"Priča naizgled deluje kao početak neke loše romantične komedije, ali je ispala mnogo bolje nego što smo očekivali".
Ne čini li vam se da ova priča na sebi ima istetoviran loš završetak romantične komedije ?
I iskreno, da je naše upoznavanje bilo rezultat neke dugo očekivane strasti možda bi bilo lakše objasniti, u originalu istina je bila mnogo opuštenija, barem isprva.
Moj partner za putovanje i ja smo se upoznali preko zajedničkog prijatelja, pročitali smo blogove jedan drugog i počeli smo da komuniciramo preko Twittera.
Imao je običaj da povremeno objavljuje komentare o svojim neuspešnim pokušajima veza i ja sam mu poslala imejl kao odgovor na jedan od ovih njegovih iskaza da bih izrazila svoje neslaganje sa njegovom teorijom o razlikama u komunikaciji između polova i uspostavili smo prepisku.
Sa mnom je podelio tok svog romana koji je pisao i, iako nisam poznavala naučnu fantastiku, dopao mi se deo o trolovima.
Ispričala sam mu o svom planu da se privremeno rešim okova svog posla jer sam pod visokim pritiskom tako što ću proputovati celu Ameriku.
Ovakvo putovanje je dugo bio moj san i razmišljala sam često poetski, zamišljala sam se kako stojim nasred polja pšenice u Kanzasu i pijem šoljicu jutarnje kafe u nekom bistrou i klimam glavom lovcima obučenim u svoju opremu za lov.
Prikladno impresioniran ovim mojim izmišljenim scenama, rekao mi je da treba da ga pozovem da krene sa mnom, verovatno pod pretpostavkom da to neću učiniti. A ja sam ga pozvala pod pretpostavkom da on neće pristati. Međutim – pristao je.
I baš tako, putovanje se razvilo od apstrakcije do svršenog čina i činilo se da je tačka u kojoj bismo mogli da odustanemo od cele ideje je odavno prošla, to je sada bilo pitanje ponosa, a ni on ni ja nismo bili voljni da priznamo da je, provesti nedelju dana u autu sa potpunim strancem, u najboljem slučaju, loš zaplet neke jeftine romantične komedije, a u najgorem nova epizoda nekog rijalitija o nesrećnim slučajevima, misteriji i ubistvu.
Dogovorili smo se da se nađemo u Denveru (grad koji niko od nas nikada nije posetio), da se vozimo kroz Nebrasku, posetimo njegovog brata i snaju u Misuriju, vidimo se sa mojim prijateljem u Severnoj Karolini, proslavimo Dan zahvalnosti sa njegovom porodicom u Zapadnoj Virdžiniji, a zatim završimo putovanje u Pitsburgu.
„Tvoja porodica neće imati ništa protiv da se pojaviš sa nekom umetnicom sa interneta koju si upravo upoznao,“ pitala sam.
„Moja porodica će biti oduševljena“, uveravao me je.
Mislila sam na svoju porodicu. Ne bi se nimalo oduševili da sam izvela takav štos.
Zaista, nisu bili oduševljeni bilo kojim delom ovog putovanja ili barem oskudnim detaljima koje sam odlučila da podelim sa njima. Majka me je stalno pitala kako poznajem tu osobu i kako mogu biti sigurna da me neće silovati ili ubiti.
Bila sam prilično sigurna da se to neće dogoditi.
Iako je moguće da je lažirao ceo svoj digitalni otisak sve do Facebook foto albuma, bloga koji je godinama prethodio našem poznanstvu, i mnoštva zajedničkih prijatelja na Twitteru koji bi mogli da garantuju da su ga upoznali uživo, činilo se više verovatno da je bio upravo onakav kako je sebe predstavljao kada je prvobitno argumentovao svoje zasluge kao dostojnog kopilota — „ dlakavog, neurotičnog, prljavog uma, smešnog, cinčnog romantičara koji je verovatno samo jednom u svom odraslom životu bio na odmoru. “
Zbog toga mi je laknulo što sam na aerodromu u Denveru izletela iz prostora za preuzimanje prtljaga i videla tipa potpuno normalnog izgleda, koji nimalo ne liči na Teda Bundija, kako tapka po svom iPhone-u i povremeno baca pogled prema vratima za dolaske.
Duboko sam udahnula i odmarširala do njega. Ovde nema ništa sumnjivo, pomislila sam.
Ispostavilo se da sam imala vrlo malo razloga za brigu.
Pored toga što nije serijski ubica, ispostavilo se da je moj partner na putovanju bio jedan od ljudi sa kojima je najlakše razgovarati na svetu. Niste mogli a da se ne slažote s njim, čak i kada je on namerno pokušavao da to oteža.
„Mislila sam da bi bilo smešno da se pojaviš i da ti nedostaje oko, a da to nikada ranije nisi spomenuo. Ali nisi. I to je u redu“, primetila sam dok smo se kretali do štanda za iznajmljivanje automobila.
„Zar i tebi nije drago što je ispalo da nisam muškarac?
