Mnoge novopečene mame, sa dolaskom bebe i udajom, u vrtlogu sreće i uzbuđenja, dožive i veliki poraz - gubitak najbližih drugarica. Ovo se dešava pogotovo u situacijama kada ste prva mama u društvu. Kako je to izgledalo iz ugla nekoliko mama, prenosimo vam u daljem tekstu.
Kada postanete mama, a pogotovo kada postanete prva među drugaricama, ta promena nije laka ni za vas, kao ni za njih. Pogled na svet, prioriteti, slobodno vreme, planiranje izlaska prema ručku, spavanju i užini je naporno i za roditelje, a kamoli za one koji nemaju maleno biće koje toliko vole, da bi zapravo uspeli da se iznesu sa svim propratnim fazama.
Jedna koleginica podelila je sa mnom svoje iskustvo:
„Onog trenutka kad sam u osmom mesecu trudnoće prestala sa svojim uobičajenim aktivnostima, izlascima, planinarenjem, okupljanjem velikog društva na večerama… broj mojih prijatelja i prijateljica drastično se redukovao. Većina njih i dalje je živela slobodne živote bez dece, mnogi nisu imali ni partnere, a među njima je bila i moja najbolja drugarica i venčana kuma. Dopisivale smo se retko i vrlo površno, gotovo da se uopšte nismo čule, a viđanje smo svele na nulu. Tako je potrajalo dok moje dete nije napunilo šest meseci“, priča ona.
Nakon što je shvatila da je svaka od njih čekala da se ona druga prva javi, prelomila je i odlučila da prva pozove.
„Ona je mislila da ne treba da mi smeta jer ja sad imam toliko toga novog u životu i da ću joj se javiti kad budem želela da je vidim, a ja sam isto tako mislila da ona nema potrebu da se vidi sa mnom, da sam joj teret, da joj više nisam zanimljiva i da nećemo imati o čemu da pričamo. Takođe, pošto me više niko nigde nikad nije zvao, samo sam očajnički želela da se ljudi sete da postojim i da pročitaju moje misli koliko mi je bitno da me uključe ponovo u svoj život, da me zovu i da pokažu da i dalje žele da se druže sa mnom iako sam iz sebe izgurala novi ljudski život. Posle tog prvog kontakta s mojom kumom, sve je bilo lakše“, ističe ona, pa dodaje da su ponovo počele redovno da se viđaju.
„Trudile smo se da se prilagodimo jedna drugoj i ključno je bilo to što smo obe uložile napor da uključimo jedna drugu u svoje živote. A tema za razgovor i te kako smo imale, čak i više nego pre, jer smo na neki način čak počele i da živimo jedna kroz drugu ona iskustva koja su nam nedostupna – ona danas obožava mog sina i omiljena mu je nerođena tetka, a ja se trudim bar jednom godišnje da joj se pridružim u večernjim eskapadama u kojima mi je danas jedino bitno da dođem kući do ponoći“, iskrena je ova mama.
Mene je ova priča podstakla da se prisetim svojih prvih dana u svetu bebe. Kada sam ostala trudna, zapravo sam mislila da sam najsrećnija trudnica ikada. Moje najbolje drugarice, kao i koleginice sa faksa, imale su dovoljno slobodnog vremena za mene u svakom trenutku. Bile su, u tom momentu, studentkinje, na završnoj godini. Od otkrivanja pola bebe do takozvane proslave baby shower, pripremale su mi najlepša moguća iznenađenja. Skoro svakodnevno su dolazile kod mene, čak i posle porođaja. Bile su moja ruka za spas da ne zaboravim da sam i dalje mlada, delile su sa mnom radost i uzbuđenje oko moje bebe, ali nisu oklevale ni da podele sve detalje iz izlazaka, ljubavnih problema i dopisivanja. Donosile su mi skripte, čuvale moje dete, igrale se sa njom, pravile mi društvo u šetnjama, parkićima, ili jednostavno sedele sa mnom kada posle neprospavane noći nemam snage ni da pričam.
Ipak, vremenom se većina njih odselila, udala, a retko koja je ostala u Beogradu. Mada se sve ređe čujemo, neretko planiramo zajedničko putovanje, kafu, izlazak, ali na kraju, preko kilometraskih glasovnih poruka prešaltamo ključna dešavanja u proteklih nekoliko nedelja.
Od onih koje su ostale da žive u mojoj blizini, imam par drugarica koje se istinski trude da me razumeju, žele da dođu na kafu, čak i u igraonicu nedeljom u 11, ali mi opet često prebace „da sam prva otišla kući iz izlaska“. Ipak, raduje me kad mi kažu „ma doći ću i igraonicu da se ispričamo, pa želim i ja da vidim Eonu“, kao i kada sa onima koje mi nisu toliko blizu isplaniram viđanje nedeljama ili mesecima unapred. Iako znam da daljina mnogo toga pokvari, verujem da neke veze ne mogu da se prekinu, već da se poput feniksa dižu iz pepela.
Moje okruženje danas najviše čine neka nova prijateljstva, mame koje sam upoznala preko deteta i sa kojima sam uspela da razvijem odnos koji prevazilazi „mameće“ priče, i da slobodno mogu da ih iz statusa „znamo se preko dece“, prebacim u ulogu najbližih drugarica.
Međutim, ima mama koje su imale mnogo drugačije i teže iskustvo od nas. Jedna mama je na portalu MamaMia podelila svoju priču, koju mi prenosimo u celosti:
Iznenadila me je ljutnja koju stalno osećam.
