije nego do tržnog centra na Novom Beogradu. Ovo gotovo zvuči kao onaj što nas je u vreme korone gađao pozivima u Milano, ali sreća ne gledamo ga i ne slušamo više, u Italiji je vakcinisano 80 odsto stanovništva i deluje da život uprkos ratu i strahu teče ponovo normalno. Srećno nam novo normalno i uspešan šoping vam želim.
***
Bonus video: Kako u beogradskom ateljeu nastaje jedan šešir
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
