Znate onu šalu - otišao po cigare i više se nije vratio? U životu Sare Popčetović, mame 13-godišnjeg dečaka s autizmom ta priča je realnost, a počela je kada je otac njenog deteta, do tada najveća ljubav njenog života, jednog popodneva pre 10 godina krenuo na trening i više se nije vratio.
Sara je zmaj. Doduše život joj kreše krila već dugo, ali ona i ranjena ustaje i bori se za svog sina Đorđa. U tim borbama ima nevidljivih i vidljivih neprijatelja – onih koji joj na ulici dobacuju „što je životinju izvela napolje“, sistemskih aždaja koje joj ne daju da ostvari detetova i svoja prava, a u međuvremenu joj je umrla i majka koja joj je pomagala oko Đoleta. Kao da to nije bilo dovoljno, dobila je i rak, pa pošto je izgurala hemoterapije i operaciju, saznala je i da je dva moždana udara iznela na nogama, a nije za njih ni znala.
Ova samohrana majka sve probleme koje nosi odgajanje deteta s autizmom – rešava sama. Doživela je čak i da joj lekari slegnu ramenima i kažu da „rodi sebi drugo dete“. U zemlji koja je neosetljiva za potrebe osoba s autizmom, Sara je bila primorana da proda stan da bi dete lečila u Rusiji, posle čega se video napredak. Tokom njegovog odrastanja stanodavci su je izbacivali iz stanova jer je dete glasno, a komšije i prolaznici im i dan-danas dobacuju uvrede. Ova mama nema pauzu ni slobodan dan. S hemoterapije je trčala kući Đoletu, znajući da ne sme da posustane jer ona je sve što on ima.
Sa njegovim tatom je bila skoro deset godina i kaže da su se mnogo voleli sve dok nije postalo teško, sve do Đoletove dijagnoze.
„Ja nemam obraza da dođem da te pogledam u oči“
„Znala sam posle mesec dana da je to to, da ako mu ne rodim dete, nikom neću. Sve je bilo super, nismo imali ozbiljnu svađu do trenutka kad je Đorđe dobio autizam. Jednog dana je otišao na trening, zvala sam ga da ga pitam gde je, on kaže – evo kod Hrama, stižem za 10 minuta. Ja ga zovem posle sat vremena, ugašen telefon. Mislila sam da mu se nešto desilo. Zvala sam ljude koji ga znaju, čekala i onda shvatila da je otišao. Mislila sam da je možda nestao na par dana, kod kuće su ostale sve stvari… Posle šest, sedam dana sam shvatila. Javio se porukom posle mesec i po, dva – ‘ja nemam obraza da dođem da te pogledam u oči’, ali ne zbog deteta, nego zbog nekog novca. Napisao je da pokušava nešto da stvori, da bi mi vratio taj novac, Đorđa nigde u svemu tome“, priseća se Sara.
Tata Đorđa nije video 10 godina, a onda su na njega naleteli prošlog leta.
„Dok ga nisam sretala, sve sam spakovala u jednu kutiju i tu je stajalo. Kako sam počela da nalećem na njega, svaku ranu mi ponovo otvara. Za ta tri, četiri susreta, uprkos svim lepim trenucima koje smo imali, meni kroz glavu samo prolazi isto – kad mi je Đorđe slomio nogu, mi na sedmom spratu, lift ne radi, ja ne mogu da ga spustim. Kad je posle operacije krajnika bio na aparatima, zvala sam ga, on je rekao da ne može ništa jer je na putu, kad me gazda izbacivao iz stana jer mi je dete glasno, kad se pijan i drogiran klinac na Kalemegdanu zaleteo na Đorđa da ga udari… Da ga je tata, veliki ratnik, šetao, ko bi se zaleteo na njega? Da li bi neko od komšija smeo da mi dođe na vrata? Ti fleševi mi prolaze kroz glavu, ne zbog sebe, nego zbog deteta koje je njegova krv.“
Taj prvi susret je i za tatu bio „šokantan“, priča Sara.
„Sreli smo ga blizu naše zgrade, skočio je, ispustio telefon, ja sam se ukopala, on kaže: ‘Stani Saro, pa i meni je ovo šok’. Ustao je, prišao i zvao da popijemo sok. Đorđe stoji sa strane, ne prilazi. Kažem mu da ne mogu da pričam s njim, da su mi svi umrli, da ne znam od čega je napravljen. Pogledam u Đorđa i kažem mu da ako hoće može da mu baci pet, ako neće – ne mora. Đole mu baci pet i vidim da su mu se napunile oči suzama. Posle toga ubrzo sam ga opet srela na Obilićevom vencu. Kaže on – hajde da sednemo na klupicu, i ja kao hipnotisana sednem. Kaže – pokušava da stane na noge da bi nam pomogao. Tad sam mu rekla ‘sve to što mi pričaš me ne zanima, ja znam da kada bi Đorđe bio zdrav i prav i da nema nikakav problem, i te kako bi došao da ga vidiš. Ništa na to nije rekao. Za toliko godina nije poslao detetu čestitku za rođendan, izbrisao ga je gumicom, ne priča da ga ima, a i to razumem, neko će ga pitati kako je, a on ne zna.“
Uporna, ali umorna
Sara priča da kad se na ulici desi da Đorđe vrisne, prolaznici ga gledaju „kao da ima dve glave“. Razne scene koje preživljavaju je ne čine ozlojađenom ni razočaranom, ali se umorila. Istrošili su je svi zlonamerni komentari prolaznika, dobacivanja na ulici, šikaniranja u gradskom prevozu. Uprkos svemu ona i Đole svaki dan izlaze u šetnje. U jednoj, u koju su izašli nedavno, ponovo su naleteli na tatu.
Još o roditeljstvu:
„On radi u obezbeđenju jednog od kandidata na predstojećim izborima i nedavno su u Knezu skupljali potpise. Đorđe i ja smo izašli u šetnju, on uvek ide ispred mene i vidim gomilu ljudi, čujem muziku… U jednom trenutku dijagonalno trči ka muzici, i vidim njega tamo, dete trči ka njemu. Ja viknem „Đorđe ne! Ne!“, a on kaže – pa pusti ga, zagrli ga i poljubi. Priđem, rolerkoster u glavi. Kaže – je l’ ste to krenuli u šetnju? Kao da je tog jutra ustao iz kreveta, poljubio svoju ženu i dete otišao na posao i sreo ih u gradu. Okrenem se, produžim, a on dovikuje – čujemo se“, priča Sara.
Ipak, uprkos svemu, ona ne misli da je Đorđev tata bio pogrešan izbor. Kako kaže, ko je kakav čovek najbolje se pokaže pod pritiskom, kad te poklope veliki i na prvi pogled nerešivi problemi.
„Tada biraš put – da li ćeš da budeš dobar ili loš. On je izabrao svoj put“, kaže na kraju.
Ova mama nema prava na tugu, depresiju, bolovanje, loš dan. Stroga je prema Đorđu kojeg uveliko drma pubertet. Kako kaže, neće živeti duže od njega, mora da ga osposobi za život. Na tome radi već godinama, sama, jaka i hrabra. Ubeđena je ipak da bi Đoletov napredak bio mnogo veći da je pored njega bar povremeno bio čovek koji je otišao na trening i nikada se nije vratio.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
