Ja sam tata kom nedostaje više vremena sa svojim detetom.
Zbog posla i načina života veći deo dana provodim van kuće i neretko se dešava da me supruga i sin vide samo „u prolazu“. Hronični nedostatak vremena sa porodicom ovog leta smo pokušali da nadomestimo jednim izazovom, a u glavnim ulogama bili smo nas dvojica dečaka – Marko sin i tata Vojo.
Odlučili smo da odemo na letovanje bez mame, kojoj smo dali odmor od nas. Ovo je ujedno bio i prvi put da Marko putuje van granica Srbije. Stres i nervoza koju sam osećao dok smo se spremali za put (jer, dakako, ovo jeste bilo njegovo prvo ozbiljno putovanje, ali i moje prvo ozbiljno putovanje sa njim) zanemarljivi su u poređenju sa količnom ponosa koji osećam zbog toga što je tatin mali junak odlično podneo put i što se u nekim situacijama pokazao zrelijim i izdržljivijim i od samog tate (mada to i nije toliko teško).
Iskreno, bio sam preplašen. Razmišljao sam kako ću se snaći na putovanju sa dečakom od 3 godine. Nervoza je počela mnogo pre polaska, a kulminirala je dva sata pred put. Nisam mogao da sedim mirno. Hiljadu pitanja u glavi, a samo jedan zadatak – da čitavi odemo i da se čitavi vratimo nazad. Da pokažem da to mogu. Da mi to možemo!
A sve je počelo “spektakularno” – Marko je pojeo dve praline nekih 45 minuta pred polazak, zbog čega sam bio neopravdano besan na moju majku, a njegovu baku koja mu je dopustila da to uradi. Roditeljska veličina poput mene nije mogla da se pomiri sa tim da joj je neko pokvario plan koji je predviđao da Marko, tokom vožnje koja traje nekad i duže od 12 sati, samo ćuti i spava. Naopako da će povraćati ili plakati celu noć. Ja sam odlučio u njegovo ime da će on biti miran. Ma, bravo! Svaka ti čast, tata!
Elem, bio sam besan zato što su te praline ubrzo napustile Markov stomak, a da mi nismo ni dočekali autobus. Mučnina je krenula još dok smo se vozili do mesta gde je trebalo da sačekamo naš prevoz. Povratio je dva puta. Naravno, po meni.
I tu dolazimo do prve naučene lekcije: Ako vaše dete, koje inače “ne zaklapa”, naglo zaćuti i počne rukicama da dodiruje deo tela gde se nalazi dijafragma – spremajte kese! Jer samo je pitanje trenutka kad će vaša odeća poprimiti boje i mirise “proleća”. I zapamtite – nipošto nemojte davati detetu slatkiše pred putovanje. Ovo poslednje je verovatno opšte poznato pravilo, nešto što je davno ustanovljeno, ali, eto… nisam znao i na teži način sam to naučio.
Mi smo, doduše, prvi put stigli da reagujemo i uspeli smo da se presvučemo, ali drugi put nije bilo vremena.. Marko je povratio baš u trenutku kad je stigao autobus i kad smo se spremali da ubacimo stvari u “bunker”. Tako izbezumljen, sa uplakanim detetom, u situaciji gde smo obojica obeleženi njegovom prethodnom aktivnošću, ušli smo u autobus. Marko u raspoloženju kao da je tek izašao sa obavezne vakcinacije i ja u svim nijansama čokoladnog.
“E, pa dobro veče dragi saputnici. Nadam se da ćete uživati sa nama tokom ovog dugog i napornog putovanja. Eto, mi smo se baš potrudili da vam se predstavimo u najboljem mogućem svetlu”.
I nije da nije bilo reakcija. Dve žene, koje su sedele preko puta nas, a koje su takođe putovale sa decom, ponudile su nam vlažne maramice i majicu od njihovih devojčica da se presvučemo. Pretpostavljam da su se sažalile videvši nas kako izgledamo.
Uredno sam se zahvalio i odbio njihovu ponudu. Ova roditeljska veličina je to već spremila i sad će svi na delu videti tatu godine. Ali, avaj… Torba sa stvarima koje moraju uvek biti pri ruci je završila u bunkeru zajedno sa koferom.
E, moj tata….
Tako sam naučio novu lekciju: Uvek uz sebe morate imati torbu u kojoj će se nalaziti presvlaka za dete, voda, vlažne maramice, obične maramice, grickalice (nešto suvo, tipa grisine), eventualno u obzir dolazi i neka banana. Od te torbe se nikada tokom putovanja ne smete odvajati.
Iako sam napravio nedopustiv propust, imao sam sreće. Ništa iz torbe mi nije bilo potrebno tokom prvih dva sata vožnje, s obzirom na to da je Marko posle 15 minuta neprekidnog plakanja zaspao i nije se budio do prve pauze.