Pogledao me je zamišljeno. „Pa, tu činjenicu još nismo konačno utvrdili.“
I tako je počelo pet dana vožnje, u koje smo ugurali 2.500 milja, jednu kaznu za prebrzu vožnju, bezbroj slika i niz ažuriranja na Twitteru. Ubrzo po odlasku iz Denvera, shvatili smo da, ako ne pronađemo način da ispunimo tišinu u kolima, sledeća nedelja će trajati beskonačno.
Dakle, počeli smo da pričamo. I nismo stali. Nismo stigli ni do granice sa Nebraskom, već nam je ponestalo površnih tema pa smo prešli na one lične.
Razgovarali smo o našim porodicama — on ima petoro braće i sestara, a ja četvoro — razgovarali smo o mojoj brizi o karijeri, njegovom neuspelom braku, našim pristupima pisanju, onome što nam je smešno, politici, religiji i seksu.
A kada smo pravili pauze u razgovoro, to je bilo kako bismo razmenili muzičke preporuke. Pustila sam mu svoje omiljene pesme Džoša Ritera. Upoznao me je sa bendom The Bird and The Bee. Razmotrili smo da li bi naša tematska pesma za putovanje trebalo da bude „Movin’ Right Along“ grupe The Muppets ili „Go Places“ grupe The New Pornographers’.
Složili smo se da postoji nešto u monotoniji puta i da morate da fokusirate svoju pažnju na žutu liniju ispred sebe umesto na oči osobe pored vas koja je pogodna za ispovest.
Reči su se samo nizale i stalno sam se iznenađivala šta sam bila spreman da priznam nekome koga sam upoznala pre nekoliko dana. Takođe sam bila iznenađena što smo se zaista poznavali samo nekoliko dana, a ne godina kako je delovalo.
„Da li shvaš da je jedina stvar o kojoj nismo razgovarali ona najočiglednija,“ pitao me je dok smo parkirali auto ispred Sent Luisa.
„Da. Samo sam mislio da ćemo to ostaviti do poslednjeg trenutka, a zatim da imamo užasno neugodan razgovor neposredno pre nego što treba da se ukrcam na avion kući.“
„Ne želim takav razgovor“
„Ni ja.“
To manje-više sumira naš odnos prema ‘velikom slonu u staklarskoj radnji’… ovaj, automobilu… koji je tokom nedelje postao sve očigledniji — šta se tačno dešava sa nama?
Nemoguće je provesti toliko vremena sa nekim u tako malom prostoru (‘tojote korole’ nisu baš prostrane) i ne razviti neki stepen emocionalnog stokholmskog sindroma. Dok odsustvo čini da srce postajete sve draži, blizina takođe stvara sopstvenu čaroliju.
Ali umesto da pokušamo da savladamo, definišemo ili odbacimo ovu našu jedinstvenu dinamiku, odlučili smo da je imati nekoga sa kim ćemo se rugati svemu, zasad, bilo važnije od seciranja naše kompatibilnosti i štagod značilo ovo što trenutno radimo.
Biće dovoljno vremena za tu vrstu kontempliranja u nekom trenutku. Sve to može da sačeka trenutak u kome se nećemo voziti više od devet sati dnevno, nošeni emocijama..
Pokazalo se da je to dobra odluka, iako nije sasvim ugodna za dva pisca sklona preteranom razmišljanju. Carpe diem, stalno smo se podsećali kada smo osetili potrebu da budemo introspektivni ili anksiozni.
Carpe diem, pomislila sam dok sam upoznavala njegovu širu porodicu i odgovarala na pitanja njegovog oca o mom poslednjem postu na blogu, i pomogala njegovoj snaji da ljušti jabuke za kolač za Dan zahvalnosti.
Carpe diem, šaputala sam dok sam minglovala sa pitsburškim tviterašima uz margarite i načose u subotu uveče i nadala se da ću ostaviti dobar utisak.
Ne razmišljaj previše. Ne razmišljaj uopšte. Samo uživaj. I jesam, sve do trenutka kada me je ostavio na aerodromu u Pitsburgu u nedelju popodne. Toliko smo razgovarali tokom prethodne nedelje i izgradili tako prirodan i ugodan odnos da zaista nije ostalo mnogo toga da se kaže u tom trenutku.
„Obaveštavaj me“, kazao je.
„O ostatku mog života?“ Pitala sam.
„O tvom putu kući, blesava.“
Kada sam svom partneru za putovanja rekla da pišem ovu priču, imao je samo jedan zahtev. „Nije me briga šta ćeš da kažeš ljudima, ali molim te nemoj da me napraviš većim magarcem nego što jesam. Rekla sam mu da ću dati sve od sebe da mu udovoljim.
Održavali smo svakodnevni kontakt posle putovanja i držali smo se dogovora – bez neprijatnih razgovora. Još uvek.
Mora da smo uradili nešto kako treba, jer ni mesec dana posle vožnje širom zemlje, već planiramo nastavak naše avanture — da zajedno provedemo Novu godinu u Njujorku.
Još pregovaramo oko toga da li da se suočimo sa Tajms skverom (ja kažem da, on kaže ne), ali sam uverena da ćemo to pitanje rešiti kada, i samo kada, za to dođe vreme.
Na kraju krajeva, to je bio naš pristup i do sada. Zašto kvariti dobre stvari, piše Yourtango.
Bonus video: Poznate Lepotice i Zveri
Pratite nas i na društvenim mrežama:
