Tamara je dadilja iz Beograda i otkrila nam je jedno svoje iskustvo koje nikada neće zaboraviti.
Posao dadilja nije ni malo lak. U konstantnu brigu o detetu spadaju zabava i smeh, ali i mnogo stresa, obaveza, nedoumica i strahova. Ove žene i devojke postaju skoro pa ravnopravni članovi porodice, što znači da dele i ružno i lepo. Bilo da su to zajedničke proslave, bolesti, rođendani, svađe – dadilje preuzimaju deo emotivnog tereta i zajedno sa poslodavcima prolaze sve ove trenutke.
Jedna dadilja iz Beograda je podelila sa nama svoje iskustvo, koje podseća na scenario nekog holivudskog filma, s tim što se ovo zaista desilo.
„Radim kao dadila već godinu i po, uporedo sa studijama. Čuvam dečaka od 3 godine, kojeg sam puno zavolela, kao i on mene. S obzirom da ga nekoliko dana u nedelji čuvam po ceo dan, odnosno dvanaest sati u kontinuitetu, postala sam kao član njihove porodice. Moj odnos sa Vukijem je divan i ne predstavlja samo čuvanje deteta, već podrazumeva edukaciju i rad sa njim. Ja organizujem sa dečakom časove matematike, engleskog ili muzičkog, s obzirom na to da sviram klavir, a oni imaju jedan u kući, ja mu sviram i zajedno pevamo. Takođe se trudim da mu ništa ne nedostaje, pošto mama i tata rade po ceo dan, a ponedeljkom i četvrtkom, kada ja imam obaveza oko fakulteta, čuva ga baka, koja je već u godinama i nema snage za jednog trogodišnjaka. Zato ga, pored redovnih odlazaka u park i šetnje, vodim u muzeje, bioskop, odnosno trudim se da nadomestim sve ono što njegovi roditelji ne mogu da postignu“, priča Tamara.
Mada ovo deluje kao jedan klasičan primer posvećene dadilje, Tamara otkriva i neke manje prijatne detalje svog posla.
„Iako je sve ovo lepo, s druge strane sam doživela pomalo neprijatnu situaciju. Naime, posvedočila sam trenutku kada je mama dečaka kojeg čuvam prevarila njegovog tatu. Štaviše, jednom prilikom sam se susrela sa mamom i njenim ljubavnikom na vratima, dok smo se dečak i ja vraćali iz šetnje. To je, čini mi se, prvi put da je dečak video ovog muškarca, pa je kasnije imao milion pitanja o tome zašto taj ‘čika’ ljubi njegovu mamu. Smislila sam neku priču o rođendanu, kako mamu vole i spremaju joj proslavu, pa je zato svi ljube, i koliko god da je njemu ovo delovalo prihvatiljivo, meni zaista nije bilo prijatno“, otkriva Tamara.
„Vi kao dadilja, koliko god bile prihvaćene, nemate pravo da se mešate među njihove porodične odnose, čak ni kad oni to traže od vas. Ja sam imala molbu da se ponašam sa dečakom kao da nema tatu, a to je zaista nezgodno. Pogotovo što roditelji za sad žive zajedno, spavaju u istom krevetu, samo imaju primetno lošu konverzaciju. Ipak, koliko znam, tata se seli u junu, a dečak je sve bliži sa Džanom, maminim dečkom iz Palestine. Čini mi se da se zajedno igraju i da on sve češće boravi tu“, priča Tamara.
Na kraju ona priča i o divnim odnosima koje je izgradila.
„Na kraju svega, meni je prioritet dečak sa kojim sam izgradila divan odnos. Jednom prilikom, kada sam imala konferenciju za Ljudska prava, samo su on i njegova mama došli. Moja porodica nije prisustvovala, jer žive daleko. To mi je mnogo značilo. I mada mi je naporan ovaj posao nekada, ostajem jer sam razvila jako blizak odnos sa mojim Vukom, a njegovi roditelji mi uvek izlaze u susret kada imam obaveze oko fakulteta“, zaključuje Tamara.
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