Mali trn koji se iznenada pojavio u lepim, dugim, nekomplikovanim prijateljstvima.
Kao prva među najužim krugom prijateljica koja je postala mama, znala sam da će se moj odnos sa njima, slobodnim i bez klinaca, svakako promeniti. Ali, nisam očekivala da će se sve prekinuti i nestati.
Nakon što sam dobila ćerku, obuzelo me je uzbuđenje i radost, pronašla sam se u novoj ulozi „mame“, a pokušaj da se vratim među prijatelje i staru verziju sebe činio se pomalo neugodan. Dok su njihovi životi ostali nepromenjeni, moj se okrenuo naglavačke. Tamo gde je razgovor nekada tekao s lakoćom, sada postoje prekidi i njihovo konstantno odbijanje da prihvate razgovor o mojoj novoj realnosti.
Kako su meseci prolazili, osećala sam da distanca između nas sve više raste – manje poruka, manje sam bila uključena u dešavanja u njihovim životima, manje pozivnica. Shvatale su da ne mogu da odlazim na večere i popodnevne šetnje koje su nekada bile redovne.
Kada se ipak nađemo, sve nevine izjave kao što su: „Ne znam kako funkcionišeš kad ustaješ toliko puta u toku noći“ ili „zašto joj samo na ostaviš flašicu, pa možemo na večeru?“, imaju utisak kao pesnica posred stomaka – ne znam šta da kažem, ćutim, a boli me i ježim se.
Sama formulacija njihovih pitanja otkriva koliko malo znaju o ringišpilu u koji uđete kad dobijete bebu, koja ne spava najbolje i koja će vrištati ako joj ne budem dala da sisa.
Dok se njihove novosti odnose na posao, izlaske i planove za subotu uveče, moje su vezane za nešto novo što je moja beba naučila, čudan osećaj „zauzete dosade“ na porodiljskom odsustvu i ono što sam gledala na Netflixu dok moja beba spava. Osećam se dosadno i monotono u njihovim očima dok pokušavam da uđem u koštac sa svim stvarima koje sa sobom nose prvi meseci roditeljstva. Takođe se osećam čudno usamljeno u našim razgovorima, dok pokušavam da ih nateram da shvate kakav je osećaj biti nova mama.
To su prijatelji sa kojima sam nekada imala duboke, značajne razgovore. Ali sada ćaskanje izgleda kao čisto prepričavanje najbitnijih momenata – razgovor na površinskom nivou koji biste mogli voditi tokom Boižićne večere sa rođakom koji je u drugačijem životnom stadijumu od vas.
Kao što će svaki roditelj koji ovo čita znati, pravljenje planova sa malim bebama je teško.
Prijatelji bez dece (razumljivo), ne shvataju to žongliranje. Tako ne shvataju koliko je strašno kada otkažu kafu u poslednjem trenutku ili odlože kafu za sat vremena.
Naravno, ponekad i ja moram da otkažem u poslednjem trenutku, najčešće zbog nespavanja (mojeg ili bebinog). Možda je nelogično, ali me mnogo više spopadne napad nervoze kada moje prijateljice koje su slobodne otkažu, nego kada to urade moji prijatelji sa decom. Iskreno, to je verovatno zato što znam da otkazani plan nije tako velika stvar za njih. Ne shvataju da je naše viđanje bilo moja jedina interakcija sa odraslom osobom tokom dana, ili da sam sedela u zatamnjenoj sobi da bi beba duže spavala, jer jedino tako uopšte mogu da odem na kafu.
Ipak, kada moji prijatelj sa decom pošalju poruku: „Tako mi je žao, Bili odbija da odspava, poludeo je, ne mogu da izdržim“, osećam solidarnost, a ne ljutnju.
Znam da smo trenutno u različitim svetovima. Ali postati mama pre mojih prijatelja je bolelo više nego što sam očekivala. One više nisu osobe kojima bih rekla sve.
Ranije sam, naravno, prerastala prijateljstva, ali ne i njih. One su bile moje „zauvek“ drugarice. Nismo jedna drugu gubile ni tokom veza i prekomorske selidbe, a ipak smo ovde, sa mojom bebom koja stvara nezgodan jaz između nas.
Da bih popunila bolnu prazninu, gravitiram prijateljima koji imaju decu. Novi ljudi koji žele da razgovaraju o igračkama i glodalicama. Koji su takođe budni u 2 ujutru, hrane bebe ili pokušavaju da smisle koju stolicu za hranjenje da kupe. Razumem da će sve ove stvari verovatno postati dosadne kada izađem iz „bebi perioda“, ali trenutno je sve iscrpljujuće.
Svaki put kada vidim da moje bivše najbolje drugarice objavljuju slike sa druženja na Instagramu, osetim bol. Ne zato što trenutno propuštam izlaske i večere – veoma sam zadovoljna svojim životom. Samo mi nedostaju. Nedostaje mi da znam sve o njima. Nedostaje mi taj osećaj da sam potpuno sinhronizovana sa njima.
Mogu samo da se nadam da ćemo moći da nastavimo tamo gde smo stali, kada moja beba malo poraste i ne budem joj više toliko potrebna.
Ali ako sam iskrena, znam da verovatno nikada neće biti isto.
Nedostaju mi moji prijatelji bez dece, ali takođe znam da trenutno ne mogu da budem u njihovoj blizini.
Samo se nadam da ih nisam zauvek izgubila.
Kakvo je vaše iskustvo?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
