Silna želja za detetom je tu, ali trudnoće nema. Sedam godina. Uz vantelesnu oplodnju rodi se nada, ali ubrzo se raspriši. Sve dok jednog dana ne uspe. O svom putu kroz VTO do dva mala zvrka za portal Nova.rs priča Aleksandra Manojlović Kocić iz Niša.
„Januara 2012. godine odlučili smo da proširimo porodicu, tada smo suprug i ja još uvek bili u vezi. Ali ubrzo smo shvatili da to neće biti tako lako. Zbog mojih policističnih jajnika i insulinske rezistencije bila nam je potrebna pomoć“, seća se Aleksandra Manojlović Kocić (35), profesor filozofije, kako je sa suprugom Draganom počela da razmišlja o vantelesnoj oplodnji.
I krenuli su – testovi, analize, provere, skupljanje papira, stimulacija lekovima, pa aspiracija, tj. prikupljanje jajnih ćelija, pa transfer embiona u matericu posle oplodnje.
Pročitajte još:
Međutim, prvi pokušaj VTO bio je samo delimično uspešan, Aleksandra je imala takozvanu biohemijsku trudnoću, onu koja se ugasi brzo gotovo koliko i nastane.
„Pomirila sam se sa tim da možda nikada neću imati svoje biološko dete. Ipak, to nije značilo da nikada neću biti majka. Opcija usvajanja je uvek postojala i postoji i dalje.“
Priznaje da taj početni poraz, ti trenuci jesu najteži. Ali ne toliko da Aleksandru odvrate od sna da ima svoju bebu.
„Proces VTO mi nije bio težak. Najteže je čekanje rezultata beta testa, da li smo uspeli ili ne. Međutim, čak ni posle treće, uspešne vantelesne pozitivna pozitivna beta nije donela olakšanje jer sam posle druge imala spontani pobačaj u 12. nedelji blizanačke trudnoće“, priča Aleksandra.
Onda je konačno osvanuo dan kad je bilo jasno da je sreća tu. Samo ta sreća nije došla sama. Došla je sa zebnjom da li će sve biti u redu, da li će opet biti kao prethodni put…
„Zaista jesam bila presrećna kad sam konačno shvatila da sam trudna, naročito što su opet blizanci, ali sam svaki ultrazvuk čekala sa nestrpljenjem i strahom da li se bebe lepo razvijaju. A za to vreme svi oko nas su se radovali jer znaju koliko smo se za to borili. Sedam godina.“
Srećom, trudnoća je prošla uredno, bez većih komplikacija. I porođaj je prošao dobro. A ono najbolje je usledilo kad je Aleksandra posle toliko vremena dočekala da se oseti kao majka.
„Bebe su stigle putem carskog reza koji je rađen u spinalnoj anesteziji kako bih ih videla odmah po rođenju. Taj trenutak sreće kada vidite dva malena zamotuljka na koja ste čekali sedam godina je neopisiv, nema tih reči koje bi to dočarale.“
I onda se sve promenilo. Njen i Draganov život dobio je nove boje, više nisu bili samo oni, kuća je odjednom bila puna, sve je primilo drukčiji smisao.
„Od kada su dečaci stigli, oni su sada na prvom mestu. Sve je njima podređeno. Oni nam ispunjavaju i uveseljavaju dane. Ali ne samo to. Naša sedmogodišnja borba donela je strpljenje. Posle tako nečeg naučite da živite sa tim da vaše vreme tek dolazi, da nam neko drugi kuje planove i da, koliko god nešto silno želeli, ostvariće se onda kada za to dođe vreme.“
U Srbiji preko 400.000 parova ima problem da dobije bebu. Za sve njih Aleksandra ima samo jednu poruku.
„Ne treba nikad da odustaju, treba da se bore, a ne da posustaju jer ih njihova beba čeka negde. Kraj borbe tek treba da se pretvori u prelepi početak.“
Svi oni koji imaju problem sa neplodnošću mogu da pozovi Centar za vantelesnu oplodnju na broj 0800/333-030. Tu će dobiti važne informacije o svemu što ih zanima – i ako samo žele da se informišu i ako uveliko razmišljaju o procesu vantelesne oplodnje.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
