Pismo mojoj sestri koje nema već godinu i po dana

Od važnih vesti: ne umirem, sve ostalo je rešivo i treba da se prati. Imam dva kamena u žuči, imala sam ih i prošle godine, ali mi ne vide tu promenu na jetri. Ići ću to da proverim još negde. Od drugih vesti, doktorka me je pitala za povišen pritisak u trudnoći, pa sam joj objasnila da je to bilo jer smo saznali tvoju dijagnozu. Onda me je pitala: „Kako vam je sestra sada?”. Sve bih dala na svetu da sam mogla bilo šta da kažem: da si u remisiji, da i dalje nije dobro, da se borimo, da ima boljih i lošijih dana… Bilo šta. Samo to - da te nema, to nisam mogla.

Sinoć sam te i sanjala. Najgori su mi ti snovi u kojima te iznova gubimo nekako slučajno, greškom, glupošću, neočekivano. U tim snovima najčešće umreš po dva-tri puta. Probudim se, i iako te nema ni u stvarnosti, bude mi lakše. Stvarnost je (jebote ne verujem da to pišem!) postala manje strašna. Nema te. Samo te nema.

A kada mislim na tebe, kada vodimo te zamišljene razgovore u mojoj glavi, ti se uvek smeješ. I to me umiri. Nikada nisi tužna.

Vest koja me je posebno potresla u poslednjih par meseci je da je umrla jedna poznanica. Isto od leukemije. Isto u bolnici, tokom neke od terapija. Bakterija i ćao. Kao ti, otišla je tokom noći. Ima dvoje dece. Mlađi su nego ti kada je mama umrla. Često sam razmišljala o tim tvojim poslednjim satima. Između 7-8 uveče kada smo se poslednji put čule i 23:45 kada su proglasili vreme smrti. Doktorku koja nam je čitala rezultate obdukcije nisam smela da pitam kako je to izgledalo, ali sam našla neke dokaze da si brzo ostala bez svesti. Zamišljam da si tu, dok su pokušavali da učine nešto da počneš da dišeš, videla mamu. I da se ona isto smejala i da si potrčala da je zagrliš. Tako ja to zamišljam. Ma, sigurna sam da je tako bilo.

Ne znam da li ste dočekale baba Gocu kada je pristigla? Sigurna sam da je mama htela da izbegne svoju svekrvu. Hahaha. Ja nisam bila na sahrani, nisam bila u Beogradu. A k’o da je važno, ta žena, tvoja baka, fino ga je proživela i umrla je neznajući da si bila bolesna i da si umrla u prvih mesec dana od dijagnoze. Blago njoj.

Posle ovoga sa tobom, prestala sam da imam ikakvu empatiju prema maminoj bolesti i bolesti svih onih koji su svoje bolesti sami izazvali: pušači, alkoholičari, ovi što ne treniraju, što rade kao gmazovi, što ne idu na terapiju. I ovih starih. Nemam nikakvu empatiju i mislim da je to strašno, ali tako je. Ne mogu da je izazovem nasilno. Nemam je ni prema sebi. Zato sam i išla na taj sistematski, spremna na najgore. Zato treniram u pola noći, kad god stignem. Trudim se da jedem bolje, mada sam sinoć pojela kutiju sladoleda. Ali od nedavno pijem samo u društvu. A vala mnogo sam pila u ovih godinu i po dana.

Bata i ja smo se ozbiljno napili u jedno dva navrata i plakali. Smejala bi se našim pijanim guzicama da si nas videla, ali da si bila tu - ne bismo ni plakali.

Volela bih da imam mogućnost da se ponašam destruktivno, ali skroz. Ono - povraćanje, spavanje na patosu, vezani dani na svemu. To mi je mnogo značilo u periodu kad smo izgubile mamu. Ali sada ne mogu, jer svako pijanstvo prati osećaj krivice prema mojoj bebi. Doduše, ona više nije ni beba, ima tačno godinu i po dana. Ona će uvek imati onoliko godina koliko tebe nema, plus osam dana. Kada smo slavili Lunin prvi rođendan, osam dana posle toga smo išli na tvoj pomen. Kada budemo slavili njen 18. tebe neće biti već osamnaest godina.

Od novih stvari - manje se svađam. Okej, možda ne još uvek manje, ali iskrena sam u toj želji da ne želim da vodim ratove sa ljudima. Mnogo me to razdire iznutra i shvatila sam da je besmisleno.

To su uvek neki nasilnici u prikrivenim ulogama empatične šefice, banalnog dekice u marketu, drugara… Ljudi koji misle da su okej. Ali šta ja mogu da uradim? Da se teram sa njima dok oni ne shvate da su moroni? Odustala sam. Mislim da takve stvari izazivaju fizičke bolesti. A ja moram da se čuvam za druge stvari u životu.

Kada nam je umrla mama, mislila sam da ništa gore ne može da mi se desi. Onda si umrla ti. Sada znam da uvek može gore i sa tim strahom grlim i ljubim Ivana i Lunu svakog dana.

Ranije sam pričala da bih volela da umrem brzo, od srca. Da ništa ne boli. Sada samo želim da umrem u poznoj starosti. Neka to bude i posle Ivana, samo da ne bude posle Lune. Želim, da kada umrem, da niko ne plače, već da kažu: pa bilo joj je vreme! E to, umreti onda kada ti je vreme, to je sve što želim.

Volela bih da imam još jedno dete. Ali nisam spremna da budem trudna a da ti to ne znaš. Mrzim kad me ljudi dodiruju po stomaku, ali nekako sam volela što si ti bila toliko uzbuđena. I drago mi je da si osetila one udarce, jer tako ste se ti i Luna zapravo jedino i dodirnule.

Ona je velika i predivna i nestvarna. Ti bi uživala sa njom. Ali ne mogu da zamislim tebe i nju u istom kadru. Toliko je ovaj život postao stvaran i to da te nema je postalo istina da mi slika vas dve nekako ne dolazi u glavu. A ako bih se naterala tu sliku da zamislim, deluje mi da bi mi se srce raspuklo.

Više ne zamišljam svoju smrt. Prvih šest meseci mi je ta ideja unosila neko olakšanje, ali već dugo vreme nije tako. Da li je to zato što znam da nemam pravo na sebičnost ili zato što zapravo volim ovaj život, ne znam. Samo znam da kada sam čitala svoj tekst od pre godinu dana, da su mi ta osećanja bila bliska, ali ipak kao da više nisu moja. Valjda je to dobro.

Verujem da će biti bolje. Mora da bude. Ti bi me prva u tome podržala. Ti si se prva borila protiv tuge svom snagom. Nije ti to uspelo, ali meni hoće. Znam.

Volim te ljubavi.

Zauvek.

Tvoja Sekana.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram