Treba li da je dete u stanju da samo radi domaći?
Treba li da mališani pred polazak u školu znaju da čitaju, pišu, sabiraju, vezuju pertle…? Koja su očekivanja, a kakva je realna situacija u našoj zemlji? O tome za Zadovoljnu govori učiteljica Marija Milinović.
Za početak ona govori šta zapravo dete treba da zna pred polazak u prvi razred, postoje li neke opšte smernice i očekivanja – treba li da zna da čita i piše, sabira, oduzima, da crta, da imenuje godišnja doba i mesece, da zna brojeve…?
Ne moraju nužno da znaju da čitaju i pišu
„Pred polazak u prvi razred dete bi trebalo da poseduje znanja koja su propisana predškolskim programom. Dete treba da zna da pravilno drži olovku i piše osnovne linije. Razvijena grafomotrika je veoma važna – da zna da piše prave, kose, krive i izlomljene linije različitih veličina i dužina, poštujući linije ili kvadratiće u svesci.
Dete treba da zna da ponovi napisanu liniju, tj. da ume da nastavi da piše ‚kao što je započeto‘. Što se konkretnih slova tiče, pre polaska u prvi razred deca treba da znaju da prepoznaju i imenuju slova, kao i da odrede kojim slovom i glasom počinju reči, na kom mestu u reči se nalazi određeno slovo i slično, ali ne moraju nužno da znaju da čitaju i pišu.
Potrebno je da znaju da prepoznaju osnovne oblike i da prebrojavaju elemente do 10. Takođe, trebalo bi da znaju da prepoznaju i imenuju brojeve van ustaljenog brojevnog niza. Deca treba da budu upoznata sa svetom koji ih okružuje i odlikama prirode – da znaju dane u nedelji, da umeju da imenuju godišnja doba i njihove odlike (da je zimi hladno i pada sneg, da je leti toplo i idemo na more, da na jesen opada lišće…).
Trebalo bi da poznaju sve ono što su mogli da vide i osete svojim čulima i kroz svoje iskustvo, ono što je konkretno. Trebalo bi da umeju da povežu ono što vide, čuju i osećaju sa pojmovima koji ih okružuju. Primera radi, dete zna da je lopta okrugla i ‚glatka‘ (tj, da nema ivice) i na osnovu toga treba da pretpostavi da je svaki predmet takvog oblika – lopta. Sa apstraktnim pojmovima se upoznaju i počinju da ih savladavaju kada krenu u školu“, kaže Marija i dodaje da na programu za predškolce u okviru Edukativnog centra Učiteljica, čiji je i ona deo, upravo se fokusiraju na te konkretne pojmove i osnovna znanja koja deca treba da usvoje pre polaska u školu.
Očekivano je da zna da se samo obuva i pere ruke
Naša sagovornica priča i da li je poželjno da se dete samo oblači, obuva, pere ruke…
„Ne samo da je poželjno već je i očekivano. Samostalno oblačenje, obuvanje, zakopčavanje itd. su veštine koje dete treba da savlada između šeste i sedme godine života. Higijenske navike (pranje ruku, zuba, odlazak u toalet itd.) takođe treba da budu razvijene do sedme godine života. Deca bi u prvom razredu trebalo da budu sposobna da samostalno funkcionišu u smislu pripreme za polazak u školu, odlazak u krevet itd.“
Naučite ga da samo organizuje svoje vreme
A kakve radne navike dete treba da formira pre prvog razreda, treba li da je u stanju da samo radi domaći?
„Dete bi, kao što smo već pomenuli, trebalo da ume da se samostalno pripremi za školu u smislu pakovanja ranca. Naravno, detetu to na samom početku treba demonstrirati – roditelj je tu da pokaže detetu kako da to uradi. Takođe, veoma je važno da dete naučimo da organizuje svoje vreme. Kada krene u školu, broj obaveza (školskih i vanškolskih) se povećava, te ukoliko dete ne ume dobro da organizuje svoje vreme, sve to može postati veoma stresno.
U prvom razredu veoma je teško da se deca samostalno izbore sa svim promenama koje su ih zadesile, te je roditeljska podrška neophodna. U svemu moramo imati zdravu granicu – da, treba da se nađemo detetu ukoliko mu je pomoć potrebna, u početku će biti potrebno vođenje kroz, recimo izradu domaćeg. Međutim, ono što ne treba kao roditelji da radimo jeste da insistiramo da budemo prisutni pri izradi domaćeg ukoliko dete pokaže da se samostalno dobro snalazi i da radi. Deca kojoj je potrebna pomoć pomoć će i tražiti i roditelji treba da budu tu da dete vode i da pruže podršku. Vremenom distancirajte sebe i pustite dete da pokuša da se samo snađe i da samo uradi. Sa prvacima je veoma važno da sve radimo postepeno i bez naglih promena jer već doživljavaju velike promene u svom životu.“
Učiteljica Marija priča šta se u suprotnom dešava – šta ako dete krene u školu bez ovih stečenih veština?
„Sva znanja i veštine koje deca steknu u predškolskom su od velike pomoći za savladavanje gradiva koje ih čeka u prvom razredu. Ukoliko deca nemaju stečene sve ove veštine, biće im teže da se nose sa svim promenama, obavezama i sadržajima prvog razreda, no, to nije kraj sveta. Jedino što će biti potrebno jeste dodatni rad u školi i kod kuće i dosta strpljenja kako od učitelja, tako i od roditelja. Nijedno dete nije ostalo uskraćeno za znanja i veštine koje se stiču polaskom u školu i svako dete će sa ili bez prethodnih znanja i veština savladati gradivo prvog razreda, samo drugačijim tempom.
Ono što ne treba raditi je paničiti i deci stvarati dodatnu tenziju i stres. Savet za roditelje je da se zaista maksimalno naoružaju strpljenjem. Svako dete je različito i svako dete uči različitim tempom. Decu nikako ne treba upoređivati (čak ni braću i sestre), jedno dete će shvatiti i savladati sve na prvu loptu, drugom će biti potrebno više vežbe i ponavljanja. Ono što je potrebno je da budemo posvećeni i da deci pružimo podršku. Da ih ohrabrujemo da uče i rade i da daju sve od sebe. Rezultati, sasvim sigurno, neće izostati.“
Ona napominje i da je emocionalna priprema za polazak u školu od izuzetne važnosti za decu. Velika je promena i veliki korak od predškolskog do prvog razreda. Kada dete zna šta može da očekuje od prvog razreda, mnogo će se lakše nositi sa obavezama, gradivom i učenjem.
U većim gradovima deca su uglavnom spremnija unapred
U svemu se ipak nameće pitanje kakva je situacija u praksi – koliko dece je spremno unapred, a koliko njih kreće od nule sa učiteljicom.
„U različitim sredinama i u različitim školama (pa čak i odeljenjima) situacija je drugačija. Ne postoji neka univerzalna statistika koju možemo pogledati da bismo dali precizan odgovor. Moguće je da je situacija u većim gradovima takva da je veći deo odeljenja spreman unapred, dok je u manjim sredinama situacija obrnuta. Ovo nikako ne treba uzimati zdravo za gotovo jer, opet, ne možemo to znati sa sigurnošću, niti imamo statistiku. Školski program predviđa kretanje od nule, a na učiteljima je da procene stanje u svom odeljenju i da prilagode rad sastavu odeljenja. Učitelji će uvek raditi u korist dece i uvek će birati one metode rada koje najbolje odgovaraju kako odeljenju u celosti, tako i svakom učeniku individualno.“
Naša sagovornica otkriva i kakvo je stanje sa držanjem pažnje – kako se deca u početku navikavaju na to da sede koncentrisana 45 minuta? Uostalom, koliko su deca danas, u doba telefona i tableta, uopšte u stanju da sede pola dana mirna na času?
„U današnje vreme se prosto samo nameće da čas bude dinamičniji i ispunjeniji aktivnostima. Čak su i odrasli donekle izgubili mogućnost da budu u punom fokusu 45 minuta, ali mi imamo mogućnost samoregulacije – te sebe ‚teramo‘ da se fokusiramo u dužim vremenskim intervalima, ukoliko je to potrebno. Kod dece ova sposobnost nije razvijena u tolikoj meri i deca će otvoreno pokazati da im je dosadno.
