Šta deca (ne)duguju roditeljima?
Koliko ljudi – toliko ćudi, a kad su stavovi o deci u pitanju, pomnožite to sve sa 100. Poslednjih godinu dana verovatno ste i sami naleteli na neki od tekstova na temu „šta deca (ne)duguju roditeljima“. Kao da se radi o uspešnoj bankovnoj transakciji, tako se često raspravlja o odgovornosti, ljubavi, poštovanju, brizi i odnosu između dece i roditelja. Ko je kome dužan, koliko, da li je dužan ili ne?
Jedna mama iz Amerike je pokrenula lavinu kad je rekla da ona i njen muž uživaju dok se brinu o svojoj deci i gledaju ih kako rastu, ali da to ne znači da će joj biti dužni bilo šta kada porastu. Naprotiv – ona joj ne duguju ništa zato što ih je rodila. Rekla je i da se nada se da će kao majka zaslužiti njihovo poštovanje, ali na osnovu odnosa koji sagrade, ali je svesna da za to nema garancija. Slično mišljenje nedavno iznela je i hrvatska književnica Vedrana Rudan.
S druge strane nedavno smo preneli tekst o deci iz Azije i tome po čemu se ona i njihovi roditelji razlikuju od Evropljana i Amerikanaca, a to je između ostalog baš dečji dug roditeljima. Ejmi Čua, profesorka prava na Jejlu, koja je napisala čuvenu knjigu „Bojni poklič majke tigra“ ističe da je roditelj detetu poklonio život, ono najvažnije i najvrednije, i da tu detetovi dugovi tek počinju.
Pitali smo vas, naše čitaoce i čitateljke – da li mislite da su deca dužna roditeljima kad odrastu i treba li da se brinu o njima u starosti? Za nekoliko sati stiglo nam je više od 500 odgovora i evo šta ste nam rekli.
Najviše lajkova dobio je sledeći odgovor, koji je dala jedna Vesna.
„I zakonski i moralno i kako hoćete jesu, ali ako moramo da se pozivamo na to kao krajnju opciju – onda džaba sve.“
I reči jedne Tijane su odjeknule…
„Zakon je napravljen da bi skinuo odgovornost države. Ne zaboravimo da su ta stara, bolesna i nemoćna lica kotizirala ceo svoj radni vek. Deca možda imaju moralnu ili zakonsku obavezu, ali biologija misli drugačije. Trudim se da moju decu osamostalim i pustim ih da idu svojim putem, kao ptići kada napuste gnezdo. Po mom skromnom mišljenju, uloga roditelja jeste da uči dete empatiji i socijalno prihvatljivom ponašanju. Uloga države je da brine o licima koja nisu više u mogućnosti da se brinu sami o sebi. Ako bi moje dete pored svih svojih životnih obaveza, moralo još svakodnevno da se brine o meni, ja bih bila duboko nesrećna“.
Gospođa Zora je imala lično iskustvo koje je podelila.
„Mišljenja sam da deca ne treba da budu obavezna već prema mogućnostima. Ta deca imaju svoju decu i obaveze prema njima. Živim sama, deca su me zvala da budem sa njima, odbila sam i ne kajem se. Problem su roditelji sa malim ili bez primanja. Tu treba društvo iliti država da pomaže preko ustanova i ličnih dotiranja, a deca neka stvaraju i vaspitavaju nove naraštaje i po mogućstvu pomažu roditelje.“
Mnogi su se pozivali na obaveze društva i sistema prema starim ljudima, ali bilo je i onih kojima nije jasno zašto je to bitno pored žive dece.
„Zašto da društvo bude obavezno pored vas živih?! Hoćete nasledstvo bez obaveza? Tako ćete isto proći. Sramota!“
Ono što vas je čini se najviše pogodilo je reč „dužnost“ u našem pitanju.
„Dužnost…ko je kome danas dužan bilo šta da radi. Ako deca ne osećaju ljubav prema roditeljima i to rade iz ljubavi, .onda nemoj to da rade ni iz dužnosti. A slažem se da bi trebalo da pomognu svojim starim roditeljima koji su im podarili život.“
„Kakvo je to pitanje? Ona ljubav i briga koju roditelj pruža detetu stvara kod deteta istu takvu ljubav, brigu i požrtvovanje kod deteta kad roditelj ostari.“
„Po jednoj od definicija, humanost društva ne meri se odnosom prema deci i mladima nego upravo prema starima. Jer da brinemo o podmlatku nam je u genima, naklonost prema deci je iskonska, donosi radost i zadovoljstvo. Dok brigu o starima uglavnom doživljavamo kao žrtvu.“
Lična iskustva ipak mogu da budu drugačija od „treba, logično, normalno“. To nam je otkrila jedna Vera.
„Ja o svojim roditeljima brinem od kad sam toliko odrasla da sam mogla da vodim računa o njima, znači od svoje 15. godine pa sve do sada kad su stari i nikad zadovoljni, što ne bi mojoj deci nikad preporučila i ne tražim. Sad i oni imaju svoje porodice i moraju da brinu o njima. Kad ostarim videću šta ću i kako ću.“
„Ja sam poginula oko oca, a pritom mi ništa osim života nije dao. Čovek od 200 kg, morala sam iz duše i srca…I možda je sada lakše kad ga nema što znam da sam uradila sve moguće i nemoguće.“
„Ne, deca treba da brinu o svojim porodicama, ne treba da ih obavezujemo. Ja imam dva sina, zaista ne očekujem od mojih budućih snajki da brinu o nama kada više ne budemo mogli sami o sebi da brinemo, ukoliko to doživimo. Očekujem da nas poštuju, posećuju, zovu, da redovno viđamo buduće unuke. Za ostalo postoje domovi, žene koje za novac brinu o starima, mislim da ćemo za toliko biti materijalno sposobni, eventualno da oni dotiraju troškove ukoliko mi baš ne budemo u mogućnosti. Mislim da je to zdraviji odnos i duže održiv dobar međusobni odnos.“
Mnogo lajkova dobio je i jedan kratak odgovor koji glasi: „A ko treba da se brine ako ne deca?“
„Sve zavisi od toga kako se ko zadužio. Neki se kasno sete da budu roditelji, tek kad zanemoćaju. U normalnoj, harmoničnoj porodici ovo pitanje je suvišno.“
Jedan čitalac je predložio da se deci „skida pet odsto od plate i prebacuje roditeljima, a oni neka vrate ako misle da treba“.
I mada smo dobili dosta kritika na račun reči „dužnost“ jer kako ste nam poručili – to je sve pitanje ljubavi i poštovanja, bilo je dosta čitalaca koji su rekli „ako hoće nasledstvo onda su dužni“, a evo još jedne priče koja ne ide u prilog onom „jedino logično“.
„Jesu ali ne vole, ljute se, moraš da tražiš, zameraju što si bio strog, imaju traume iz detinjstva jer su morali da spreme sobu, popakuju svoj veš, što su morali da uče, što su imali malo demokratije. E sad, kad zavisiš od njih ili nekog drugog, vraćaju svojim nečinjenjem. Tako da je bolje osloniti se na nekog drugog nego na decu.“
„Ne nego da idu i čuvaju EU babe i dede starkelje za pare, a ovi u Srbiju neka krepaju. Doduše roditelji i kažu – idite deco iz ove zemlje, ne znajući ili ne shvataju da time sebi stavljaju kanap oko guše.“
„Nisu dužni. Niko nije tražio da bude rođen i niko nije svoje roditelje birao. Za odnos deteta i roditelja su uvek odgovorni roditelji; oni su tražili tu decu. Ako su roditelji taj odnos izgradili kako treba dok su im deca bila mala to će se odraziti kada ta deca odrastu. Svi roditelji kada budu matori dobiju ono što su izgradili sa svojom decom; Ako je bilo loše vratiće im se loše, ako je bilo dobro, vratiće im se dobro.“
Za kraj smo ostavili odgovor koji je na nas ostavio najjači utisak.
„Gde su normalni porodični odnosi to nije dužnost već čista ljubav gde samo vraćate ono što ste od rođenja dobijali.“
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
