Dok držim na sisi dete koje već uveliko priča i hoda, prijatelj me pita: „Izvini, ali dokle tako?” Izvini, ali to te se stvarno ne tiče.
Da mi je neko pričao da ću da dojim dete od 20 meseci, dete koje priča i hoda, toliko da ide ka meni i govori „mama sisi” kada želi sisu, rekla bih mu da se to ne dešava ni u najluđim snovima, da je to bolesno, da ja nisam ta osoba. Ali eto me, tu sam, dojim i ne znam kad će se to završiti.
SVE JE POČELO OVAKO
Pre nego što ću se poroditi imala sam jasan stav oko dojenja – probaću, pa kako mi ide. Bila sam najglasnija zagovornica prava na izbor, ali sam tada više razmišljala o pravu da ne dojim kao majka, a ne o pravu na takozvano produženo dojenje.
Međutim, meni je dojenje krenulo super. Istina je da sam pregledala sve videe o dojenju kod stručnjakinje za laktaciju, imala privatnu patronažu koja mi je pomogla sa dojenjem, ali je zapravo sve bilo okej: mleka je bilo, dojenje je išlo super i zapravo je bilo jednostavno. Jednostavnije od pripreme flašice u pola noći.
GURANJE NOSA KAKO GOD DA OKRENEŠ
Čak i tada, ljudi su imali brojna pitanja – jedno od najčešćih „dobronamernih saveta” je da ne smem da dojim na jednu sisu, jer će da bude veća od druge. No shit Sherlock! U moje grudi zabrinuto su gledali svi ali i doktorka koju sam posetila pet meseci posle porođaja na sistematskom pregledu:
„Znate, to vam ne valja.”
„Aha, mislite nema beba dovoljno mleka? Jer i majke sa mastektomijom doje.”
„Pa ne to, nego estetika.”
Dok sam bila na izmaku snage, nenaspavana, estetika stvarno nije bila na listi mojih prioriteta. Ono što je ipak došlo kao kazna za jednu radnu sisu je bol u leđima. Da mi je neko to predočio, možda bih se više potrudila da aktiviram i drugu sisu. Ali, tada nisam znala da ću da dojim skoro dve godine!
JOŠ DOBRONAMERNIH SAVETA
Osim brige za moj fizički izgled, stiže briga i o mentalnom zdravlju mog deteta. „Znaš, mnogo će da ti bude vezana za tebe”, „To moraš sad da skineš, posle sve ide teže”, „Kako će u vrtiću?”. Čak sam dobila i pitanje: „Da li misliš da će postati lezbejka zbog toga što sisa dugo?”
I evo da odgovorim zabrinutim dušama: Ne, ne mislim da dojenje može da utiče na seksualnost mog deteta. U vrtiću će kao onda kada je sa tatom – da ne sisa jer nema šta da sisa. Ona nije „previše” vezana za mene, šta god to značilo i ne verujem da sisanje tu ima bilo kakvog uticaja, osim eventualno pozitivnog: pružajući joj sigurnost i utehu kada joj je potrebna, ona nije dete koje „ide uz nogavicu” i „ne odvaja se od mame”.
Zatim je bilo i onih koji pokušavaju da obesmisle sisanje: „To ti je ionako samo vodica, ništa njoj to više ne znači”.
A studije pokazuju drugačije – ne samo da mleko nije vodica, naprotiv, ono zadržava nutritivne vrednosti i menja sastav u zavisnosti od potreba deteta. Kad god je moje dete bilo bolesno, ništa ne bi jelo niti bi pilo, samo bi sisalo. I to nas je u najgorim virusima (poput rota virusa) spasilo dehidratacije. Između putovanja kad god bi joj se poremetio ritam, ona bi manje jela, ali je zato uvek tada više sisala.
Neke studije pokazuju i pozitivne efekte za majku: smanjuje rizik od raka dojke, raka jajnika, dijabetesa, hipertenzije, gojaznosti i srčanog udara.
O spavanju i uspavljivanju da ne pričam. Brzina kojom se umiri je magična. I stvarno spadamo u kategoriju roditelja koji nisu frustrirani kada je uspavljivanje u pitanju.
Ali dok ovo pišem, ja se i dalje pravdam. Pravdam se jer moje višegodišnje ubeđenje da ima nečeg nenormalnog u dojenju deteta od godinu i po dana (ne daj bože starijeg!) ne može da nadglasi ni autentično lično pozitivno iskustvo ni gomilu novog istraživanja koje ide u prilog „produženom dojenju”.
PREKID DOJENJA
I sada, da zadovoljim znatiželju svih onih koje zanima isto što i mog prijatelja: dokle bre tako? Kao neko ko nije spavao lepo više od dve godine – prvo zbog trudnoće a sada i zbog dojenja, razmišljam o tome da prekinem.
Saveti koje dobijam su sledeći – samo prestani da joj daješ, plakaće par dana i onda će da je prođe. Nikad svom detetu nisam priredila plakanje u nedogled, osim za stvari koje su životno ugrožavajuće, pa neću ni sad. Postoje drugi nežni načini da se dojenje lagano obustavlja i time ću se voditi. Ali ne još uvek. Sledeće nedelje ona kreće u vrtić, turbulentan period za svako dete i svakog roditelja, vreme kada su vezaniji za kuću i majku i kada im je potrebna dodatna uteha. Tada joj dojenje sigurno neću uskratiti. Takođe, očekujemo prehlade u prvim mesecima, zbog čega će dojenje ponovo uskočiti kao najbolji prijatelj ove mamike (a i tatike!).
Iskreno, odlažem ovo i jer se plašim kako će izgledati. Kako ću ja izgledati. Prvi put u životu (a imam 32 godine isuse!) nemam bubuljice. Ne znam da li sam konačno ubola dobru negu, da li nedostatak vremena da pročačkam nešto na mom licu čini da mogu da izađem iz kuće bez pudera ili su za sve to zaslužni hormoni. Moje grudi nikada nisu bile velike. Do trudnoće i dojenja. Šta će biti sa njima kada splasnu, kako će izgledati? Kako ću izgledati ja, i dalje podgojena, sada sa malim grudima? I na kraju – kako ću se osećati?
Pisala sam za Zadovoljnu o gubitku sestre. Kada me je na dan sahrane patronažna sestra savetovala koji anksiolitik smem da popijem i u kojoj količini a da ne utiče na moje dete od osam dana, da verovatno činjenica da sam „dobro” ima veze sa dojenjem odnosno sa hormonima. Da li ću, kada skinem dete sa sise, moći da podnesem realnost u kojoj živim?
Sva ova pitanja vrte se u mojoj glavi već godinu dana, nakon što je moje dete počelo da jede čvrstu hranu, nakon što je zvanično prošla moja obaveza kao majke da dojim. I to je nešto o čemu svakodnevno razmišljam i odluka koju svakodnevno donosim – da li prestati ili nastaviti. Donosim je veoma promišljeno jer se ona tiče mene i mog deteta, našeg fizičkog i mentalnog zdravlja. Ali se nikako ne tiče vas.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
