Podizanje dece zapravo nikad nije bilo teže. Od roditelja se očekuje da sve stignu, ali da ne traže puno pomoći, a najčešće su rastrzani između posla, dece i ostalih obaveza. Šta rade zaposlene mame i tate kad se dete razboli, a nemaju pomoć najbližih koji mogu da uskoče?
Ja sam se zaposlila kada mi je dete imalo 6 meseci, morala sam. U početku je to bilo svega 3 sata dnevno, a ulogu dadilje su ispunjavale moje drugarice i sestre, jer moji roditelji rade, a tadašnja svekrva mi je rekla “da zamislim da je mrtva”, odnosno da ne očekujem nikakvu pomoć. Evo, i 4 godine kasnije, situacija je slična.
Za skoro 5 godina koliko moje dete ima, retko koji virus smo preskočili, čak nas ni boginje nisu zaobišle. U tom haosu, pa evo do dan danas, mogla sam da se oslonim na roditelje kada imaju vremena, sestru kada joj obaveze to dopuštaju, pa čak u jednom trenutku i na moju 73 godine staru baku. Tata mog deteta je odlučio da ne živi u Srbiji, njegova porodica takođe ne učestvuje, tako da svaka obaveza, bilo da su virusi, doktori, razne aktivnosti i celokupno gajenje deteta spada na mene i pomoć koju dobijam od moje porodice, koja često podređuje svoje obaveze nama.
Za sad sam imala razumevanja na oba radna mesta, ali s druge strane, meni lično, odsustvo i bolovanja stvaraju veliki pritisak, pogotovo kada krene niz prehlada i vežemo virus za virusom. Na to dodajte stres, gradske gužve i haos kada se brinete da li stižete po dete na vreme. Tada jedino mogu da se oslonim na komšinicu, koja zajedno odlazi po moje i njeno dete. I mada konkretno rešenje nemam, iskreno verujem da su ljudi u pravu kada kažu da će nakon prvog razreda biti lakše.
Za početak, jedna Beograđanka je podelila svoje iskustvo.
„Iskreno, izgurali smo ovih godinu i po dana koliko nam dete ide u jaslice, samo zahvaljujući tolerantnim šefovima. Prvih godinu dana je bilo baš pakleno jer je on svake nedelje bio bolestan, retko je uspevao da veže dve nedelje u vrtiću. Naši roditelji žive na više od 200 kilometara od Beograda i imaju svoje poslove, obaveze, tako da je komplikovano da uskoče za čuvanje, a pošto imamo veliki kredit za stan, nemamo mogućnosti da priuštimo dadilju, čak ni za povremeno čuvanje, tako da ne znam ni kako da odgovorim na pitanje kako se snalazimo. Ostajemo naizmenično s njim, nekad radimo od kuće, pa ako nije mnogo bolestan, damo mu da gleda crtaće, a mi radimo. A ako je ipak situacija kad dete zahteva stalnu brigu, onda se prosto nadaš da će šef imati razumevanja. Dešavalo se da uskoči moja sestra kad je na trudničkom, mada je i to rizik jer nju izlažemo virusima, dolazila je par puta i sa malom bebom da ga čuva, što je tek vratolomija. Par puta smo morali da ga pošaljemo kod bake i deke, jer je bio u pitanju duži period, a mi nismo bili u mogućnosti da uzmemo bolovanje na dve nedelje, iz različitih razloga, najviše kolegijalnih. Nekad baka uspe da iskombinuje svoje poslovne obaveze pa dođe na dva, tri dana da ga čuva, a ukoliko umesto nje dođe deda, onda mora ipak neko od nas da ostane da radi od kuće jer deda nije vičan da uspava dete, spremi hranu itd. Sve u svemu, konstantna gimnastika i kombinatorika koja iscrpljuje. Ali niko nije rekao da će biti lako, tako da, evo, ipak nekako uspevamo da se ne raspadnemo svi kolektivno.“
S obzirom na to da ova tema muči mnoge mame i tate u Srbiji, pitali smo vas, zaposlene roditelje koji nemaju baka-deka servis ni dadilje, kako se snalazite kad su deca bolesna?
Evo šta ste nam rekli.
„Molim šefa da mi dozvoli (nenajavljeno) korišćenje godišnjeg odmora. Ako baš ne može, otvaram bolovanje, a sledećeg meseca se natežem sa računima i novcem uopšte, jer je bolovanje jako ‘skupo’ za korišćenje.“
„Imam divnog poslodavca. Nikada nije problem za dete i nikada nismo odrađivali te dane.“
„Snalazimo se, nekad bolovanje, nekad sam ja prva smena, a žena druga ili obrnuto. Radimo u školi i menjamo smenu na dve nedelje.“
„Nikako, šizim ludim, idem na bolovanje jer moram, suprug da bi uzeo slobodan dan bar nedelju dana ranije mora da najavi! Non-stop cimanje zbog bolovanja na listi za otkaze visim i tako.“
„Bolovanja. Dokle može. Otvarala sam kad god sam morala. Prolazila sam tako. Na kraju sam dala otkaz, jer jednostavno više nije moglo, troje dece, uvek jedno bolesno, kad to ozdravi na red drugo, posle njega treće. Na sve to škola… Pa ću jedan period odmarati i biti uz njih. Svaki mesec neki novi virus.“
„Bolovanje, a onda ispaštam. Radim drugu smenu do 10. E, onda je još gore, ko će popodne u vrtić po dete i ko će da je čuva. Ko stigne. Komšije, snalazi se ko kako mora. Pritom, ja živim u zajednici, ali su svi zaposleni i rade u smenama, pa se jedva krpim. Kapa dole onima koji baš baš nemaju nikog. Mučenje baš. Još ako je dete mlađe od 3 godine, borba – šta drugo. Nek smo živi i zdravi. Tako nam je uređen sistem.“
„Bolovanje ili godišnji.“
„Nikako moraš da biraš posao ili dete. Ovo je Srbija ipak.“
„Ne radim, muž radi. Kad on ne radi, radim ja. Oboje = nemoguća misija. Penzija = misaona imenica.“
„Spašava me rad od kuće koji je zaživeo u koroni. Inače bih do sad 100 puta otkaz dobila.“
“