A onda se, na moje zaprepašćenje, probudio raspoložen, iako je bio prilično iscrpljen. Usledila je serija pitanja.
Važna napomena: Naoružajte se strpljenjem i budite spremni da celu noć objašnjavate zašto je u tunelu jedna lampica žute, a druga bele boje. Budite inovativni, jer ćete na svakih 5 minuta morati da objašnjavate zašto još uvek nismo stigli. Ovakva putovanja su zgodna prilika da vam dete postavi na desetine pitanja, od kojih će se neka ponavljati i po nekoliko puta.
Putovali smo duže od 12 sati, sa jednim presedanjem. Sve je to moj dečak izdržao.
A onda je usledio prvi susret Marka sa morem.
Marko je video more, ej! I ne samo da je video more, već je i zaplovio njime. Vozio se trajektom! Ma, vi sigurno ni ne znate ni šta je to? Samo Marko zna.
Po dolasku u stan u kom ćemo provesti naredne dane, onako iscrpljeni, ja sa 0 sati spavanja, Marko sa nekih 3 sata sna, razmišljamo šta da radimo dalje. I ne lažem vas kad vam kažem da je njegov glas bio ravnopravan tokom odlučivanja šta će biti naši naredni koraci.
Trebalo je doneti odluku da li da odmah odemo na plažu ili ćemo najpre na spavanje. Racionalni ljudi se u ovakvim situacijama odlučuju za ovo drugo, naravno. Biće vremena, ići ćemo ovih dana. Tek smo stigli.
Ali Marko hoće sad i nema prostora za dogovor. I tu upoznajem mog sina na način na koji do sad nisam imao prilike. Shvatam da taj malac ima tako jaku volju da nema apsolutno nikakve šanse da ga odvratim od te ideje. Džaba sva moja obećanja i predlozi. Ništa nije pomoglo. Nije popustio ni kad sam uključio poslednji adut, obećavajući mu one stvari na koje mi roditelji obično odmahnemo rukom kad nam deca traže da im kupimo. Nije odustajao. Morali smo da odemo baš u tom trenutku.
I Marko je prvi put ušao u more. Ej, pa ova voda je stvarno slana!
Tih pola sata, koliko smo proveli na kupanju, postali su trajna uspomena. I njegova i moja.
A onda je došla ta prokleta temperatura i besana noć koju je tata proveo proveravajući da li su mu dlanovi, stopala i čelo vreli ili je počeo da deluje brufen koji smo poneli za “ne daj Bože” koje se, eto, desilo. Kažu da je to zbog stresa i promene sredine.
Kad je prošla “kriza”, koja je sve u svemu trajala nešto duže od 24 sata, počelo je pravo uživanje i nas dvojica smo nastavili sa stvaranjem naših uspomena. Neke su zabeležene na fotografijama za koje je Markov stric, a moj brat zaslužan, a neke ostaju u glavama i srcima ova dva dečaka.
Marko je kasnije, bez problema, putovao u Dubrovnik… Sad već kao iskusni putnik iza kog je jedna ozbiljna vožnja. Tako se i ponašao.
Po povratku nismo dopustili sebi iste greške, iako me je Marko provocirao govoreći kako je gladan i “da mu nisam dao ništa slatko da pojede”. Odoleo sam nekako tom pritisku.
Nazad smo putovali znatno duže nego prvi put. Marko je malo spavao, a ja nikako. Ali tatin heroj je ponovo sve izdržao. Plakao je samo u polusnu tokom retkih momenata kad je pokušavao da pronađe položaj za spavanje.
I to je to.
Kad smo se konačno dokopali kreveta, zaspali smo iste sekunde. Marko se najpre opirao ideji da idemo na spavanje (ne znam odakle mu energija posle svega?), ali je ubrzo pao na foru da “mora da uspava tatu koji je mnogo umoran”.
Naučili i zaključili smo, nakon ovog odlaska na more, da ne bi trebalo putovati autobusom na duže relacije (ako možeš drugačije), da nije pametno jesti slatkiše pred put, da uz pomoć mašte odlične igračke mogu biti kutija i krpa za naočare, da su vlažne maramice “must have” na svakom putovanju….
Jasno je da savremeni način života oduzima mnogo vremena i da zbog jurnjave za poslom i novcem prve na udaru bivaju porodice. Zato su ovakvi trenuci dragoceni i treba ih iznova ponavljati. Izgubljeno vreme, koje nismo posvetili deci, nikad se ne može nadoknaditi. Zahvalan sam zbog prilike da rastem zajedno sa Markom.
Naposletku, upoznali smo se bolje i dodatno zbližili. Vratili smo se čitavi!
Svima preporučujem ovakvo iskustvo. Od srca.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
