Minimalistički, otmeno, elegantno.
Dr Bojana Jerković-Babović iz arhitektonskog studija „TOK“ je sledeći svoju intuiciju, usred trudnoće i pandemije, uspela da izvede malo čudo na Vračaru.
Ona je do neprepoznatljivosti transformisala zapušten, ružan prostor na vrhu jedne stare zgrade, koji je pretvorila u luksuzan, otmeni penthaus, u kojem živi sa porodicom.
Za naš portal provela nas je kroz ceo proces renoviranja, a usput smo saznali vredne savete za maksimalno iskorišćavanje prostora.
„Stan je bio poprilično zapušten i u lošem stanju. Kada smo suprug i ja došli da to pogledamo, ja sam kao arhitekta prepoznala potencijal, a on nije mogao da veruje da mi se dopada. Ali sam jednostavno profesionalno prepoznala potencijal tog stana“, govori Bojana za Zadovoljna.rs.
Na Vračaru su se mnogi vrhovi zgrada vremenom pretvarali u stambene prostore, pa je i njihov budući dom već bio stambeni po nameni, ali je skoro potpuno izmenjen što se tiče strukture. Prostor je bio podeljen na dve celine koje su spojene. Sve je bukvalno ogoljeno do betona, a spajanjem dve celine Bojana je dobila jako dobru prostornu organizaciju i dnevnu i noćnu zonu.
„Najveći potencijal je bila mogućnost da se otvori plan dnevne zone, što je meni bilo jako važno – posebno zato što se stan nalazi na visini i ima jako lepu, dvostruku orjentaciju istok-zapad, pogled na Hram… Porušeni su neki zidovi u prostoru, pa je napravljen otvoreni plan dnevne sobe sa kuhinjom i trepezarijom“, objašnjava arhitektica.
Sve obloge u prostoru su promenjene, a jedan veći zahvat je bilo i skidanje karatavana – trske koja se nalazila ispod rebraste konstrukcije, koja je jako atraktivna, dinamična i povećava visinu, priča dalje Bojana.
„Bio je to veći poduhvat, ali vredelo je jer je jako doprinelo ambijentu“, ukazuje, dodajući da samo senke koje konstrukcija stvara daju njenom domu posebnu čar.
Bojanina ključna želja – da se stan što više otvori – vodila ju je i pri uređenju enterijera nakon što su završeni „grubi“ radovi.
„Lično volim prostore sa puno svetla, koji su protočni i fluidni. Htela sam da iskoristim neke metode u dizajnu enterijera koje otvaraju prostor, kao što su refleksije, svetli tonovi, funkcionalna organizacija“, priča nam.
Smatra da beli i pročišćeni prostori nisu dovoljno životni, a stalno ih vidimo u časopisima. Nisu realni da se u njima živi, kaže arhitektica.
„Zato sam želela da belo razbijem jačim kontrastima. Meni ta crno-bela estetika jako prija, sa nekim sivim tonovima, a želela sam da provučem i teksturu bakra. Kontrasti u prostoru su dovoljno eleganti, a opet imaju neku dinamiku koja čini da prostor bude živ, da ne bude dosadan. Želela sam da imam mogućnost da kasnije mogu da uvedem neke promene – boje ili tekstil koje mogu lako da transformišu prostor, jer ne znam šta ću želeti za pet ili 10 godina“, objašnjava.
Spremanje hrane je za Bojanu i supruga ritualno i vole da okupe prijatelje i spreme im večeru. Zato su kuhinja i trepezarija projektovani tako da imaju centralno mesto u domu.
„Klasična trepezarija je izgubila značenje u savremenom načinu života, gde je sve nekako ubrzano. Ali ipak je mesto ka kojem gravitira naša svakodnevnica, pa je i dalje važno. Pošto je kuhinja u otvorenom planu praktično deo dnevnog boravka, želela sam da bude svedena i upakovana. Nije velika, ali ima jako puno prostora za odlaganje, zato što je sve ugrađeno. Ideja mi je bila da maksimalno iskoristim svaki ćošak. Sve je upakovao u monolitnu površinu, a frižider i zamrzivač su sakriveni iza stuba koji pridržava trepezarijski deo“, opisala nam je.
Zanimljiv detalj je svakako visoki sto, koji ima više uloga – može da bude mesto za obrok, ali i bar i radna površina. Površine su napravljene od keroka, materijala koji je jako otporan, a estetski jako prijatan oku.
„Imala sam dosta problema da pronađem polubarske stolice, pa smo kao privremeno rešenje našli u IKEA, a na kraju smo ostali sa tim stolicama. Poprilično sam s njima zadovoljna jer nisu kabaste, a dosta su udobne. To je dokaz da jako dobri komadi mogu da se nađu u pristupačnim radnjama“, kaže Bojana.
Zbog specifičnog prostora, nameštaj su uglavnom radili po meri.
„Bilo mi je bitno da se tonovi tekstila slažu sa tonalitetom svega ostalog u prostoru. Odabrali smo ‘pet friendly’ materijale, koji imaju jako lepe teksture i postoji širok spektar nijasni – a zaista su otporni na kandže i na fleke“, iskustvo je arhitektice.
Toplinu prostoru dodaju fotelje, koje je Bojana pronašla u kući svoje bake, a restaurirao ih je njen otac.
„To je model koji je bio aktuelan u Jugoslaviji, drvene su i jako stabilne, udobne. A sada se i vraća taj dizajn“, kaže nam.
Najzad, Bojanin dom i njeno iskustvo pokazuju da stare zgrade često imaju mnoge prednosti u odnosu na novogradnju, na šta treba obratiti pažnju ako tražite stan.
„Beogradska škola stanovanja ima vrlo značajnu poziciju u svetu – nekada su pravljeni zaista dobro organizovani stanovi. Imaju neke kvalitete koje novi nemaju. Ali, uvek bih savetovala angažovanje stručnjaka. Treba obratiti pažnju na sve što se nalazi ispod površine – mi smo morali da menjamo sve instalacije zbog starosti. Tu ne treba štedeti, jer kada se postavi dobra struktura, sve što se dizajnom enterijera kasnije pokrije ima smisla. Ali treba biti dovoljno pametan i svesti računicu na neku razumnu meru“, zaključuje Bojana Jerković-Babović.
***
BONUS VIDEO: Boemski salonac u kojem je uhvaćen stari duh Zemuna
Pratite nas i na društvenim mrežama:
