Vedrana Rudan objavila je novi tekst u kojem se osvrnula na decu.
Književnica Vedrana Rudan objavila je na svom sajtu Rudan.info tekst pod nazivom „Besplatna dostava“ u kojem govori o devojčici Amaruši.
„Pre deset godina napisala sam knjigu o devojčici Amaruši. Amaruši je dete koje odrasta u stravičnom hrvatskom kapitalizmu. Otac je ne vidi jer se ubija radeći, majka je ne vidi jer ide u crkvu dok radi nekoliko poslova, baka je ne viđa… Zašto se ništa nije promenilo u proteklih deset godina? Naprotiv. Nevidljiva devojka koja žudi za pažnjom i ljubavlju raste kao hiljadu svojih vršnjaka. To je paket koji se dostavlja na više adresa, besplatna je dostava. Stavka Amaruši, vazdušni Amaruši, ništa Amaruši živi svoj život u jezivom svetu koji su za nju i njene roditelje stvorili nepoznati zlikovci. Knjiga ‘Besplatna dostava’ koja se nekada zvala ‘Amaruši’ pojaviće se, na moju veliku sreću, u subotu, 10. juna, u svim beogradskim knjižarama”, napisala je ona i dodala:
„Posvećena je deci koja žive okružena ‘lepotom’ savremenog kapitalizma, ali i dalje imaju empatiju, ljubav i potrebu da starijima od njih učine svet lepšim. Kad neki od njih malo porastu, postaće naša slika i prilika, hladna bića zgrožena stvarnošću u kojoj se bespomoćno bore. Žao mi je što niko neće u subotu besplatno dostaviti paket koji mi toliko znači u Beograd. Većina nas kod kuće ima Amaruši, kutiju sa blagom, ali nikada ne pomislimo da podignemo poklopac. Nemamo vremena, moramo da radimo, tu su vrtići, kursevi gitare, treninzi, balet… Šteta. Deca bi morala da nam budu jedino važna, da nekoliko godina kasnije ne bismo videli čudovište u nekadašnjem klupku ljubavi. Zato svi zajedno gledamo u našu nevidljivu decu. Oni postoje, oni su tu, gledaju nas nevidljive i vide sve.“
Rudan je inače poznata po tome što u svojim tekstovima komentariše aktuelna dešavanja i iznosi svoje stavove o određenim temama, a mnogi su oduševljeni njenim načinom pisanja.
***
Bonus video: Žena ženi nije vuk
Srpske arhitekte otkrivaju u kakvim stanovima nikad ne bi živeli
Foto: Linked in/ Nevena Antić ; Bojana Jerković Babović; Marko Tošković; ShutterstockU kakvom prostoru im nikako nije prijatno?
Iskusni dizajneri enterijera i arhitekte u centru pažnje su kada daju svoje korisne savete o tome kako da svoj prostor uredimo što bolje, koje cake možemo da primenimo da sve deluje prostranije, funkcionalnije… A šta kad pogledamo sve iz malo drugačijeg ugla? U kakvom stanu ovi stručnjaci nikad ne bi živeli, odnosno šta u određenom prostoru njima deluje odbojno i tu ne bi mogli da uživaju? O tome za Zadovoljnu govore troje arhitekata – dr Bojana Jerković Babović, Nevena Antić i Filip Rašković.
Bojana Jerković Babović
„Nikada ne bih živela u stanu koji nema autentičan stil i onom koji nije dobro organizovan“, kaže na početku dr Bojana Jerković Babović iz arhitektonskog studija TOK.
Dobru unutrašnju arhitekturu životnog prostora, po njenom mišljenju, karakteriše specifičan spoj estetike i funkcionalnosti.
„Smatram da one moraju biti u balansu i rekla bih čak da su i neodvojivi aspekti projektovanja, posebno u enterijeru. U skladu sa tim, estetika doma, prostorni identitet je za mene isto što i lični stil, npr. oblačenja, vizuelni identitet, pojavnost i lična ekspresija.“
Ona preferira istančanu estetiku, vanvremensku eleganciju, ali sa stavom, sa nekim bold statement detaljima i sl.
„U skladu sa tim sam koncipirala, projektovala i izvela i prostor u kom živim sa svojom porodicom. Kada bi mi garderoberi bili otvoreni, stvari u njima bi delovale kao detalji enterijera. Prosto, kako se oblačim takav mi je i stan“, kaže Bojana.
Dodaje da nikada ne bi mogla da živi u stanu koji nema definisan karakter, jasan estetski identitet.
„Čak iako je u pitanju neka eklektika, namerno kombinovanje različitosti, važno mi je da ta namera bude onda jasna i čitljiva u vizuelnom identitetu. Smatram da stil nije vezan za skupo niti mislim da je luksuz stvar cene, stil je po mom mišljenu autentičnost izraza. Kao i kod ljudi, tako mi je i kod prostora, posebno enterijera, veoma važan stav – promišljen, autentičan, poseban, nikako uniformisan.“
Ističe da ima toliko generički rađenih stanova, enterijera koji su svi isti, koji prate trendove (ili brzinu izvođenja), ali u potpunosti nemaju duha, uniformisani su i bezlični.
„U takvom prostoru ne bih mogla da živim. Iako svi opremamo stanove ili biramo detalje iz zapravo malog broja dostupnih i pristupačnih radnji u Srbiji, mislim da su odabir i kombinacija detalja ključni.“
Naša sagovornica kaže i da nije ljubiteljka mnogo boja u isto vreme.
„Iako sam projektovala i stanove sa više tekstura i boja, uvek sam se trudila da ih u kombinaciji bude što manje, da boja bude akcenat ili detalj ili nosilac nekog stava, neki ‚fazon‘ u prostoru. Na taj način je boja deo koncepta i vrlo pažljivo je biram i kombinujem. Nikad ne bih mogla da živim u stanu sa previše boja različitih gama, nekomplementarnih, ili sa previše različitih tekstura u prostoru, ili previše boja plus tekstura u prostoru. Recimo, retko mi se dopadaju drvene teksture u prostoru, posebno ako je svaki komad nameštaja od drveta drugačije nijanse braon.“
Priznaje i da joj previše nepovezanih detalja stvara nemir.
„To mi je metaforično rečeno – kao kada bi neko obukao potpuno nepovezane komade garderobe i stavio sav mogući nakit ili aksesoar koji ima. Takav odnos imam i prema stanovima.“
A tu dolazimo do balansa estetike i funkcionalnosti.
„Kako se nikad se ne bih osećala dobro u stanu u kom je sve samo funkcionalno a bez duše, bez karaktera, sa druge strane i puki dekor nema nikakvog smisla ako nije podržan funkcijom. Nikada ne bih mogla da živim u stanu koji nema dobru funkcionalnu organizaciju. Iako ovo zvuči možda logično, nažalost u Beogradu sam se susrela sa raznim stanovima i klijentima gde sam videla da se ljudi adaptiraju na veoma loše organizovane prostore i nemaju ni osecaj o tome. Ja bih dobro funkcionalnu organizaciju opisala kao onu u kojoj sve teče neometano i prirodno, sa lakim, efikasnom upotrebom prostora. Znači, bez ‘bačenog‘ prostora koji ničemu ne služi, puno hodnika koji pojedu prostor a komplikuju kretanje, puno nepotrednih komada nameštaja, pregrada, barijera, nameštaja potrpanog po ćoškovima, neprilagodjene dimenzije i sl.“
Ne bi mogla da živi ni u loše organizovanoj kuhinji, gde bi na primer, kao naše bake morala da pređe kilometre u jednoj prostoriji kuvajući ručak zato što kuhinja nije kompaktna, laka za upotrebu, bez gubitaka dragocenog vremena.
„Podela na noćnu i dnevnu zonu mi je takođe važna, ne bih mogla da živim u stanu u kom se u istom prostoru i spava i radi i jede, a da pritom ne mislim na veličinu stana nego zaista na organizovanost gde se šta dešava. Mislim da je odvajanje mikro ambijenata koji grade atmosferu korišćenja važno, koliko god stan bio mali.“
Suprotno tome, voli otvorene, protočne, svetle prostore.
„Doktorirala sam na temu fluidnosti u arhitekturi i ta tema veoma oslikava moje lične afinitete i filozofiju dok projektujem, stvaram pa i gde boravim. Otvoren plan dnevne zone, tako da uključi kuhinju i trpezariju kao glavno mesto stvaranja (hrane, pića, užitaka) i susreta (porodice, prijatelja) mi je veoma važan. Nikad ne bih mogla da živim u prostoru u kom je kuhinja neki odvojen, mali, neugledan deo stana koji nije povezan za mestom u kom se najviše boravi, a to je dnevni boravak i trpezarija. Suprug i ja volimo da kuvamo i zaista su nam spremanje, dekorisanje i uživanje u spremljenim obrocima važni, a učimo i naše dete da je to mesto gde se družimo, pričamo, stvaramo i uživamo zajedno. Za to se mora imati vremena, a time i prostora.“
Bojana takođe nikada ne bi mogla da živi u mračnim, tenzičnim, skučenim prostorima ili u stanu u kom je kretanje nelogično, komplikovano, sputano. Proporcije su joj takođe osnov dobrog izgleda i iskorišćenosti, adekvatne dimenzije, površine, volumeni za svaku namenu u prostoru.
„S obzirom da sam mama i iz iskustva znam da mala deca znače i tonu igračaka na sve strane, moram da napomenem da ne bih mogla da živim u stanu u kom ne bih imala dobro organizovan prostor za odlaganje. Da budem iskrena, i stan bez velikog garderobera bi mi bio mučan. Meni je oraganizovano = lepo. Bez uređenosti i jasnoće u prostoru ne bih mogla da živim, a to je već možda i prosto profesionalna deformacija“, priznaje.
Nevena Antić
Ono što arhitekta-dizajner enterijera prvo primeti je nefunkcionalno rešenje životnog prostora, kaže Nevena u ovom priči o takozvanim neomiljenim stanovima.
„Loše pozicioniran nameštaj je prva stvar koja upada u oko, pa mi u glavi već sami reorganizujemo prostor i čistimo višak, kako od suvišnih stvari tako i od suvišnih detalja i loše pozicioniranog nameštaja. Gabaritni komadi u malim prostorima su nešto što i laiku može zasmetati, ali se ipak jako često susrećemo sa baš takvim situacijama.“
Pored loše pozicije sofe za sedenje problematične su pozicije i npr. bračnog kreveta, kao i prostora oko njega – najčešće nedostatak istog – radi uvećanja gabarita samog kreveta, dok prostor za prolaz bude tek toliki da se čovek provuče, napominje Nevena antić iz studija Enterijerna.
„Neadekvatne boje u skladu sa orijentacijom prostorija i kvadraturom jako loše utiču na sam osećaj u tom enterijeru. Zidovi tamnih tonova malih prostora mogu ozbiljno ugušiti enterijer. Takođe, meni najneomiljenije nijanse boja – kajsija i šerpa plava, kao i svi vidovi jarkih boja, koji mogu i te kako lepo izgledati ako se dobro iskombinuju uz moderan namestaj, ali u nekoj klasičnoj postavci – nikada nisu dobro rešenje, posebno ako govorimo o toniranju svih zidova u jednoj sobi.“
Kada su detalji u pitanju, dekoracija u vidu tepiha, zavesa i slika, Nevena izdvaja kratke zavese.
Za njih teško da imam opravdanje u prostoru. Zatim, premale i visoko postavljene slike na zidu. Čini mi se da je čak i najčešće viđena upravo ova scena – veliki zid, dve premale slike smaknute ka plafonu.“
Kada je reč o rasveti, mnogii takođe ne obraćaju paznju na pozicioniranje visilica u prostoru, pa ih previše odignu od poda, smaknu u odnosu na osu trpezarijskog stola i slično.
„Dekoracija koja ne treba da se nađe na policama, a često je viđena je tzv. sitna dekoracija prenatrpana, loše grupisana, koja odaje samo utisak nereda.“
Ako govorimo o funkcionalnosti, kada je raspored prostorija u pitanju, loša rešenja uvek su otvoreni pogled iz dnevnog boravka ka toaletu, ulazak u spavaće sobe iz dnevnog boravka, nepostojanje hodnika i slično, kaže Nevena.
„Sve u svemu, u projektovanju nikada ne primenjujem jarke nijanse zidova -svih zidova – u jednoj prostoriji, kratke zavese, loša pozicija nameštaja, sitna bespotrebna dekoracija.“
Filip Rašković
Kod projektovanja enterijera svaki prostor je novi izazov i poseban za sebe, tako da sve potencijalne nedostatke i mane se koriste kao početna tačka da bi se iz prostora organizacijom i uređenjem izvukao njegov maksimum, kaže Filip Rašković.
„Ono što može biti najveći nedostatak na koji ne možete da utičete jeste mala spratna visina i nedovoljna osvetljenost prirodnom svetlošću. Prostori koji imaju male otvore na fasadi dosta gube na prirodnom ambijentu, pa se u tom slučaju uvek preproučuje upotreba svetlijih tonova za dizajn. Uz to, mala kvadratura može biti samo izazov koji se pravilnim rasporedom elemenata i formi može lako savladati.“
Danas je sve zastupljeniji trend novogradnji koje unapred već imaju definisan raspored prostorija, a posebno položaja kuhinje, podseća Rašković.
„Ukoliko ne želite da započinjete veće građevinske radove, ovo je još jedna stavka koja vas može ograničavati u projektovanju. Težim da rezultat uređenja prostora bude sveden, izbalansiran i neopterećen jer se time postiže ugodnost i harmonija u boravku u istom. Ne dopadaju mi se prostori koji su previše mračni, zatrpani velikim brojem detalja, prejakih i akcentovanih boja, kao i prostori u kojima elementi nisu skladno raspoređeni“, zaključuje naš sagovornik.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
