Nordijsko hodanje je novi hit u Srbiji, proverila sam zašto

Podeli:
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Možda ste ih videli po gradu. Te žene samouvereno koračaju podignutih glava, pridržavajući se štapovima, koji bi se mogli uporediti sa skijaškim. Ali leto je i nisu na planini. I one hodaju, po ravnom terenu, šta će im štapovi? I taj prizor bi pre nekoliko godina možda i mogao da nas zbuni, ali danas je nordijsko hodanje postalo normalna stvar, svuda u svetu, pa i u Beogradu. Ipak, ko nije probao, ne može da zna u čemu je fora.

Lako sam prihvatila poziv na trening nordijskog hodanja u organizaciji Beogradskog trkačkog kluba. Nisam u nekoj kondiciji, ali na sajtu piše da je ova aktivnost i namenjena onima koji u poslednje vreme nisu bili naročito fizički aktivni. Tačnije, navodi se da je ovo „najjednostavniji način da aktivirate svoje telo“, da ima „maksimalan efekat, a minimalan rizik od povreda“. To mi treba!

Smeškala sam se pripremajući se za „šetnju“ i razmišljajući kako sam možda konačno našla sport koji će mi leći – nema mnogo mučenja i znojenja (jasno vam je, nisam neki sportski tip), nije problem što sam smotana (bar da hodam znam), dešava se napolju (teretane ne podnosim) i nema skakutavih, zategnutih klinki u helankama koje mi nabijaju grižu savesti zbog svakog propuštenog treninga i svake kockice čokolade koju sam u životu pojela. Predrasude su čudo. Zaista sam očekivala grupicu sredovečnih gospođa koje šetaju uz reku oslanjajući se na štapove čisto zbog imidža, jer, eto, situacija je takva da nisu na nekom planinarenju, a trčanje im je prenaporno.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

„Štapovi su specifično namenjeni za nordijsko hodanje, dakle, postoji jasna razlika u odnosu na štapove za planinarenje. Posredstvom tih štapova nordijsko hodanje mnogo više angažuje gornji deo tela nego obično hodanje, kad mi hodamo slobodno mašući rukama napred-nazad. Kada štap dođe u kontakt s podlogom, aktivira celu muskulaturu ruke, ramenog pojasa i grudnog dela. Korak je nešto duži u odnosu na obično hodanje, pa se time više angažuju i noge… „, objasnio mi je trener Dragoljub Milosavljević, koji me je dočekao na mestu okupljanja, pod Brankovim mostom s novobeogradske strane.

Polako je počinjalo da mi bude jasno da to neće biti baš „šetnjica“. Ali, nije valjda baš kao trčanje?

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

„Razlika u odnosu na trčanje je što nema faze leta. Faza leta znači da smo u nekom momentu s obe noge odvojeni od podloge, to traje milisekundu, ali opet si odvojen, dok je kod hodanja uvek jedna noga na podlozi. Samim tim i stres koji naše telo prima od podloge nisu skokovi, nego korak po korak. Ovo je malo manje intenzivna aktivnost od trčanja, ali je i mogućnost povrede manja“, utešio me je Milosavljević, upućujući me na plato gde je grupa već čekala na vežbe zagrevanja.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Naime, svaki trening počinje vežbama snage, a završava se istezanjem, tako da u kompletu traje 60-90 minuta. Centralni deo je, razume se, hodanje – ide se kejom oko kilometar i po u oba smera. Zvuči prihvatljivo. Osvrnula sam se oko sebe: dvadesetak ljudi naoružanih štapovima cupkali su u patikama za trčanje, rušeći moju pretpostavku da se ovim sportom uglavnom bave žene u godinama. U grupi s kojom sam vežbala bilo je muškaraca i žena, mlađih i starijih, onih u punoj formi i onih koji deluju kao da su tu samo da bi skinuli koji kilogram viška… Ok, odlučila sam da u nastavku gledam svoja posla i pokušam da dostojanstveno izguram trening, mada mi se sve više činilo da postoji neka caka.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Vežbe snage traju 15-ak minuta, nisu naročito teške i prilagođene su izvođenju sa štapovima, mada se mogu raditi i bez njih. Nakon toga, grupa se okuplja na šetalištu i na znak kreće s nordijskim hodanjem. Dok sam uspela da se snađem i namestim štapove, već sam ih izgubila iz vidika. Da, tako su brzi! „Marširaju“ kao jedan i dok registrujete lupkanje štapova u beton već su vas ostavili u prašini.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Već je i sledeća grupa krenula da pristiže, a ja sam još mlatarala štapovima pokušavajući da uskladim korake i pokrete ruku.

Pročitajte još:

Ok, možda nisam neki talenat, ali sigurno niko nije prvog dana ušao u fazon, uostalom, zašto bi onda postojala škola nordijskog hodanja, gde se u 16 nedelja uči sve o ovom sportu. Osim toga, došla sam u patikama za treking, a trener preporučuje patike za trčanje. Pritom su mi štapovi predugački, mogu samo da ih vučem po zemlji…

I mogu ja tako da se tešim do sutra, ali naravoučenije je da nordijsko hodanje jeste sport za koji je potrebna određena priprema, da definitivno nije tako opušteno i jednostavno brzo koračati sa štapovima ako niste navikli, ali da time može da se bavi svako ko želi i spreman je da se malo potrudi. A, čini se, takvih je sve više, jer ovaj sport svakako ima svojih prednosti u datim okolnostima.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

„Nordijsko hodanje je ove godine doživelo svojevrsni bum kod nas, za jesenju školu već imamo oko 100 prijavljenih. Verovatno je cela atmosfera s koronavirusom uticala na to da ljudi žele da budu aktivni, ali pre svega da budu aktivni napolju gde mogu da održavaju distancu. Takođe, ovo nije skup sport, jedino što je potrebno su štapovi koje birate prema svojoj visini – ima ih kod nas u radnjama i koštaju od 2.000 dinara pa do 300 evra, ali i ti najjeftiniji rade posao“, objasnio mi je Milosavljević.

Pa, možda se u nekom momentu i osilim na drugi trening.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram