Jedna Kristina rekla je suštinu u haiku formi.
Odgovorno savremeno roditeljstvo naglašava osamostaljivanje i samopouzdanje deteta, a u isto vreme moderni roditelji su paralisani od straha, toliko da to prenose i na dete, pa ga u školu koja je relativno blizu voze ili vode do petog razreda. Ne računamo decu koja idu u školu na drugom kraju grada zato što je „jaka“ i „na glasu“ i koja realno do određenog uzrasta ne mogu da idu sama.
Na stranu to što bi se neki roditelji i odlučili na taj korak i svoju decu pustili da se sama snalaze u gradu, vremena su danas čudna, pomalo strašna, saobraćaj je gust, vozači ignorišu signalizaciju, a činjenica je da poslednjih godina malo malo pa osvane naslov da je dete nastradalo u saobraćaju.
U takvom spletu okolnosti nije lako plivati.
„Sećam se da sam ja pustila svog sina vrlo rano da ide sam do muzičke škole – koja nije bila daleko, ali ni blizu. Sećam se da sam se ljutila na njega što ide autobusom tri stanice, ali on je govorio da mu je tako lakše. Naravno, nije mi bilo svejedno, posebno kad mu se isprazni baterija na mobilnom. Dobra stvar je da se on jako lepo osamostalio, poznaje dobro većinu ulica za razliku od njegovog brata – mislim da je to bilo dobro za njega“, priča nam majka tinejdžera i pominje da je na tu njenu odluku uticala priča žene koja je svoju ćerku pustila da se vozi njujorškim metroom kad joj je bilo samo devet godina. Tada su je drugi roditelji javno rastrgli. Posle toga je vodila emisiju u kojoj je roditeljima pomagala „da se malo opuste“ i „prestanu da glume helikoptere“.
Koji je to uzrast, pitali smo Brankicu Stanojević, diplomiranu psihološkinju sa više od 30 godina iskustva u radu sa decom i roditeljima, ali i naše čitaoce, pa smo na Fejsbuku postavili pitanje:
Kad treba pustiti dete da samo ide u školu? Kad ste vi pustili svoje i zašto baš tad? I dobili smo mnogo najrazličitijih odgovora.
A šta o tome kaže psihološkinja?
„To zavisi od mnogo faktora. Prvenstveno od toga gde dete i roditelji žive, manje mesto, veće mesto, koliko je škola daleko, koliki je realni rizik mesta, koliko puta treba da prelazi ulicu, da li su to neke zahtevne saobraćajnice, i to je ono što se tiče objektivnih kriterijuma. Važno je naravno i da li dete ide pre podne u školu, popodne, da li se vraća kasnije uveče, da li koristi prevoz itd. Što se same zrelosti deteta tiče, ona mora da se posmatra u kontekstu opšte zrelosti deteta, tako da ne može da se kaže dete tog i tog uzrasta, mlađeg ili starijeg, već mora da se razmišlja o konkretnom detetu. Svako dete ima svoj tempo razvoja i svoja iskustva i stepen samostalnosti. Mora da se posmatra i to da li je dete inače samostalno, koliko je razvijena njegova samostalnost kod kuće, koliko je sposobno da razume rizik svog ponašanja ili posledice, u kojoj meri je ovladalo opštim saobraćajnim pravilima, u kojoj meri je samostalno i može da se nosi sa malo izazovnijim situacijama koje taj samostalni odlazak u školu podrazumeva“, kaže Stanojević, koja vodi Psihološko savetovalište za decu i roditelje „Mala psihologija“.
U kometarima na našem Fejsbuku ljudi se u velikoj meri vezuju za „zrelost 12. godine“, uzrast do kog po zakonu deca ne bi smela da ostaju bez nadzora kod kuće.
„Za manje sredine to nije neki primereni uzrast, tamo gde su deca blizu školi, u manjem mestu dete poznaje ljude koje sreće uz put, gde se vidi grupa dece i ne ide samo… Jeste zakonodavac propisao taj uzrast ali to se tretira u nekom drugom kontekstu u kom roditelj treba da obezbedi da dete bude bezbedno. Ne mislim da ono bukvalno ne sme do 12. godine da bude samo bilo gde, to je malo preterano, deca se igraju ispred zgrade, ni ne bi trebalo da budu pod tolikim nadzorom do 12. godine. Neka deca su vrlo samostalna i umeju da se snalaze u nekim situacijama dosta nezavisno od roditelja, neka deca i u nekim starijim uzrastima nisu razvila odeđene veštine, pa ne treba srljati ni ići po normativu nego gledati konkretno dete. Isto tako, bitno je i u kojoj meri je nešto uvežbavano na drugim aktivnostima – ako dete nikad nije otišlo samo ni do prodavnice koja je u blizini ili do druga, onda ne treba odmah krenuti sa odlaskom u školu već od drugih, bližih i sigurnijih destinacija pa postepeno doći do samostalnosti za školu“, kaže nam psihološkinja.
A ovo su odgovori naših čitalaca na Fejsbuku:
„Zavisi od mesta u kom živite… Nisam radila u firmi, pa sam iskoristila da se maksimalno posvetim deci iako živimo u malom gradu… Ali smatram da prva dva razreda treba detetu pomoć… I što se tiče sigurnosti prilikom putovanja do škole, kao i nošenja ranca pošto su pretrpani knjigama i priborom“, piše jedna Marija.
„Prvi razred osnovne, treći školski dan, prva dva dana su mi pokazali put i kupili bicikl“, kaže Džejms.
„Sigurnije je kada ide u školu sa nekim od roditelja, makar dok ne završi prva dva razreda osnovne škole“, smatra Zlatko.
„Kakvo je vreme došlo i sada kad krene u školu, iako je druga godina srednje škole, nije mi svejedno“, misli Anđelka.
„Mom sinu nije problem da ode do škole i da se vrati. Njemu je problem da nosi ranac od 10 kg. Zato još uvek ima pratnju u oba pravca i ako je drugi razred“, napisao je Toma.
„Zakonska je obaveza da do (mislim) 12. godine dete mora biti pod nadzorom roditelja koji je u obavezi da dete dovede do ulaza u školu. Ja sam moju puštala već od 2. razreda jer nam je škola baš blizu, pa sa drugarima se sastanu i idu zajedno“, piše jedna Sneška.
„Zavisi od djeteta. Ako procijenite da je samopouzdano, da ga nije strah, da se brzo snalazi – lako je. Ako se radi o nesigurnom djetetu koje je raslo zaštićeno – trebat će malo više vremena. Samo posmatrati dijete i pratiti ga“, reči su Melide.
„Od trećeg razreda, mada kad se vraća iz druge smene, kad je mrak, idem po nju“, smatra Nensi.
„Nas su odveli prvi dan prvog razreda da bi nam pokazali gde je škola i to je bilo to!“, kaže Dijana.
„Kakvih sve manijaka u ovoj naprednoj Srbiji ima, pa onda bahatih vozača koji gaze ljude bez da odgovaraju, itd… Vodiću ih do kraja školovanja lično ja!“, izričit je Srđan.
„Mnogo glupih komentara. Upoređujete kako se išlo pre 100 godina i danas. Toliko ima kriminala, otmice dece i raznih drugih stvari“, piše Željko.
„… Svaki roditelj poznaje svoje dete. Ako je sposobno i ako sme samo, treba ga pustiti da bude samostalno (deca to vole). Zašto takvu decu praviti nesposobnom?“, smatra Zorica.
„Nije isto nekad i sad… automobili su brži, ljudi luđi…“, piše suštinu Kristina.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
