Dečju želju za ljubimcem prate krokodilske suze i čvrsta obećanja da će brigu oko psa, mačke, zeca preuzeti na sebe, da će im čistiti kaveze, šetati ih tri puta dnevno, kupati, hraniti, dubiti na trepavicama.
Umorna od dugogodišnjih vapaja, verujući u ‘sve ću ja ne moraš ti ništa’ potpuno impulsivno, bez ikakvog plana, jedne julske subote pre četiri godine okrenem lika kog sam našla preko oglasa i kažem mu da ćemo moj sin i ja sutra doći po štene labradora.
Moj sin je od četvrtog razreda osnovne škole, svakog dana besomučno ponavljao svoju najveću životnu želju – kuca. Izdržala sam stočki i smišljeno do njegove 15. Moja impulsivna odluka da Nora uđe u naše živote nije baš slučajno pala baš tada. Veći je, zreliji, više nema strah od pasa, shvata šta je odgovornost, a na kraju krajeva – obećao je.
Njegov entuzijazam oko obaveza je trajao tačno do trenutka kada je Nora posle vakcina napokon smela da izađe. Onda, kad je to postala dnevna obaveza koja ne može da se eskivira i za koju ne postoji „malo ću posle“, u ušima je već počelo da mi odzvanja – a je l’ možeš ti danas, evo sa’ću, pa sat vremena kasnije opet evo sa’ću. Od tada do danas periodično vodimo ratove po kući ko će šta, uglavnom se i svađamo samo oko Nore. Moja očekivanja nikada nisu splasla, ali sam voleći je iz dana u dan sve više preuzela na sebe sve što vam stiže u kompletu u trenutku kada psa dovedete kući.
Ona je moje sunce, antidepresiv, moj personalni trener, ljubav najveća i više svoj život ne mogu da zamislim bez onih nekoliko minuta kad spava na leđima sa sve četiri u vis. Kad ljudima kažem da sam je uzela da bih postala bolji čovek, svi se smeju, a ja znam da to baš i nije istina (iako zahvaljujući njoj jesam postala bolja) i da sam je uzela sinu jer svako dete zaslužuje da ima psa.
Ono što sam shvatila od kad je imam i što često ponavljam svim svojim ljudima čija deca isto kukaju da hoće kucu je – ne! Ne uzimaj detetu psa. Psa uzmi sebi, samo ako ga ti želiš jer sve iza toga je tvoja obaveza i tvoj uspeh ili neuspeh. Pa pogledajte samo sve ludake koji uzmu psa pa se predomisle, kao da se radi o novom paru mokasina koji, eto, malo žulja, pa ih vrate u radnju i traže pare nazad. Pogledajte sve te jadne napuštene životinje na ulicama… Šta mislite kako su dospele tamo? Tuga.
Još jedna stvar koje se setim kad pomislim na onog cara od tate koji je decu naterao da potpišu ugovor u kom su tačno bile naznačene njihove obaveze oko ljubimca je – pas nije samo šetnja. Psa redovno češljaš jer se linja toliko da njegovu dlaku nađeš i u šerpi s poklopcem koja stoji duboko u kuhinjskim elementima. Čak i ako ga češljaš svaki dan – kuću usisavaš isto svaki dan (ne ja nisam postala otporna na dlake, i dalje me nerviraju). Psa vakcinišeš, kupuješ mu lekove ako se razboli, vodiš na infuzije ako se više razboli, možda i sterilišeš, vodiš računa o svim datumima koji su važni za njegovo zdravlje. Očešljaš ga, okupaš, osušiš, onda dva sata čistiš kupatilo posle kupanja, a dok izađeš iz kupatila, podovi su ti opet prekrirveni – ovaj put vlažnim naslagama dlake, usisivač ti je već neko vreme najbolji ortak. Kad dođeš s posla – grize te savest što je bio sam, pa se igraš bez obzira na glavobolju, zubobolju, umor, želju da odmoriš i da te svi puste na miru. Ne, to nije opcija jer tvoj „zračak sunca“ te gleda onako molećivo, šarmantno, ljubavno i idemo – bacaj lopticu, vuci konopac, seckaj jabuku, valjaj se po podu i ispuštaj čudne zvuke.
Ti si osoba koja uvek prva odlazi sa svake žurke, pića posle posla, druženja. Kad putuješ, angažuješ sitera za psa i plaćaš ga suvim zlatom samo da „čedo“ ne pati, a onda se na moru budiš usred noći razmišljajući – da li će uginuti od tuge. Postaješ potpuno iracionalan, znaš da preteruješ ali boli te briga – voliš ga kao sebe, nekad i više (jer njegove potrebe su tako često ispred tvojih). Ako se nekad napiješ i dođeš kući u zlo doba, a hoćeš i da odspavaš ujutru – računaj na šetnju u tri ujutru tokom koje se pridržavaš za drveće i moliš boga da te neko ne vidi, a ona mala njuška te čudno gleda jer kapira da nešto nisi skroz svoj i kao da ti se malo i smeje. Nema više vikenda u pidžami ceo dan, oblači se čim otvoriš oči jer ljubav čeka da ide napolje…
O svemu što dobiješ sa tim novim članom porodice, neću dugo. Reći ću samo da mi je kad sam se jednom jako rasplakala, ona dugo lizala suze i gurala me naizmenično šapama kao da me opominje. U tom trenutku najviše na svetu je želela da se opet nasmejem i da suze nestanu. I sve je uradila da tako i bude. U životu retko imaš privilegiju da te neko toliko voli, a samo deca i životinje to mogu tako jako i čisto. Baš zato – ne uzimaj psa detetu nego sebi!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