Ono što treba napomenuti i imati u vidu jeste da, iako čas traje 45 minuta, gradivo se ne obrađuje sve to vreme. Učitelji su vrlo svesni dečijih mogućnosti i zbog toga su časovi podeljeni na segmente. Učenici se kroz jednu aktivnost pripremaju za čas, kroz narednu pravimo uvod u lekciju, kroz treću obnavljamo i ponavljamo ono što smo naučili itd. Sama obrada gradiva jeste centralni deo časa, ali u proseku traje 20-30 minuta u zavisnosti od predmeta i nastavne jedinice. Deci je potrebna dinamika i zbog toga se trudimo da čas ispunimo različitim aktivnostima i igrama koje će deci pomoći da bolje shvate gradivo, ali i da održe pažnju i fokus. U velikoj meri je smanjen način predavanja ‚učitelj priča, a deca slušaju‘ jer jednostavno deci pažnja popušta. Dati detetu konkretnu aktivnost – da nešto pravi, prati, crta, zaokružuje, čita, ispravlja, mnogo je efektnije i doprinosi boljem shvatanju gradiva.“
Tu je i pitanje discipline…
„Što se discipline tiče, deci je potrebna jasna struktura. U svakoj učionici, svaki učitelj i učiteljica imaju svoja pravila (mnoga su univerzalna, poput podizanja dva prsta, slušanja sagovornika, zabrane pričanja ‚svi u glas‘ itd.). Najbolji način za održavanje discipline jeste zahtevanje da se pravila poštuju, ali i sprovođenje posledica kršenja pravila do kraja. Primera radi, u Edukativnom centru Učiteljica imamo razvijen sistem poena koji deca obožavaju. Na kraju svakog časa deca dobijaju pozitivne poene za sve što su uradili na času i negativne poene za ona ponašanja koja nisu u skladu sa pravilima. Veoma je važno da kao učitelji istrajemo u onome što smo predstavili deci. Veoma nam je teško da deci na kraju časa oduzmemo poene, ali to su posledice nepoštovanja pravila i mi moramo da istrajemo u tome. Na taj način kod dece razvijamo svest o njihovim postupcima, a i poštovanje prema nama kao jednoj vrsti autoriteta. Dakle, recimo da je u učionici buka i deca pričaju u glas – prvo ćemo ih opomenuti, podsećamo ih na pravilo koje postoji i ističemo da ga đaci krše. Ukoliko se nepoželjno ponašanje nastavi, rešenje nije da kažemo – ukoliko se ne smirite, oduzimam poene, već ispratite proces do kraja – đaci, upravo vam je oduzet poen jer ste pričali svi u glas, ukoliko nastavite, biće oduzet još jedan. Nastavljamo sa radom.“
Vrlo je važno znati i zbog čega se javlja problem sa disciplinom – da li su deca umorna, da li im je aktivnost previše monotona…
„Učitelji veoma dobro procenjuju situaciju i znaju na koji način da umire grupu – ponekad prekidamo sa radom i odigramo neku igru ili uradimo takozvanu brain break vežbu, sve zavisi od situacije.“
Veliki raskorak između predškolske i školske organizacije rada
Na kraju, šta je u svemu ovome ohrabrujuće kad je u pitanju stanje među đacima u Srbiji, a šta je možda poražavajuće i moglo bi bolje?
„Deca su veoma znatiželjna. Jedva čekaju da saznaju nove stvari, veoma ih je lako zainteresovati za različite teme, samo ako imate dobar pristup. Ako deci nešto predstavite kao igru ili misteriju, ona će se u potpunosti posvetiti učenju i radu. Čini se da je zaboravljeno da su deca ipak deca i da o svetu oko sebe oni saznaju kroz igru i zabavu. Škola i čas treba da budu mesto gde će deca uživati, gde će kroz njima prilagođene aktivnosti saznavati nove informacije o matematici, prirodi, muzici, jeziku. Napravljen je veliki raskorak između predškolskog i školskog obrazovanja u smislu organizacije rada, te se deca susreću sa većim promenama nego ranije. To bi bilo dobro regulisati kroz postepene promene koje bi mogle da se dese u školskom sistemu. Praksa pokazuje da su deca veoma uzbuđena oko polaska u školu. Ona pokazuju želju za novim iskustvima, njihova pažnja na časovima je usmerena ka saznavanju nečeg novog i često nam na času prvo pitanje dece bude – šta ćemo novo da učimo danas. Takva radna atmosfera je veoma ohrabrujuća i govori nam da su deca veoma voljna da uče, rade i istražuju.“
BONUS VIDEO: Jelena Đoković: Šta me je privuklo konceptu svesnog roditeljstva
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
