Verovatno i vi poznajete nekoga ko u svojim tridesetim godinama i dalje živi sa roditeljima - mladi u Srbiji se sve teže osamostaljuju. Zbog čega je to tako, pitali smo sociologe.
„Pošto sam jedinac, oduvek su pazili na mene i više nego što je to potrebno. Kada sam napunio 18, uopšte nije bilo priče o mom sopstvenom smeštaju. Sa 20 sam već počeo da radim, i to je bio posao blizu kuće, tako da selidba u moj stan opet nije bila tema za razgovor niti cilj za bilo koga. Život sa roditeljima je polako počeo da postaje problem. Sada imam 27 godina i imam devojku do koje putujem, što mi naravno utiče na vezu veoma negativno ali kod kuće još uvek nema priče o selidbi – kod nas nije bilo priče o tome kako ja mogu sam naći svoj smeštaj pošto je to bilo nepotrebno u očima mojih roditelja koji znaju da sam kod njih ‘bezbedan’ od svega. Pre manje od godinu dana sam ja odlučio da zivot sa roditeljima više nije moguć ali i nakon toga, svaki moj pokušaj je bio sprečen nekom bolešću, pandemijom i ostalim izgovorima. Ali kako vreme prolazi, moja želja da imam svoju potpunu privatnost i svoj život sve više raste i odlučno vodi ka tome da se uskoro odselim u svoj dugo očekivani stan daleko od mojih roditelja i rodbine“.
Pročitajte još:
Ovo je ispovest Mladena L. (27) koji je jedan od 59 odsto mladih iz Srbije, starosti od 25 do 34 godine, koji još uvek žive s roditeljima. To su pokazali podaci Eurostata iz prošle godine koji otkrivaju i zanimljivu činjenicu – da su u Srbiji žene gotovo duplo samostalnije od muškaraca – 41,1 odsto prema 75,6 odsto.
Kada je u pitanju prosek godina mladih koji se odlučuju na samostalan život, u Srbiji on iznosi 31,1 godinu, što je manje nego godinu pre (tokom 2018. prosek godina je iznosio 31,3).
Ovaj društveni fenomen je pomalo poražavajuć, posebno kada se brojke uporede sa nekim evropskim zemljama. Srbija se nikako ne može meriti sa Skandinavijom, naravno, međutim, vredi pomenuti kakvo je tamo stanje – samo 4 odsto Danaca, 4,8 odsto Finaca i 5,7 odsto Šveđana u tridesetima živi sa roditeljima.
Zbog čega je mladima u Srbiji teško da se osamostale?
Sociološkinja Smiljka Tomanović kaže da ovom problemu doprinose tri vrste faktora – strukturalni, kulturalni i institucionalni.
Siromaštvo
„Strukturalni se tiču pre svega stabilnosti i uređenosti tržišta rada, koje bi mladima omogućilo stabilno zaposlenje i prihode, kao i sva prava koja proističu iz radnog odnosa i garantuju im materijalnu sigurnost koja je preduslov za odseljenje. To kod nas nije slučaj, jer naša istraživanja pokazuju da se se mladi uglavnom zapošljavaju na tzv. prekarnim ili nesigurnim poslovima – povremenim i privremenim, ispod stečenih kvalifikacija, sa niskim primanjima i bez radnih prava. U strukturalne faktore spada i nepristupačnost stambenih resursa – nepostojanje socijalnih stanova i onih sa zaštićenom rentom, pristupačnih stambenih kredita. Istraživanja pokazuju da se mladi stambeno osamostaljuju uglavnom uz pomoć roditelja – zamenom ili kupopoprodajom ili nasleđivanjem stambenog prostora ili uz roditeljsku pomoć kod stambenih kredita“, objašnja Tomanović.
Teret odgovornosti svakako pada i na državne institucije – one nisu podstičuće za osamostaljivanje mladih, ne postoje podsticajne mere za zapošljavanje, u oblasti stanovanja, zasnivanja porodice, navodi sociološkinja. Sa tim je saglasan i sociolog Ratko Božović. On nam je na samom početku razgovora rekao da su mnogi njegovi studenti u sličnoj situaciji – nezaposleni su i bez perspektive.
„Imamo siromašno društvo, društvo ekonomske oskudice i neadekvatne socijalne mobilnosti. Masovni odlasci iz zemlje su slika jednog partijskog, zatvorenog i nemodernog društva. Kad vam odlaze najpismeniji, treba se zapitati kakvo je to društvo i kakva je njegova perspektiva“, upozorava sociolog.
Veza sa porodicom
Pročitajte još:
Kad govorimo o tome da mladi ostaju kod roditelja, moramo znati da uglavnom ne ostaju jer je to bogata porodica, niti porodica sigurnosti, nego je i porodica sama kao društvena institucija doživela veliko propadanje, ističe Božović za Nova.rs.
„Kriza, sankcije, ratovi, sve to je delovalo kao cunami i potpuno su razorili porodicu, koja je inače bila sklona padu, bila je na isteku. A nova se nije formirala. Ostala nam je tranziciona porodica – niti je tradicionalna niti savremena. To je jedno stanje koje nije dobro, jer u društvu u kojem vlada haos i nasilje, porodica po mom mišljenju mora da bude osnova“, kazao je on.
Predugo oslanjanje na porodicu takođe ostavlja jasno vidljive posledice i na pojedinca, i na društvo.
„Usporava individualizaciju mlade osobe, preuzimanje odgovornosti za vlastite izbore, proizvodi intergeneracijske konflikte zbog pseudo-solidarnosti unutar nekih porodica, odlaže zasnivanje porodice – roditeljstvo, a time i utiče na smanjenje broja rođene dece“, navodi Smiljka Tomanović.
Kulturološki faktori
Postoji još jedan faktor za ovu negativnu pojavu, kulturološki, koji se tiče se običaja i kulture življenja na našim prostorima.
„Kulturalni faktori se odnose na to da Srbija pripada zemljama južnoevropskog kulturnog kruga gde postoji snažna povezanost roditelja i dece tokom čitavog životnog toka pojedinca, sa moralnom obaveznošću intergeneracijske solidarnosti“, ukazuje Tomanović.
Uticaj kulture jednog društva na ovaj fenomen oslikava se i u podacima Eurostata – mladi u Slovačkoj, Bugarskoj, Malti i Italiji takođe tek nakon 30. godine napuštaju roditeljski dom.
„Kulturološke razlike, ali i institucionalno okruženje koje u zemljama severa Evrope različitim merama finansijske i stambene podrške podstiče nezavisnost mladih osoba, dok se na jugu Evrope države oslanjaju na vrednosti porodične solidarnosti i računaju da će mladi ključne resurse za samostalnost ostvariti preko svojih porodica“, zaključuje Tomanović.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
